Rambo Amadeus: 10 albuma koji su mi promenili život

Antoniju Pušiću, široj publici poznatom pod pseudonimom Rambo Amadeus, možemo pripisati razne titule – diplomirani turizmolog, ekološki aktivista, jedriličar, inovator, kantautor, dramaturg, marketinški savetnik, filozof.  Ali, u skladu sa sadržajem našeg portala, stavimo ovaj put u prvi plan zvanje instrumentaliste i muzičara u najužem smislu. Osvrnimo se na ono što ga je, po sopstvenim rečima, definisalo u njegovom eklekticizmu, napravivši u kombinaciji sa nespornim i retkim talentom jedan od najoriginalnijih glasova, kako popularne, tako i, u njegovim neretkim izletima izvan mejnstrima, avangardne muzike kod nas.

Odgovarajući na naše standardno pitnje o omiljenim pločama rekao je: “Teško mi je da govorim o omiljenim albumima, jer ih nikad nisam držao u ruci. Slušao sam zapravo trake sa magnetofona.  Naime, moj  stariji brat Andrija (a.k.a Digital Mandrak)  je kao adolescent  pasionirano sa svojim magnetofonom išao kod diskofila i presnimavao omiljene albume. Kad imaš 13-14 godina onda upijaš šta čuješ. Kasnije je Andrija otišao da studira, a magnetofon s trakama ostao i to sam zaista slušao svakodnevno. Dakle, moj muzički ukus je on formirao.“

Među tim albumima su bili:

Herbie Hancock – Headhunters (1973)

Billy Cobham – Spectrum (1975)

Emerson Lake and Palmer – Brain Salad Surgery (1973)

Jeff Beck – Wired (1976)

Digital Mandrak je od kasnih sedamdesetih godina 20. veka bitan akter u jugoslovenskom i post-jugoslovenskom muzičkom prostoru. Kao član sastava Otroci socializma i Na lepem prijazni bio je jedan od ključnih muzičara u oblikovanju slovenačke novotalasne scene. Kasnije se etablirao kao vešt audio inženjer i producent koji je sa Rambom mnogo puta sarađivao u studiju, kadar da razume i realizuje njegove nekonvencionalne ideje.

“Slušao sam muziku koju je on birao, išao na probe njihovog benda u kom je svirao klavijature i palio se na to.  Sad imamo nešto različite ukuse.  Svirao sam klavir u muzičkoj školi, ali mi je bio neispirativan, morale su da se štrikaju skale, nisam ga kući imao, pa me je nekako pronašla gitara; više slučajno“, ispričao nam je Rambo.

“A onda, odjednom –  James Brown! Kad sam čuo “Sex Machine” , za mene ništa nije bilo više isto.  Bio je zemljotres u Crnoj Gori, ja sam spavao u svom šatoru u dvorištu, imao sam mali tranzistor i lovio ‘talijanske stanice. James Brown je bio nešto poptuno novo za mene.”

“Kada je 1983. izašla ploča Sviđa mi se da ti ne bude prijatno Discipline kičme to je stvarno bilo epohalno.  U njoj sam vidio drskost, slobodu i jedan sasvim novi pristup”, rekao nam je Pušić. A, u to vreme je još pričao i: “Kad sam ja to čuo, mozak mi se zavrtio skroz! Jednostavno mi se mozak toliko okrenuo, da sam napravio nekakav mentalni salto mortale pao u Beograd, i šta se poslije dešavalo, jasno vam je.”  Tako je na drugom Rambovom albumu Hoćemo gusle! završila i neobična posveta Koji “Plomba za Zelenog zuba” koja po njegovim rečima izražava znak poštovanja i ljubavi.

Rambovi afiniteti prema džezu i za prosečnog je slušaoca su lako primetni. Najsvežiji, a možda i najreprezentativniji primer je svakako njegova saradnja sa Makedonskim nacionalnim jazz orkestrom u projektu ‘’Čudo na Balkanu’’, gde je njegova konstantna asocijacija sa Zapom konačno dobila punoću orkestarskog zvuka i aranžmansku genijalnost, kakve su i najambiciozniji kompozitorski radovi američkog muzičara često zahtevali ne bi li u potpunosti zasijali.

Rambo je oko sebe uvek okupljao vrhunske muzičare. Iako je njihova virtuoznost bila preduslov da bi ušli u njegov bend, uvek je izbor pravio po tome koliko shvataju ono što on radi, a ne koliko “virtuozno brzo mrdaju prste”.  U ovome je jasan:  “Moja omiljena izreka, vezana za izbor muzičara glasi: što je sumnjiviji kvalitet kompozicije, to je ona zavisnija od bravuroznosti izvodjača, i obrnuto. Velika djela zvuče odlično iz raznih ruku.”

Svoju gitarsku svirku je krenuo, međutim, da sofisticira nešto kasnije, te nam je otkrio koja ga je muzika u nešto poznijoj umetničkoj fazi usmerila ka produbljivanju znanja i tehnike ovladavanjem komponovanja i same svirke: “Mnogo kasnije, kad sam već imao nekoliko svojih albuma iza sebe, počeo sam sam da pažljivije proučavam muziku. Ploče koje sam tada pomno slušao bile su  Boss Guitar Wesa Montgomeryja, On the Corner Milesa Davisa, ali i Posvećenje proleća (Le Sacre du Printemps) Igora Stravinskog.“

I šta nam ostaje drugo, nego da zaključimo da smo iz ovog sudara magnetofonskih traka, fanka, novog talasa, džeza i avangarde, u kombinaciji sa neobičnim talentom, dobili rukopis koji ne liči ni na šta drugo na ovim prostorima. Iako i u današnjim, nešto poznijim godinama njegovog stvaralaštva imamo potrebu da Ramba doživljavamo kao autora koji stalno pomera vlastite koordinate i ostaje veran jedino potrebi da muziku iznova promišlja, moramo početi da se mirimo s tim da, nakon svega što stoji iza njega, on više nikome ništa muzički ne duguje.