Ivan Radivojević: 10 albuma koji su mi promenili život

Trubač, flighornista i kompozitor Ivan Radivojević objedinjuje barem dve komponente koje ga mogu odrediti kao možda i najdragoceniju pojavu na beogradskoj džez sceni. S jedne strane imamo njegov neumorni pedagoški rad institucionalizovan kroz profesuru na džez odseku MŠ „Stanković“ gde predaje trubu, male ansamble i big bend. U par navrata sam svedočio njegovom “terenskom radu“ sa učenicima, koji su posvedočili o predanosti da se svakom zainteresovanom strastveno prenese istinska ljubav prema džezu. S druge strane imamo izuzetnog stilistu na svom instrumentu, koji kako na trubi, tako i prilikom komponovanja retko ide utabanim stazama mejnstrima. Ova dva pristupa se u jednoj klasičnoj priči, posebno u domaćim uslovima uštogljene edukacije koja je uglavnom išla ruku pod ruku sa suvoparnom predstavom toga šta jeste, a šta nije pravoverni džez i kako mu akademski treba pristupiti, neretko isključuju, ali dokazuju jedinstvenost Ivanove pozicije na aktuelnoj sceni.

Nakon što je osnovne studije džez trube završio na Univerzitetu Anton Brukner u Lincu (Austrija), a zvanje mastera stekao na džez odseku FMU u Beogradu, svoj stil je brusio i izvan džeza kao član sastava Irie FM i Zemlja gruva, da bi se potom predao isključivo muzici koju najviše voli. Rezultat je bilo izdanje In Plain View, koje je (najviše zahvaljujući italijanskom izdavaču A.MA) u rastućoj konkurenciji te godine ostavilo najbolji utisak. Nedavno smo imali prilike da u Studiju 6 Radio Beograda premijerno čujemo muziku sa predstojećeg albuma kvarteta (pijanista Andreja Hristić, kontrabasista Boris Šainović i bubnjar Bogdan Đurđević) koji je planiran za 2026, a koji po Ivanovim rečima  je stilski nastavak prvog izdanja , sa većim akcentom na energičnijim  i nešto kompleksnijim kompozicijama u odnosu na muziku sa prvog albuma.

Uticaji na Ivanovo sviranje, komponovanje i aranžiranje su, bez ikakve sumnje, brojni, a da njegov, već sasvim solidno izgrađen stil ne bismo bespotrebno secirali, pogledajmo kroz koje ploče je on gradio svoj izraz.

1. Miles Davis – Sketches Of Spain (1960)

Ovo je prvi džez album koji mi je otac kupio kada sam bio dete i koji me je uopšte uveo u postojanje džeza i zvuka trube u tom žanru. Imali smo neke super zvučnike, CD plejer i risiver u dnevnoj sobi, pa sam tada prvi put zapravo sedeo i slušao muziku! Nije bilo – šetam se i slušam muziku, radim nešto po kući i slušam – nego zapravo sednem, stavim slušalice ili samo pustim CD preko zvučnika i samo to radim –  slušam muziku. Ovaj album mi je vrlo bitan jer mi je prvi put pokazao da truba može da zvuči i frazira drugačije nego u klasičnoj muzici, iako sama muzika sa albuma nije klasični džez – u smislu, kombo sastav i džez standardi.

2. Clifford Brown and Max Roach Quintet – Clifford Brown & Max Roach (1954)

Preko muzike sa ovog albuma – ili tačnije preko većine muzike sa ovog albuma sam zapravo zavoleo džez. Priča iza toga je sledeća: otac mi je kupovao italijanski časopis Musica Jazz jednom mesečno, uz koji se dobijao i CD koji je obično bio kompilacija pesama nekog džez muzičara ili nekog pravca u džezu. Ja nisam razumeo italijanski nimalo, ali sam zato mogao da slušam muziku sa CD-a! Jednom je uz časopis išao i CD sa kompilacijom muzike Clifforda Browna, na kom je većina pesama bila sa ovog albuma. Sećam se da sam bio u isto vreme vrlo zaintrigiran muzikom i načinom sviranja trube, ali mi je bilo i previše nota za moj diskutabilni muzički ukus u tom periodu odrastanja. Zaintrigiranost je pobedila i vremenom postala oduševljenje ovom muzikom – i dan danas mi je “kuća” u muzičkom smislu upravo muzika Clifforda Browna.

3. Mathias Eick – The Door (2008)

Ovaj album i ovog muzičara sam otkrio tražeći trubače koji su imali poseban zvuk trube, tj. koji nisu imali standardan džez ili klasičan zvuk, već nešto drugačije, inspirisano sa nekih drugih izvora. Bio sam očaran zvukom trube koji sam čuo – truba mi je zvučala tako krhko, iskreno i duboko; stil sviranja je bio vrlo jednostavan i melodičan, suprotan većini stvari koje sam slušao u tom periodu života. Zapravo, ono što me najviše privuklo tom albumu je bila neka jednostavna i duboka iskrenost koju sam osetio – bez želje za bilo kojom vrstom muzičkog dokazivanja, već samo iskrene, lepe melodije odsvirane vrlo posebnim zvukom trube. Možda mi ovo nije trenutno najbolji Mathiasov album, ali mi je definitivno otvorio nove vidike i dao nove ideje o sopstvenom zvuku.

