Jovan Pavlović: Ideš u nepoznato, pa šta bude

Prvi kontakt našeg sajta sa harmonikašem Jovanom Pavlovićem desio se povodom solo koncerta koji je oktobra ove godine održao u UK Parobrodu, gde mu je specijalni gost bio Bojan Z. Ubrzo potom usledila je i najava nove, formacijski raskošne saradnje sa Big Bendom RTS-a. Lako smo se dogovorili da uradimo i jedan “karijerni” intervju koji bismo objavili na Jazzinu, u susret koncertu zakazanom za 27. decembar u MTS Dvorani.

Nije nikakva novost reći da je upravo norveška džez scena jedna od najvitalnijih u čitavom svetu.  A ako znamo da Jovan Pavlović od devedesetih živi i radi u ovoj zemlji, i da na takvoj sceni ima svoje mesto, biće nam veoma interesantno da se osvrnemo na njegova poznanstva, saradnje i umetnički razvoj unutar ovog specifičnog džez univerzuma.

No krenimo redom i od samog početka.

U bivšoj Jugoslaviji, naročito tokom osamdesetih i ranih devedesetih, prva asocijacija na harmoniku bila je novokomponovana muzika. Sećaš li se koji te je harmonikaš zainteresovao za ovaj instrument?

Harmoniku sam počeo da sviram sa pet godina. Roditeli su mi posle mnogo godina ispričali kako je sve započelo. Sedeli su sa mojim starijim bratom u dnevnoj sobi jednog zimskog dana 1980. Mama, tata i brat su gledali televiziju, a ja sam se igrao sa drvenim kockicama kupljenim u Poljskoj, i bio okrenut leđima televizoru. U jednom momentu se pojavio jedan harmonikaš na TV-u. Ne znam koji, ali verujem da je bio Bata Kanda. Kažu da sam momentalno reagovao, naglo ustao, okrenuo se prema televizoru i počeo da sviram nešto što bi danas mogli nazvati „vazdušna harmonika“. Moji roditelji su se prvo dobro ismejali, ali su ubrzo shvatili da možda ne bi bilo loše da probam i onu pravu harmoniku. Sutradan su mi kupili moju prvu harmoniku, crveni Weltmaister sa 48 basova. 

Odmah si ušao i u sistem formalnog obrazovanja?

Sa šest godina sam krenuo u nižu muzičku školu „Petar Konjević“. Krenuo sam da učim note i klasičnu muziku, ali me je oduvek interesovala muzika koju bih naučio na sluh. Onda sam počeo da sviram svakakve melodije koje su bile popularne u to vreme, a koje su se meni sviđale. Na početku nisam baš puno voleo da učim muziku po notama, ali sam posle izvesnog vremena „prelomio“ i počeo da brzo čitam sa lista. Takmičio sam se na republičkim i saveznim takmičenjima i osvajao prve (a vrlo retko i druge) nagrade.

Upisao sam srednju muzičku školu “Stanković” u klasi kod čuvene profesorke Vojke. Tu mi je isto jako dobro išlo, i vrlo rano sam čvrsto odlučio da ću studirati klasičnu muziku na studijama harmonike, ili u Moskvi ili u nekoj drugoj istočnoevropskoj zemlji. 

Bilo je to vreme kada je u našoj zemlji postojala i podela na “zabavnjake” i “narodnjake”. Za razliku od mlađih generacija danas koje su prevazišle žanrovske podele, tada je ipak postojao i čitav vrednosni sistem vezan za žanrove muzike, odnosno jasno podeljeni tabori…

Zajedno sa školskim drugarima sam krišom svirao „narodnjake“, odnosno folklornu muziku. Krišom, zato što su nam u to vreme profesori branili da sviramo nešto drugo osim klasike. A čim ti neko nešto brani, onda to želiš još više da radiš.

Što se tiče te podele, mi smo bili klinci. Nismo imali baš mnogo čvrste stavove oko tih stvari. Ja nikada nisam slušao novokomponovanu muziku, i mogu da kažem da sam odrastao uz jugoslovenski pop i rok, pogotovo zbog mog brata koji je prezirao narodnjake. Istovremeno sam slušao i folklornu muziku sa Balkana – to je muzika koja se mnogo razlikuje od novokomponovane.

