The Necks u Beogradu: Uvek isti, uvek drugačiji

_{Datum: 6.11.2025. / Mesto: Dom omladine Beograda / Foto i video: Nikola Marković}

„Jel’ će da sviraju ovaj novi album“, pita me poznanik pred početak koncerta The Necks, dok ćaskamo ispred Sale Amerikana Doma omladine Beograda. Četvrtog u Beogradu, još od onog davnog 2009. kada su došli na Ring Ring i svirali u koncertnom prostoru tada poznatom kao Rex. Obojica dobro razumemo da je u pitanju pošalica, jer The Necks ne sviraju ni pesme ni albume. Nasmejemo se sa tihim zadovoljstvom u iščekivanju još jednog neponovljivog događaja, iako kao znamo šta nas čeka.

Verovatno će neko od trojice muzičara da otvori koncert jednostavnom frazom, pa će ostali polako da se uključe, svirka će da proključa do psihodelije i transa, da bi na kraju usledila kulminacija i razrešenje kroz polako stišavanje i povratak u tišinu. Možda će biti jedan dugačak set, a možda dva kraća s pauzom u sredini (kao sinoć). Sve to možemo da očekujemo sa određenim stepenom izvesnosti, ali opet smo svesni da se radi o jednom od najuzbudljivijih koncertnih sastava današnjice. Kao nekom magijom ili tehnikom hipnoze, ovaj trio će čak i najverziranije posetioce izmestiti iz mentalne pozicije naslušanog znalca i vratiti nas na fabrička podešavanja u doživljaju muzike, tako da joj pristupamo otvoreno, radoznalo, više intuitivno i osećajno nego uočavajući muzičke obrasce koji odgovaraju našim već oformljenim estetskim sudovima i vrednosnim sistemima.

Ništa manje od toga nije se desilo ni na poslednjem koncertu. Ali kako, zapitaćemo se? Šta je tajna te magije, te neobične veštine? Pijanista Chris Abrahams, kontrabasista Lloyd Swanton i bubnjar Tony Buck sviraju zajedno 38 godina i naravno da je ispravno primetiti da se, iz skoro četiri decenije zajedničkog sviranja, rađa intuitivno razumevanje koje dovodi do originalnih koncertnih vizija i sviračkih interakcija. Ali istorija popularne i svake druge muzike pamti i bendove koji su još duže aktivni, pa nas ničim ne mogu iznenaditi niti oduševiti na taj način. Mora biti da ima tu još nečega.

The Necks kao da izumevaju muziku ispočetka, dovodeći u pitanje kako postulate na kojima funkcionišu koncertni sastavi u okviru određenih žanrovskih idioma (džez, minimalizam, „nova klavirska muzika“, impro), tako i ulogu koja muzika igra u životu prosečnog „obrazovanog“ posetioca koncerta na zapadnoj hemisferi, u 21. veku. Vidimo da svaki od pojedinačnih muzičara barata prepoznatljivim tehnikama i veštinama sviranja, ali kada se njihova bića spoje, muzika dobija „onostrani“ kvalitet jer se ne razvija uobičajenim putanjama izlaganja teme, kohezije između melodije i ritma, improvizovanih nizova tonova, i tako dalje u tom stilu.

Tako i slušalac (srećom) ne može da racionalizuje šta mu se tačno dopada (i događa), a da pripada uobičajenom civilizacijskom korpusu doživljaja koncertne muzike. „Kako lepa melodija!“, možda će reći ushićeni posetilac koncerta, ali već za par minuta ta melodija kao da će se deformisati, izobličiti u nekakvom krivom ogledalu. „Al’ ga gruvaju!“ pomisliće neko drugi u dobro popunjenoj Sali Amerikana kad se svirka zahukta. Ali onda bacite pogled na bubnjara Tonyja Bucka koji mahnito i aritmično mlati pesnicom po dobošu kao da bubanj pre toga nije video u životu, dok klavir i kontrabas i dalje pletu umilne zvučne teksture. Do pre samo nekoliko sekundi sve je zvučalo sasvim skladno, a onda se neosetno nešto promenilo, a da niste ni primetili dok ste padali u trans. A kao da je cela sala zaista bila hipnotisana, jer niste mogli da čujete muvu dok je trajala muzika.

