Ring Ring 2025: Kratko, ali ubitačno

Mesto: Studio 6 Radio Beograda, Jevrejski kulturni centar “Oneg Šabat“, Karmakoma, Datum: 23-25. maj, 2025.

Nikad kraći a nikad ubitačniji. Naime, silom prilika, ili, preciznije, ničim izvazvanim ekonomskim sankcijama srpskog ministarstva kulture, i ovogodišnje izdanje najboljeg i (verovatno) najdugovečnijeg balkanskog festivala avangardne muzike, Ring Ring, proteklo je partizanski, bez bilo kakve finansijske podrške države. Neverovatno, s obzirom da Srbija jedva može na prste jedne ruke da se pohvali reprezentativnim kulturnim institucijama, a RR to apsolutno jeste već trideset godina.

Uzmimo jedno poređenje isključivo reda i sarkazma radi: nebalkanski brat blizanac, festival u Cerknu proslavio je jedan rodjendan više (usled pandemijske kombinatorike), i to sa impresivnim, blockbuster programom, ali uz malu ali važnu crticu da iza ovog brata stoji – jezikom postfrojdovske psihoanalitike – bezuslovna majčinska ljubav države. Ostaje nam da lamentiramo, ako je dvadeset i deveto izdanje Ring Ringa ovako impresivno izgledalo bez ikakvog finansijskog unterstützunga, šta bi bilo kad bi bilo da topli zraci sunca ministarstva kulture za veliki trideseti rođendan umijiu i musavo lice koju sekundu mlađeg beogradskog brata. To jest, ako je nekome do lamenta uopšte. Ovako, u samo tri dana jeli smo kolače, “jahali delfine”, te parili uplakane, radosne oči i uši, čuljeći i zureći put usijanog crvenog kruga i Otomovog uvek novog čitanja džez muzike.

Tradicija nalaže da otvaranje pripada Studiju 6. Tako prve večeri festivala mesili smo štrudle, uz dobro poznati srpsko-austrijski kulinarski duo, Marinu Džukljev, preparirani klavir, i Dieb13, gramofoni i različiti mehanički uređaji. Nije tajna a ni naročita mudrost da su za dobru štrudlu ključni testo i fil. Dakle, varjačom lepo razvučena duga, sonično elastična i gotovo providna elektronska podloga, satkana od mikrotonalnih pucketanja vinila i šumova procesuiranih terenskih snimaka, krckava taman toliko da u zavijutke svoga vrtloga ili vira (nem. Strudel), može lepo da uvuče i primi sočne, ukusne ali ne i previše slatke melodijske i perkusivne slojeve i grudvice bogatog nadeva klavira. Čudesan asortiman somnabulnih zvukova, nežne buke i intimnih metalnih šaputanja i škrgutanja struna, savršena mera elektronskog i akustičnog, gde svakim novim zalogajem slušalac biva bačen u potpuno novi kutak ambijentalne ekstaze čula. Bravo! Nakon maestralnog koncerta, poslastičarski pir iz Studija 6 razlio se po okolnim ulicama i kafanama, te divlja festivalska horda saftom i filom umazanih muzičara, selektora, direktora, te novinara i publike, nastavila je svoj zločesti pohod duboko u noć.

Drugi festivalski dan ugostio nas je u svojoj matičnoj kući, Jevrejskom kulturnom centru, uz stare znance beogradske publike. Pavel Fajt, renomirani češki perkusionista, ponudio je svoju verziju solo bubnjarskog nastupa, nošenu new age duhom pomešanim sa improvizovanom muzikom, uz obilato korišćenje glasa, semplova, i gotovo rokerskih prelaza i pasaža. Ruku na srce, ovakva estetika vam se ili dopada ili ne, tek možda potpuniji ugođaj je izostao zbog tehničkih problema sa zvukom sa bine, gde muzičar usled monitoringa dobija jednu zvučnu sliku, a publika postavljena daleko ispred zvučnika potpuno drugu.

