Pančevački džez festival 2025: Između sećanja i budućnosti

Dvadeset osmi Pančevački džez festival otvoren je 30. oktobra u atmosferi prigušenog sećanja na prošlogodišnju tragediju u Novom Sadu, koja je prvog dana izdanja 2024. prinudno prekinula program i pomerila dva naredna termina u skladu sa raspoloživošću izvođača, omogućivši ipak potpunu realizaciju planiranog repertoara; ove godine, uz razumljivo izostavljanje 1. novembra iz kalendara nastupa, festival je održan u punom obimu, iako i dalje pod plaštom ozbiljnih tenzija i previranja koje su u zemlji postale svakodnevica.

Prvo veče

Festival je otvorio norveški pijanista Tord Gustavsen. Poznat po estetici  “manje je više” i izbegavanju jeftine sentimentalnosti, održao je solo klavirski koncert koji je bio majstorska lekcija suzdržanosti i liričnosti.

Materijal koji je ovo veče bio izveden pokrivao je dobar deo Gustavsenovog opusa, gde su kompozicije, izvođene fragmentno, zadržale prepoznatljive melodijske konture, ali su aranžmanski uobličene tako da klavir sam nosi harmoniju, bas i implikacije ritma; pijanista je ostao veran originalima otvarajući prostor za tek kontrolisanu improvizaciju. A u takvim slobodnijim momentima Gustavsen je povremeno uvodio i motive koji su asocirali na orijentalne modalitete, evocirajući daleke destinacije vikinških ekspedicija i stvarajući neočekivane istorijske aluzije. Program je obuhvatio i viđenja Bahovih korala, te skandinavske tradicionalne melodije, sasvim tečno integrisane u širi narativni tok.

Diskretna upotreba elektronike radila je u službi akustike: elektronski procesori bili su u sprezi sa unutrašnjošću instrumenta, povremeno modulirajući zvuke i pojačavajući meditativni osećaj bez narušavanja primarne lirske vizije.

Zaključna interpretacija “Where Breathing Starts”, Gustavsenovog možda najprepoznatljivijeg dela sa debitantskog albuma Changing Places, došla je kao logičan epilog, dodatno razgalivši nemali broj istinskih poštovalaca njegovog rada koji su se ove večeri našli u publici.

Kvartet Serbian All Stars, koji okuplja profesore sa Katedre za džez i popularnu muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu — Luku Ignjatovića, Dragana Ćalinu i Aleksandra Cvetkovića — uz pridruženog basistu Miroslava Šarbanovića, nastupio je potom sa programom Past, Present and Future. Projekat, premijerno predstavljen prošle godine na Beogradskom džez festivalu, osmišljen je kao živa retrospektiva istorije srpskog džeza: susret prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u istom akordu.

Koncert je počeo logičnom posvetom nedavno preminulom Bubiši Simiću, nakon čega su usledile sveže interpretacije kompozicija Bore Rokovića, Lale Kovačeva i Miće Markovića. Kroz pažljivo strukturiran repertoar, profesori su  ukrštali nasleđe sa savremenim glasovima mlađe generacije, a oni: Gorica Šutić, Milena Jančurić, Ivan Radivojević, Bojan Cvetković i Miloš Čolović — predstavili su se istovremeno uspešno sa po jednom autorskom kompozicijom.

Svirački najuzbudljiviji trenutak večeri pripao je u dva navrata triju Cvetković–Čolović–Ignjatović, dok je više nego šarmantna kulminacija usledila u interpretaciji “Stemi” Miće Markovića, kada su svi učesnici podelili binu i kroz razmenu soloa demonstrirali ono što projekat suštinski jeste – ne retrospektiva, već živa mapa muzičkog jezika koji evoluira zadržavajući strukturnu konsekventnost.  Jako lep koncert koji je u  najboljem svetlu prikazao aktuelni srpski džez momenat i neke od njegovih najtalentovanijih predstavnika, ostavljajući utisak žive, razvojne tradicije koja uz sadržajnu prošlost ima i, reklo bi se, podjednako jasnu budućnost.

Drugo veče

Nastupi legendarnog kontrabasiste Davea Hollanda u Srbiji generišu po pravilu poseban magnetizam, pa je sala Kulturnog centra Pančeva, drugog festivalskog dana, bila ispunjena do poslednjeg mesta.

Basista je ovaj put došao u pratnji asova modernog džeza srednje generacije – saksofoniste Jaleela Shawa i bubnjara Nasheeta Waitsa. Trio je eksplozivno krenuo sa “Triple Dance”, kompozicijom koja je momentalno i nedvosmisleno ukazala na to da Holland, iako u 80. godini života, zadržava neverovatnu ritmičku preciznost, gipkost prstiju i mentalnu oštrinu neophodnu za tehnički i aranžmanski zahtevan materijal koji je trio pripremio te večeri.

Emotivna je bila duga i inspirativna posveta Samu Riversu kroz temu “Rivers Run”. Holland, koji je svirao sa Riversom sedamdesetih godina prošlog veka, tretirao je ovu kompoziciju sa suptilnom nostalgijom, ali je triju dao prostora za otvorenu kolektivnu improvizaciju, odražavajući slobodu duha tog perioda.