Nisam nikada bio fasciniran srpskom foklornom muzikom – nadam se da mi ljudi neće zameriti, a objasniću kasnije zašto nisam. Ali sam zato potpuno „odlepio“ na rumunsku, a specijalno na bugarsku folklornu muziku. Sa 16 godina sam čuo kasetu sa muzikom Petra Ralcheva, najpoznatijeg i definitivno najinovativnijeg bugarskog harmonikaša. Interesantno je da sam 15 godina kasnije išao na višemesečne turneje sa njim, gde smo svirali bugarsku muziku i uglavnom njegove kompozicije.

Odavde logično ide i sledeće pitanje – otkuda interesovanje za džez harmoniku?

Iskreno, ne znam. Bilo mi je fascinantno da neko uopšte može da improvizuje. Sve do 18. godine kada sam otišao u Norvešku, nisam ni znao šta znači reč improvizacija. Sada vidim da mnogi zreli muzičari ni dan danas ne shvataju koliko je to dugačak proces učenja i istraživanja, da bi u jednom momentu mogao da se osećaš slobodno i da improvizuješ na sceni.

U Norvešku sam otišao da bih studirao klasičnu muziku. Ako odeš na Wikipediju videćeš da piše da sam ja džez muzicar, ali to nije tačno. Nikada se nisam osećao kao džez muzičar, iako prvenstveno sarađujem sa muzičarima koji su ukorenjeni u džezu. Ja sam muzičar koji svira ritmičku muziku i kome nije strana improvizacija. U stvari, improvizacija je definitivno više od 50% onoga što slušalac čuje na mojim koncertima ili albumima.

Nakon Srbije pod sankcijama, koliki je kulturološki šok bio odlazak u Norvešku? Da li su ti bili teški prvi koraci i koliko se ono što si zatekao na konzervatorijumu razlikovalo od tvojih očekivanja i predznanja?

Za vreme najgore inflacije, rata i embarga, shvatam da ipak ne bih išao za Rusiju kao što sam planirao, i uz veliku podršku mojih roditelja odlazim u Norvešku da studiram klasičnu harmoniku. Pre toga sam položio prijemni ispit i sve je bilo spremno da postanem skandinavski majstor klasične muzike na harmonici. A onda se desila stvar koja je potpuno izmenila tok mog muzičkog puta. Dobio sam jednog profesora starije garde, koji nije pratio razvoj klasične harmonike od 78. Iako je znao da sam svirao veoma zahtevan program za klasičnu muziku, od mene je zahtevao da počnem da sviram polke. To je za mene bio veliki šok, a istovremeno se nisam usudio da se žalim. Ispalo bi “vidi njega, tek je došao, a već se žali“.

Polako sam počinjao da padam u depresiju i da potpuno neizvesno doživljavam svoju budućnost. U jednom od takvih momenata, u kantini na konzervatorijumu upoznao sam Matsa Eilertsena (poznatog i po dugogodišnjem radu u triju Torda Gustavsena, op.a.), koji mi je objasnio da studira džez na istom konzervatorijumu, ali da se njihova nastava odvija prekoputa ulice. U tom momentu uopšte nisam imao predstavu da neko može da studira džez. Onako potpuno smušen, pristanem da odem s njim na džem sešn koji su imali u svojoj zgradi.

Bio sam u ogromnom šoku kada sam video koliko mladih ljudi odlično svira džez. Mats, koji je kasnije postao jedan od mojih najboljih prijatelja ovde (zna da peva „U svetu postoji jedno carstvo“!), tada me je nagovorio da počnem da slušam džez. I kad naučim bar jedan standard, mogu da sviram s njim. Tada sam naučio “ Billie’s bounce“ i po prvi put počeo da „improvizujem“ bar malo.