U filmovima i serijama Davida Lyncha suptilnim filmskim jezikom prikazan je raskorak između bogougodne „građanske“ udobnosti i ličnosti koje doživljavaju unutrašnji rascep; u jednom trenutku dominiraju svetle boje, radost i optimizam, dok u pozadini kulja mrak koji prodire kroz oneobičene, „nelogične“ detalje i dešavanja unutar „prave“ i dobro poznate zbilje. Na donekle sličan način The Necks nas pozivaju da uplovimo u našu podsvest, da odbacimo racionalan doživljaj sebe i muzike i uplovimo u tanani svet snoviđenja između budnosti i sna.

Tamo borave i ona iskrivljena ogledala i bubnjari „koji ne umeju da sviraju“ a sve zvuči super, melodije koje su divne ali kao da „lelujaju“ i beže iz onoga što sviraju ostali muzičari. Tamo nas poput nekakvog vatrometa, zasipa milion zvukova koje ne možete ni da razaznate iz kog instrumenta dolaze; okupili su se neki čudni ljudi s one strane realnog i poznatog, koji su rešili da se od danas klavir, kontrabas i bubanj imaju svirati drugačije nego što se stotinama godina učilo u muzičkim školama; upoznajemo neki novi svet koji počiva na poznatom, ali nam je izmaknuto tlo pod nogama i kao da padamo i letimo, ili plovimo kroz univerzum mističnih zvučnih senzacija.

Ako ste se našli na koncertu The Necks, jako je zanimljivo zatvoriti oči dok traje ekstatična kulminacija, tako da se izmestite od vizualnog doživljaja onoga što svaki od muzičara radi ponaosob. Jer i to što vidimo i gledamo, naravno, utiče na našu percepciju muzike. Kad zatvorite oči više ne postoje „trojica muzičara“ već gorepomenuti „vatromet“ gde ne možete da prebrojite ni koliko ljudi učestvuje ni koje instrumente tačno sviraju. Sve se prepliće i sve je Jedno. Neće škoditi čak ni ako umorni od napornog dana zadremate, jer će se u tom magnovenju možda usaglasiti vaše mentalno stanje i ono što The Necks rade muzici. Ali bez brige – nema tu nikakvog košmara i linčovskog rascepa, već samo poniranja u povišeno stanje svesti u kome svoje racionalne i emotivne doživljaje muzike („iz stomaka“) nadograđujete još jednim dodatnim slojem percepcije. A da vam ne treba nikakav hemijski stimulans, već to za vas čine trojica sredovečnih likova koji će se skromno nakloniti po završetku koncerta i pozvati vas da kupite njihov merch i popričate u holu ispred.

***

Pre nekoliko dana pijanista Danilo Perez je na Pančevačkom džez festivalu, obraćajući se brojnim muzičarima u publici, govorio koliko je važno zadržati stvaralačku iskru u svetu u kakvom živimo danas. Moguće da je na umu imao (i) trampovsku ameriku, ali je sva prilika da publika širom zapadne hemisfere –  dakako i naša – može prepoznati zeitgeist i urušavanje humanističkih, elementarnih civilizacijskih vrednosti u javnoj sferi današnjice. Ima li smisla baviti se umetnošću i uživati u uzvišenim dometima umetničkog duha dok svet kakav smo poznavali gori i nestaje, dok stradaju čitavi narodi, urušava se demokratija, a planeta Zemlja nezaustavljivo srlja u propast?

Svako će pronaći odgovor za sebe na ova turobna, ali važna pitanja. Nakon koncerta The Necks, moj odgovor je – apsolutno da.