Liričnu ali formom otvorenu kompoziciju „Four Winds“, trio je izveo kao most prema Hollandovoj ranoj solo karijeri, podsećajući nas na njegovo debitansko remek-delo Conference of the Birds. Bio je to komad u kom je Hollandovu tehničku virtuoznost zasenio njegov melodijski senzibilitet. Siloviti finiš usledio je sa Shawovom “Flipside” – brzom, asimetričnom komadom koji je kroz dijalog tri muzičara različitih generacija, sa različitim ličnim narativima, te večeri  demonstrirao ono što Holland voli da ističe – da suština džeza ne leži u osami, već u zajedničkom iskustvu. Pančevo je takvom iskustvu svedočilo u punoj meri.

Usledio je u estetskom smislu potpuno drugačiji koncert gde je kvartet izraelskog muzičara Yuvala Cohena ukrstio dah bliskog istoka i momenat evropske introspekcije.  Sopran saksofonista je predvodio  ansambl sastavljen od njegovih bivših učenika demonstrirajući ne samo muzičku koheziju, već i duboku, gotovo porodičnu muzičku povezanost koju osvedočeno ima sa svojim nešto poznatijim bratom Avishaijem i sestrom Anat. Kao treći član poznate muzičke porodice, ove godine je konačno objavio album za kultnu etiketu ECM, a ovo izdanje Winter Poems je u celosti uživo predstavio pančevačkoj publici.

Cohenov sopran saksofon, vođen klasičnom intonacijom i pročišćenim tonom, zvučao je lirično u svakom motivu, oslanjajući se na dinamiku kamernog džeza. Ipak, posebno je bio upečatljiv mladi Tom Oren: svaki njegov pokret, gestikulacija ruke prema dirkama klavira, nagoveštavao je kako oseća ne samo svoju muziku već i svaki upečatljiv ton svojih kolega i očigledno bliskih prijatelja.

U kratkom, dirljivom osvrtu na teška vremena, Cohen je naglasio značaj umetnika koji “leče svet”, pomenuvši nedavno otkriće Đorđa Balaševića kao jednog od takvih glasova. Ova misao se duboko utkala u pretežno introspektivan ton večeri i doprinela povezanosti Cohena i publike na širem nivou.

Srce seta bila je naslovna  kompozicija nosećeg albuma Winter Poems, koja iako u studijskoj verziji odiše pastoralnom elegancijom, ovde je u središnjem delu dobila neočekivanu dramatičnost. Nastup je završen neočekivano poletno i, ipak, optimistično, kompozicijom “The Dance of the Nightingale” koja je donela ritmičku živost i među publiku unela zaraznu energiju.

Treće veče

Kulminacija ovogodišnjeg Pančevačkog džez festivala, barem kada je interesovanje publike u pitanju, bio je nastup trija koji čine pijanista Danilo Pérez, basista John Patitucci i bubnjar Adam Cruz. Ovaj nastup je bio centralni događaj poslednje, treće veče festivala, u nedelju, 2. novembra.

Već od uvodne numere “Whistle Through Adversity”, trio je pokazao prepoznatljivu sposobnost da ulazi u spontanu razmenu ideja koja nikada ne prelazi u potpunu slobodu, već ostaje u okvirima jasne muzičke misli. Time njihov pristup improvizaciji ostaje daleko od  zero gravity principa koji su Pérez i Patitucci negovali kao članovi legendarnog kvarteta Waynea Shortera, a koji podrazumeva dekonstrukciju numere do njenih najosnovnijih elementata i ulazak u apstraktni harmonijski slobodan pad. Visoka interakcija i muzička komunikacija unutar ovog trija se, međutim, ni u jednom momentu nisu dovodile u ptanje.

Najveće interesovanje publike bilo je, očekivano, usmereno ka Patitucciju, čiji šestožičani električni bas je nosio gustu, gotovo orkestarsku teksturu, ali je njegov kontrabas —  toplim, rezonantnim tonom, barem vašem izveštaču — ostavio osetno snažniji utisak.

Veče je kulminiralo skoro pa ceremonijalnim finalom, kada je vidno raspoloženi Pérez pokrenuo  call-and-response  interakciju sa publikom, koja je ubrzo prerasla u punopravno zajedničko pevanje  – radosno finale koje je oličilo misiju trija da njihova muzika bude most između nekad naizgled i najudaljenijih kultura.

Mladi poljski kvartet Siema Ziemia  spustio je zavesu na 28. Pančevački Jazz Festival u eksploziji tzv. retro-futurističke energije. Iako su s bine zračili mladalačkom skromnošću, stalno ističući zahvalnost na prilici da dele bilu sa muzičarima uz koje su odrastali, njihova muzika bila je sve samo ne povučena i suzdržana. 

Logični naslednici YASS pokreta – radikalnog avant-jazz bunta 90ih godina u Poljskoj, koji je spojio free improvizaciju sa punk energijom i noise haosom, pokušavajući da okrnji establišment – Siema Ziemia posredno se oslanja i na staru poljsku džez tradiciju, ako ne zvučno i estetikom onda svakako odvažnošću u želji za stalnim istraživanjem i eksperimentom.

Njihov zvuk čvrsto je usađen u estetiku savremene londonske underground scene, sa gustim, teksturalnim slojevima elektronike kroz koje su propušteni svi instrumenti i kolektivnom improvizacijom čija je struktura daleko od linearne. 

Ovakav zvuk, razumljivo, nije bio po meri svakog u Sali KCP-a — neki su je diskretno napustili, dok je dobar deo publike ipak pokazao spremnost da se suoči s nekonvencionalnijim oblicima improvizacije. Ovaj koncert je potvrdio otvorenost festivala prema savremenim tokovima u muzici, a Poljska se još jednom pokazala kao zemlja sa izuzetno živom i kreativnom muzičkom scenom u domenu džeza i improvizovane muzike.