4. Chicago Symphony Orchestra, Sir Georg Solti – Pictures From An Exhibition / Le Tombeau De Couperin (1980)

Po povratku sa studija iz Austrije sam ponovo počeo da slušam klasičnu muziku, dosta intenzivnije. Oslobođen svih očekivanja nametnutih samom sebi vezano za izvođenje klasične muzike plus distancom od srednje škole, počeo sam ponovo da uživam u njoj, više nego što sam ikada uživao. Slušao sam najviše impresioniste i romantičare, ali posebno mesto zauzima baš ovaj album, baš ovo izvođenje Slika sa izložbe Musorgskog kao i Posveta Kuperenu Ravela, kada sam dosta puta slušajući album osetio mnogo dubokih emocija.

5. Gil Evans – The Individualism Of Gil Evans (1964)

Gil Evans je za mene jedno od najunikatnijih imena u džezu. Emocije i scene koje je probudio u mojoj glavi su bile toliko divne da sam sam poželeo da naučim da aranžiram za veće sastave, u stilu Evansa; to se naravno još nije desilo, ali želja je i dalje tu! Naravno, tu su njegovi albumi sa Milesom, koji su mi jedni od najlepših albuma u džezu uopšte, ali ovaj drži posebno mesto za mene.

6. Bill Evans – Sunday at the Village Vanguard (1961)

Drugi Evans na ovom spisku (ili bolje, za mene prvi) je neko ko ima vrlo posebno mesto u mom srcu. Kod njega sam osetio sličnu emociju koju osećam kod npr. Mathiasa Eicka ili Arvea Henriksena, neku iskrenu i krhku lepotu, bez pretenzija na išta grandioznije, samo kroz kompleksniji harmonski jezik – što je u neku ruku onda još teže izraziti. Na ovom albumu posebno isplivavaju te emocije, sa fantastičnom ekipom – Scottom LaFarom i Paulom Motianom.

7. Ambrose Akinmusire – When the Heart Emerges Glistening (2010)

Ambrose mi je, kao i Gil Evans, a i ostali džez muzičari čije sam albume naveo, u vrhu unikatnosti u džezu. U svom diplomskom radu na akademiji u Lincu sam pisao o Woodyju Shawu kao poslednjem inovatoru na trubi u džezu – mislim da je to moje viđenje zastarelo, jer je Ambrose definitivno doneo nešto novo u tradiciju džez trube kroz njegov način razmišljanja i nivo tehničkih mogućnosti i tako postao inovator! Ono što je još bitnije za mene, pogotovo na ovom albumu je to što je uspeo da pored ogromnih tehničkih mogućnosti koje poseduje, stavi srce na prvo mesto, što je za mene poenta muzike i umetnosti uopšte.

8. Horace Silver – Horace Silver Trio (1955)

Ovaj album je za mene na nekom od prvih par mesta među klavirskim trijima u džezu uopšte – ovde ima svega, od odličnih aranžmana do visoke energičnosti i unikatnog Silverovog fraziranja. Ovom albumu se često vraćam i ne mogu da skinem osmeh sa lica dok ga slušam, toliko me čini srećnim! Takođe, znam da je ovo jedan od albuma koji je dosta uticao na muzički razvoj klaviriste Andreje Hristića, pa mi je drago da je još nekome u mojoj okolini promenio život!

9. Brian Blade – Mama Rosa (2009)

Brian Blade mi je jedan od najomiljenijih bubnjara, obožavam njegov način sviranja i senzibilitet, koji je vrlo širok – od “prženja” na albumu Triology sa Kennyjem Garrettom do dosta introspektivnije lepote na albumima sa njegovim sastavom The Fellowship. Na ovom albumu, njegov senzibilitet izlazi kroz njegov glas i sviranje gitare, što je posebno uticalo na mene da počnem da cenim dobar pop kao i amerikana zvuk; zbog ovog albuma sam počeo da istražujem i cenim Billa Frissella, Rona Milesa i druge.

10. Arve Henriksen – Towards Language (2017)

Arve za mene ima možda najunikatniji zvuk trube od svih trubača čije sam albume ovde naveo. Imao sam prilike da ga slušam uživo par puta kao i da prisustvujem njegovom master class-u i svaki put sam bio oduševljen njegovim pristupom trubi, koji nema veze sa standardnim pristupom niti načinom sviranja. Na ovom albumu se posebno čuje njegova najmekša strana u nekim kompozicijama kao i strana avangardnog izraza u drugim, obe koje su jako uticale na moju muziku.