U međuvremenu srećem Stiana Carstensena, jednog od najboljih multiinstrumentalista današnjice, koji stravično dobro svira harmoniku. Ne samo da je dobro svira, već i svira podjednako dobro rumunski i bugarski folklor, kao i džez. On me je mnogo inspirisao i od tada ozbiljno počinjem da proučavam istovremeno i džez i folklornu muziku.

Ovde dolazimo do onog pojašnjenja –  zašto rumunska i bugarska muzika?

Zato što u toj muzici postoji pregršt improvizacije. U bugarskoj je prvenstveno ritmički opredeljena  – naravno sa specifičnim ukrasima (trilerima), a u rumunskoj je veoma bogata harmonski.

Rambo Amadeus: 10 albuma koji su mi promenili život

Pročitao sam na jednom mestu i da si po dolasku u Norvešku pokušao da upišeš džez odsek. Kada se tačno to desilo u ovom hronološkom nizu?

Po nagovoru Matsa, godinu dana kasnije sam se prijavio na prijemni ispit i konkurisao na džez odsek. Komisija sastavljena od profesora džeza smatrala je da nisam dovoljno sazreo i da, nažalost, ne mogu da me prime. Ja se tu razočaram, ali i naljutim, i odlučim da se pripremam još godinu dana do sledećeg prijemnog i ponovo konkurišem. Dobijam istu poruku – nisi dovoljno muzički zreo da možeš da studiraš džez. U velikom besu se odlučim da ponovo apliciram, ali me po završetku ispita pitaju: „Da li ti stvarno misliš da bi mogao da nešto napraviš na ovom polju muzike?“

Posle te brutalne poruke odlučujem se da više nikada ne konkurišem, ali i da nastavim da marljivo radim. Deset godina kasnije meni zvoni telefon, a na drugoj strani je dekan džez odseka  – isti onaj koji je sedeo u komisiji. Sada me je pitao: „Jovane, da li bi hteo da predaješ na džez odseku? Mnogi studenti su zainteresovani da im držiš predavanje.“ Danas sam jedini predavač i gostujući profesor na džez odseku, koji nema završen džez odsek!

Koji džez harmonikaši su ti bili inspiracija?

Sve o džezu i svu muziku koju sam počeo da slušam, počeo sam u Norveškoj. Da, to je relativno kasno, ali ja sam od tada bio u muzici po ceo dan, a nekada i noć. Slušao sam i Art Van Dammea i Franka Maroccoa, ali sam ubrzo shvatio da, ako želim da napravim svoj stil, moram da se otkačim od harmonikaša.

Učestali problem kod harmonikaša koji žele da se bave improvizacijom/džezom je da često slušaju samo druge harmonikaše. Tu nastaje ograničenost i lako je prepoznati ko se nije udubio u srž muzike, već samo prekopirao nešto što je već svirano. Ja sam stvarno slušao svašta, ali verovatno najviše Keitha Jarretta, koga i dan danas često slušam. Naravno da sam preslušao kompletnu istoriju džeza, ali i folklora raznih naroda. Etno muzika ili etno fuzija me i dan danas zanima, naravno ako je dobro napravljena i osmišljena.

Norveška je devedesetih bila zemlja nekih od najinovativnijih džez muzičara tog vremena, dosta odmaknutih od onoga što poznajemo kao bap tradiciju. Godine 1997. Nils Peter Molvær objavljuje „Khmer“, a Bugge Wesseltoft „New Conception of Jazz“, Sidsel Endresen ulazi u svoje eksperimentalnije godine, i tako dalje. Kako si doživljavao ove muzičare i tendencije na tamošnjoj džez sceni?

Meni su oni, iskreno, tada bili previše avangardni. Naravno da sad shvatam koliko su bili i koliko jesu inovativni. Ako živiš u Norveškoj i sarađuješ sa norveškim muzičarima, normalno je da ćeš vremenom prihvatiti i delove njihove estetike. Zato mislim da je moj život ovde podjednako formirao moj muzički izraz kao i odrastanje u Jugoslaviji. Mnogo mi se sviđa ta mogućnost muzičke slobode koju muzičari u Norveškoj imaju, delom zbog toga što se ovde dosta ulaže u kulturu, ali delom i zbog toga što se ne plaše da isprobaju nešto novo, iako dobro znaju da nije 100% sigurno da će to biti prihvaćeno kao uspeh.