Plameni kvartet Vicente-Dikeman-Radojković-Škorić u parteru nije imao ovih problema. Uostalom, kao i niko iz publike. Ko god je došao na koncert sa bilo kakvim psiho-fizičkim brigama gotovo je sigurno isceljen egzorcističkom orgijom koja je Jevrejskom produvala kao tajfun. Casus belli ovim moćnim muzičarima nije potreban, ovde se svaka indiferentnost odbacuje i zamenjuje totalnom pažnjom. Frontalni naleti Ace Škorića – čas na ručnom bubnju čas na standardnom setu – poput “delfina na ekstaziju”, da citiramo mentora, Vida Jeraja, prolivali su se i razbijali kao cunamiji o hridi vatrenih, palacajućih jezika trube i tenor saksofona, opšivani debelim, masnim šavovima kontrabasa. Ko kaže da vatra i voda isključuju jedno drugo?! Dikemanov urlik je brutalan ali liričan,… Vicente je brz, gotovo neuhvatljiv, spiritualan,… Radojkovic sjajan, dubok, na fruli gotovo atavistički… Škorić širok, nezaustavljiv…

Katarzični pokliči poslednjih, umirućih fri-džez Komančija jurišali su u ubitačnom ritmu u svoj poslednji zagrljaj i pad, gde su bivani sapeti i rešetani metalnim projektilima poluatomatskih rafala dvoglave himere na čelu paklene konjice, a gde skalpove preživelih u lepljivoj prašini nemilosrdno reže teški arco. Ovo je otvoreni dijalog ispreplitanih niti, totalna svirka u svom najsjajnijem ruhu: sirove egzaltacije, nepatvorena, beskompromisna i večna. Noć.

Poslednji dan festivala mnogi su posebno iščekivali. Ali krenimo redom. Naime Mojre su poželele da koncert Schick/Håker Flaten/Steidle usled bolesti lidera benda drugu godinu za redom bude odložen. Ok, nešto gubimo nešto dobijamo, na kraju fer trampa. Tako, umesto trija, duo, i to ništa manje sjajan. Bubnjaru Oliju Steidleu u pomoć je priskočio njujorški kolega iz Berlina, alt saksofonista Chris Pitsiokos, takođe poznato lice ringringovskoj publici. Virtuozna svirka, bukvalno u jednom dahu, prepuna kružnog disanja, teških metrika, zastrašujućih proširenih tehnika, i najnepredvidivijih tonalnih meandriranja. Nije čudo da je veliki Frank Gratkowski jednom prilikom na opasku potpisnika ovih redova da bi trebalo češće da svira alt saksofon, odgovorio: “ako zaista želiš da čuješ alt, slušaj ovog čoveka, on je u tome otišao dalje od mene”, i pokazao prstom na Pitsiokosa. I Frank ne preteruje. Pitsiokos je zver, podjednako kakofoničan i melodičan, prepun ornitoloških bravura, konstantno u potrazi za novim načinima kako transcendirati sopstveni zvuk. Možda je u tome bio razlog zašto je na momente postojao blagi jaz između perkusija i saksofona: Steidle je gravitirao strukturi i vremenu, dok je Pitsiokos jednostavno bio izvan ove ritmičke gravitacije, lakši od vazduha i neuhvatljiv.

A onda jedan od najboljih koncerata u dugom nizu godina koje pamtimo. I, gle čuda, ponovo Otomo Yoshihide. Čak sedmi nastup ovog titana, ovaj put sa svojim džez kvintetom ONJQ (Otomo Yoshihide’s New Jazz Quintet), koji u imenu ima pridev novi, iako postoje preko dvadeset i pet godina. Znate, ako napravite anketu o najboljim koncertima u ovih trideset godina festivala, odgovori će, kao i sama muzika, biti vrlo raznovrsni, ali teško je zamislivo da će neko drugi do njega imati više “najboljih koncerata” pored svog imena. Naravno, svi se sa setom sećamo čiča Brötzmanna, biće tu i faca poput Vandermarka, Gustafssona, The Ex, itd., ali srce, taj stari izdajica, pamti, a Otomo je Beogradu bio prvi.

