50 godina Kelnskog koncerta: Mitovi i istine o najprodavanijem klavirskom albumu svih vremena

*_{Tekst je originalno objavljen u 124. broju Hi-Files Magazina, a na Jazzinu ga ponovo objavljujemo u susret srpskoj premijeri filma “Keln ’75” na otvaranju 14. GoetheFEST-a, u četvrtak 4. decembra u 19:30 u Kulturnom centru Beograda}

Kada je Keith Jarrett, 24. januara 1975. godine, stigao u Keln da odsvira solo koncert u tamošnjoj zgradi opere, ni u ludilu nije mogao pomisliti da će taj snimak obeležiti njegovu buduću karijeru. Štaviše, bilo je sasvim neizvesno da li će se koncert uopšte desiti. Umesto grandioznog modela Bösendorfer 290 Imperial koji je tražio umetnik, zabunom osoblja opere na scenu je dopremljen mali i raštimovani klavir za probe, u izuzetno lošem stanju. Već tada sa reputacijom beskompromisnog perfekcioniste, Jarrett isprva nije hteo da nastupi. Predomislio se nakon ubeđivanja 18-ogodišnje nemačke promoterke Vere Brandes koja je organizovala koncert, kao i višečasovnog rada dvojice tehničara/štimera, koji su instrument doveli u koliko-toliko prihvatljivo stanje. Ne zaboravimo ni da je već bilo isplanirano snimanje koncerta za potrebe albuma. Ovde bismo s punim pravom mogli da iskoristimo frazu – ostalo je istorija.

Ko je bio Keith Jarrett pre Kelnskog koncerta?

Početkom 1975. godine, Jarrett je iza sebe već imao desetak godina uspešne džez karijere. Sredinom šezdesetih priključio se tada veoma cenjenom i popularnom kvartetu Charlesa Lloyda, kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih svirao je u električnim postavama Milesa Davisa, a uporedo je razvijao i vlastitu bendlidersku karijeru, mahom u trio formacijama. Svoj prvi solo klavirski album Facing You objavio je 1971. za ECM Records, u to vreme mladu izdavačku kuću koju je osnovao i hrabro vodio lucidni producent Manfred Eicher. Par godina kasnije, Jarrett počinje da svira potpuno improvizovane solo koncerte, koji će ubrzo postati njegov trademark.

Nije zanemarljiv ni istorijski kontekst u kome Jarrett počinje da razvija svoj unikatan izvođački stil. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, džez kao žanr se nalazio na velikom raskršću. Miles Davis je pokrenuo fjužn revoluciju, dok su sa druge strane ostali tradicionalisti, ali i svi ostali džez muzičari i dalje naklonjeni akustičnim instrumentima. Publika je tražila nešto novo (što je dobila u ukrštanju džeza sa rokom i fankom), dok su se i legende poput Charlesa Mingusa borile da zadrže relevantnost (i prodaju albuma). Naravno, o tadašnjoj “propasti džeza” nije fer govoriti samo iz tržišne perspektive; jasno je da su i u to vreme stvarali izuzetni džez autori, mnogi su počinjali svoje buduće višedecenijske uspešne karijere, ali je isto tako bila očigledna kriza džez mejnstrima i džez publike.

U to i takvo vreme, Jarrett ne samo što napušta unosan posao u bendu Milesa Davisa, već se i decidno odriče električnih instrumenata. Kao da to nije dovoljno, započinje da svira solo improvizovane koncerte – format koji je u to vreme pre mogao da asocira na fri džez odmetnike čikaške scene nego na muziku koja bi mogla da postane džez mejnstrim. Naravno, ovakvom beskompromisnom umetničkom pristupu pogodovalo je i što Jarrett upoznaje vizionara Manfreda Eichera, koji je u svojoj izdavačkoj kući ECM dopustio muzičarima da nesputano razvijaju svoje smele muzičke vizije. Sa svoje strane, Eicher je insistirao na savršenstvu tonskog zapisa i postprodukcije, postajući bezmalo ravnopravan član svakog benda ili saradnik muzičara koji je prolazio kroz njegov izdavački portfolio.

Tako se u Jarretovoj improvizovanoj solo muzici susreću džez tradicija, atonalna muzika, bluz, kantri, gospel i klasika, koji se stapaju u svojevrsnom muzičkom toku svesti bez ikakvih datosti i zadatosti, početnih tema, obrada, ili očiglednih referenci. Sa druge strane, njegova muzika – uprkos čistoj improvizovanosti – nema previše dodirnih tačaka sa fri džezom ili avangardnom scenom tog vremena. Jarrett pride preferira koncertne hale u kojima se izvodi klasična muzika, postavlja veoma visoke tehničke standarde u pogledu instrumenata na kojima svira, što sve zajedno ide pod ruku sa Eicherovom producentskom i izdavačkom vizijom.