Koji norveški muzičari su tebi lično tada „otvarali nove vidike“?

Spomenuo sam Matsa, Stiana, Helgea Norbakkena i mnoge druge. Naravno, vremenom dolaze neki novi klinci koji stvarno postaju veoma zapaženi. Svirao sam u velikom projektu sa Mariusom Nesetom i Trondheim Jazz Orchestra, sa saksofonistom koji je možda jedan od najcenjenijih na svetu.

S obzirom na to da je kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih „world music“ kao žanr i koncept bio u izuzetnom usponu, da li je postojalo očekivanje da se uklopiš u određene šablone koji se očekuju od „harmonikaša iz Srbije“?

Ah, pa ja sam svirao jedno vreme i sa trubačem Markom Markovićem. Svirao sam i sa Džambom Agusevim iz Makedonije. Bilo je simpatično, super sviraju obojica. Brass muzika je ovde popularna zbog Kusturice i Bregovića, mada danas znatno manje nego pre. Nikada nisam pratio te šablone, već sam uvek gledao da dodam nešto svoje, bez obzira koju muziku svirao. To je nekako ono što me je pratilo svih godina — nisam želeo da sviram kao drugi, bez obzira da li je to pravilna odluka ili ne.

Kakav si lični odnos imao prema onome što je bio trend u globalnoj muzici zasnovanoj na etno motivima, u kontekstu ličnih razmišljanja o džezu?

Sve što je u jednom momentu veliki trend u muzici, postaje u drugom momentu nešto čega se ljudi posle izvesnog vremena zasite. Tu je, naravno, problem kada svi žele da ostvare muzičku karijeru svirajući nešto što je već svirano, ali jako popularno u tom momentu. To se na kraju ispostavi da je potpuno pogrešan potez i da jako negativno utiče na razvoj muzike.

Setite se Buena Vista Social Cluba. Oni su bili toliko popularni, napravili su toliki bum da su posle toga mnogi „muzičari“ koji su imali bilo kakvu etničku pozadinu iz Centralne i Južne Amerike krenuli, sa svojim upravo zasnovanim bendovima, da sviraju njihove covere. Slična stvar se dešava i sa trubačima – sviraju isti ili jako sličan program kojim je publika ovde poprilično zasićena. Meni je sve vreme bio cilj da ne budem kopija, a ostalo je proces gde ideš u nepoznato, pa šta bude.

Tvoja diskografija tokom početka dvehiljatih je raznovrsna. Za oko mi je zapao rad u postavi Bengalo, gde je i jedan od danas najvažnijih norveških džez muzičara, kontrabasista Ole Morten Vågan. Kako se sećaš tog benda i perioda u svojoj karijeri?

Bengalo je bio super bend. Pored Olea, svirali smo i po prvi put sa cimbalistom iz Mađarske, Laslom, koji je nažalost preminuo pre nekoliko godina. Ole Morten je, svirajući u tom bendu, naučio slap bass tehniku koju i danas koristi u svojim projektima. Naučio je to slušajući Taraf de Haïdouks koji su nam u to vreme bili inspiracija. Pre nekoliko nedelja smo zajedno svirali na 25-ogodišnjici postojanja Trondheim Jazz Orchestra, gde je Ole sada muzički direktor.

Discogs beleži mnoge tvoje saradnje s poznatim džez muzičarima sa norveške scene – koje su ti lično bile najvažnije?

Mnogi su važni. Naravno Stian, Marius Neset sa kojim smo osvojili norveški Grammy za najbolji album u saradnji sa Trondheim Jazz Orchestra. Ima ih mnogo, tu je sada i mlađa generacija koja je super!