A ONJQ decenijama već dodaje težinu i domet muzici, i pronalazi čudesne kosmičke prečice i načine kako da zakrive prostor i vreme, i sadašnjosti približe prošlost i budućnost, te zaista obogate savremeni fri-džez. U svim svojim inkarnacijama koje datiraju još od sredine devedesetih, kroz bend je prošlo sijaset muzičara, s tim da se do danas, pored šefa na gitari, ne menjaju jedino još i ritam sekcija, bubnjar Yasuhiro Yoshigaki, i kontrabasista, Hiroaki Mizutani. Trombonista, Osamu Imagome, i trubač, Shinpei Ruike u postavi su od 2018. godine.

Na za čak i evropske standarde impresivnom zvuku Karmakome, koncert otvara duga struktuirana improvizacija u onkyo stilu, gde su u maniru takozvanog tihog nojza posebno bili naglašeni sonični mikroelementi perkusija, duvača i gitare. Otomov timbre je svetao, jasan i zastrašujuć, njegov verni Gibson ES-175 nema žice već po zvuku reklo bi se pre građevinske čelične kablove i sajle koje okinute metalnim ključevima i odvijačima imaju neshvatljivu dinamiku i spektar. Od prvih taktova, kvintet zvuči besprekorno i kreće se u suprotnostima sukobljenih osećanja slobodne improvizacije i komponovane muzike. Zvučna slika je ujednačena, i čuje se bezmalo svaka intervencija muzičara na sceni.

Bendu se na bini priključuje i Pitsiokos na altu. Zvonki fragmenti trube visoke frekvencije brzo se gube u jaucima donjeg registra trombona, bas i bubanj potcrtavaju ritam koji iz daleka podiže i postepeno uvodi dobro poznatu kompoziciju, Straight Up and Down Eric Dolphyja. Sekstet se sada pijano tetura, baš onako kako je Dolphy zamislio kompoziciju kada ju je pisao, napred-nazad, poput pijanog hoda: od haosa izazvanog detonacijom kolektivne improvizacije i buke, stalno se vraćajući početnoj temi, ali uz sve veće i veće talase, drhtaje i dinamičke oscilacije – na ivici kolapsa pijanog pada. I tako nekoliko krugova na ringišpilu iz pakla, tamo-vamo, u krug ukrug, totalni pičvajz iz kojeg bi povremeno odjekivali pucnji i iskakale električne jegulje i šibajuće usijane sajle Otomove gitare koja je uz lavež bukvalno bljuvala struju. Zzzing! Twang! Ping! Iskreno, da čovek od sreće totalno popizdi!

Pitsiokos se vraca u publiku, i kreću akordi Otomove kompozicije Flutter, sa istoimenog debi albuma sa Sachiko M i Masami Akitom iz 2001, kompozicije koja je usled jednojajčane porodične sličnosti sa Lonely Woman Ornette Colemana potpisnika ovih redova držala u nedoumici nekoliko dana nakon svirke. Intrigantni preokreti prepuni fuzije dronova, nojza, fri-džeza i bravada ritmičke sekcije.

Regularni deo koncerta kvintet šeretski zatvara sa veselom i vrcavom Twelve Months of Eating the Soil, iz filma Zen Diary za koji je Yoshihide pisao muziku. Kreće orgazmičko pražnjenje publike koja je tik od postajanja razularenih kanibala. Naravno encore, zugabe, bis!, i to kakav. Kratkim ali ubitačnim solom fantastične bistrine kapetan je pokidao sve sajle na gitari, i pozvao duvače da sviraju polazak. Ruike i Imagome puštaju temu da se polako odmota, razvije i uspe poput zastave na jarbolu, Yoshigaki odvrće puls da slobodno kuca i teče, i Mizutani povlači poslednje zamahe gudalom. U brodskom dnevniku nek ostane zabeleženo da je ONJQ još jednom otplovio u istoriju uz himnu Eureka, nekadašnjeg člana kvinteta i neponovljivog Jim O’Rourkea. Na kraju, možda je Eric Dolphy pogrešio kada je rekao: „Kada čujete muziku, nakon što se završi, ona je nestala u vazduhu. Više je nikada ne možete uhvatiti.“ Saikō datta! Arigatō!