Dakle, to je bio Keith Jarrett, januara 1975. godine, pre nego što će održati kasnovečernji koncert u 23 časa u Kelnskoj operi na klaviru ispod svakog razumnog tehničkog standarda.

Dan koncerta

Mitologizaciji koncerta doprinela je i Jarretova odluka da u Keln dođe kolima sa Manfredom Eicherom, uprkos tome što mu je promoterka Vera Brandes već bukirala avio let. Uspeo je da unovči svoju kartu na Ciriškom aerodromu za tadašnjih 375 nemačkih maraka i spakovao se u Eicherov Reno 4, a u Keln je stigao tek poslepodne na dan koncerta nakon višečasovne naporne vožnje. Već je imao problema sa bolovima u leđima, što je bila dodatna kap u već ispunjenoj čaši žuči.

Sa druge strane, u publici je vladalo veliko uzbuđenje. Jarrett je stigao u grad kao velika zvezda, a ovo je bio prvi džez koncert ikada u sali Kelnske opere. Njegovi solo koncerti još uvek su bili new thing, nova etapa u karijeri muzičara koji ulazi u najkreativnije godine. Prema različitim izvorima, skupilo se 1.300 ili 1.400 ljudi, što je bila odlična brojka za solo koncert. Kako su izvori iz publike kasnije svedočili, Jarrett je nastup otvorio svirajući jednostavnu melodiju koja se čula u holu, kao zvučno upozorenje da počinje koncert. Sam Jarrett se toga ne seća, ali nije ni negirao. Iako i ovaj podatak zvuči kao još jedno dogrevanje mita o koncertu, sasvim je lako zamisliv. Vrhunski džez muzičari jesu i maštoviti i sposobni da vickasto reaguju na različite nepredviđene zvučne stimulanse, što i u današnje vreme vrlo rado čine.

Uspeh i posledice

U kasnijim analizama koncerta, kao lajt-motiv će se nametnuti teza da je Jarrett svoj nastup prilagodio tehničkim (ne)mogućnostima klavira, koji je zvučao tanko u višim registrima i imao jednu pokvarenu pedalu. Iskusni pijanista je odsvirao nešto razigraniji i melodičniji koncert nego što bi to verovatno uradio da je dobio željenog Bosendorfera; više se oslanjao na repetitivne fraze, a manje na apstraktnije i tehnički zahtevnije improvizacije. Ali nije ni toga falilo: upravo je taj miks pop senzibiliteta i Jarrettovog vanrednog improvizacijskog talenta doprineo velikom uspehu ploče. Do danas je prodato oko 4 miliona primeraka ovog albuma, ne računajući statistike sa striming platformi.

Što je ovaj album postajao legendarniji, tako se i Jarrett sve više distancirao od njega, govoreći kako je repetitivan, dosadan, da bi uništio sve primerke albuma. Mada na prvi pogled deluje suludo (pa i nepristojno prema fanovima) da se muzičar odriče svog ubedljivo najuspešnijeg albuma, ovo ne treba da nas čudi. Jarrett kao umetnik i izvođač nikad nije kalkulisao i uvek se rukovodio samo i isključivo svojim muzičkim instinktima; tako je bilo i pre i posle Kelnskog koncerta. Činjenica da je ovaj album stekao legendarni status nije bila plod Jarrettove kalkulacije da bi trebalo da snimi tržišno orijentisan album, već sticaja gorepomenutih okolnosti.  Ni nakon 1975, Jarrett nije pokušao da naplati svoj status snimajući slične albume, već naprotiv – neumorno je eksperimentisao sa različitim postavama i snimao još mnoštvo solo albuma, od kojih su neki bili i sasvim opskurni po jarretovskim standardima.

Keith Jarrett je živ primer da se beskompromisnost (barem ponekad) i isplati, pa je tokom svoje višedecenijske karijere utvrđivao svoj legendarni status sa svakim sledećim koncertom, da bi u 21. veku postao i ubedljivo najplaćeniji džez muzičar na svetu, od koga se na svakom nastupu očekuje neponovljiva magija. Istovremeno je i stekao status ponajvećeg džez mrguda svih vremena, koji prekida koncerte jer je video da neko fotografiše iz 30. reda bez blica, ili se svađa sa publikom koja kašlje, silazi sa scene pa se vraća nakon preklinjanja direktora festivala, i tako dalje u tom stilu.

 Nažalost, februara 2018. godine doživeo je prvi moždani udar, pa potom još jedan maja iste godine, nakon čega mu je leva ruka ostala paralizovana. Time je praktično ušao u izvođačku penziju, ali je u fundusu ECM-a ostao veliki broj snimljenih koncerata koje ova izdavačka kuća sistematično izdaje, na radost horde fanova i poštovalaca ove legende džeza.