Tek 2017. prvi put objavljuješ album pod svojim imenom. Nešto kasnije usledio je i „Life on Accordion“. Da li jednostavno nisi imao vremena od silnih angažmana da objavljuješ pod svojim imenom, ili si svesno čekao da tvoj lični autorski izraz „sazri“ tokom dvadesetak godina vrlo aktivnog diskografskog i izvođačkog života?

Sa trijom sam izdao dva albuma: Refleks i Bonfire. Refleks je bio sa klasičnim oktetom sa severa Norveške, a Bonfire sa Ahmadom Al Khatibom, jednim od najpriznatijih arapskih udista.

Da, baš dugo se nisam usuđivao da izdam nešto pod svojim imenom. Mislim da je prava prekretnica bila kada sam napravio solo album/projekat Life on Accordion sa kojim sam bio na turneji po celom svetu u poslednje dve godine. Držao sam predavanja o improvizaciji na fakultetu u Buenos Ajresu i Čileu, svirao na mnogim džez festivalima po Evropi. Počeo sam da sviram na festivalima harmonike i odjednom ponovo ušao u svet harmonike posle toliko godina „pauze“.

Kako je došlo do saradnje sa Big Bendom RTS-a?

Ja sam kontaktirao Fredija Stanisavljevića, koga poznajem još od srednje škole kao fantastičnog trubača. On je imao dovoljno strpljenja i preslušao muziku koju sam mu poslao, a posle samo nekoliko nedelja javio se Marko Đorđević, koji vodi Big Bend i koji je takođe odličan trubač. Rekao mi je da im se muzika sviđa i da bi rado sarađivali sa mnom. Onda smo se dogovorili za datum i sve je krenulo svojim tokom.

Izuzetno zahvalan što mi se ukazala ova prilika i jedva čekam prvu probu sa momcima. Verujem da mnogi koji prate džez scenu znaju da je Big Bend RTS osnovan 1948. godine. Ali ne znaju da je ovo prvi put od osnivanja da sarađuju sa solistom na harmonici koji svira svoju autorsku muziku. S te strane ovo je i jedan istorijski koncert.

Koji repertoar ćete izvesti?

Izvodićemo moju autorsku muziku koju je za ovu priliku aranžirao fantastični trombonista, kompozitor i aranžer Helge Sunde. Ja sam i ranije sarađivao sa Helgeom i znao sam da je on pravi čovek koji bi napisao aranžmane za ovaj projekat.Note su već poslate i povremeno se čujemo oko detalja. Probe počinju 24. decembra kada ja odmah, direktno sa aerodroma, krećem na prvu probu.

Ranije ove godine u UK Parobrodu svirao si sa Bojanom Z, a uskoro nastupaš sa državnim Big Bendom. Postoji li kod tebe želja da se još više povežeš sa domaćom džez scenom, odnosno muzičarima s ovih prostora u „dijaspori“?

Po prirodi sam jako znatiželjan i interesuje me mnogo stvari, a možda najviše ono što ne znam. Od Bojana sam naučio svašta jer je on u svom stavu sličan meni — stalno uči i stalno želi da isproba nešto novo. Naravno da bih želeo da sviram sa svim ljudima koji su dobri u tome što rade. Kod nas ima puno talentovanih muzičara, ali isto tako ima i puno naših muzičara koji žive u inostranstvu, za koje ljudi u Srbiji nisu čuli.

Već sada je sigurno da snimam album sa rumunskim multiinstrumentalistom i mega cimbalo zvezdom Mariusom Predom. Tu ćemo verovatno zvati neke goste, i nije isključeno da nam Bojan bude gost.

Koliko uspevaš da pratiš tendencije na srpskoj džez sceni?

Pratim dosta i vidim da ima puno talentovanih muzičara. Iskreno se nadam da ću sarađivati sa nekima od njih. Istovremeno se nadam da će im se pružiti prilika da još više putuju i da nastupaju van zemlje. Zbog svih ratova i cele situacije kroz koju smo prošli od 90-ih, džez u Srbiji ne uspeva da se prikaže po Evropi onako kako zaslužuje. Nadam se da će se to vreme što pre promeniti, i da će srpska džez scena dobiti svoje pravo mesto na evropskoj sceni.