Garana Jazz Festival 2025: Daleko je Rumunija…

Bezmalo kilometarska kolona vozila parkiranih pored puta koji vodi do Garane iz pravca Rešice, neposredno pred Muzički ranč unutar koga se održava, uvek naglašavamo – jedan od naših omiljenih festivala, bacila je našu ekipu u blagi očaj.  Ipak, inicijalna bojazan da ćemo ostati najpre bez parking mesta na razumnoj udaljenosti od epicentra zbivanja, a zatim i mesta gde bismo postavili bivak pokazala se ipak neosnovanom. Činjenica je, međutim, da je u prethodnih nekoliko post-korona godina Garana Jazz Festival osetno dobio na masovnosti. Samo letimičan pogled na retrospektivu prethodnih izdanja festivala na ulazu u koncertni prostor stavlja do znanja da nova publika nije tu isključivo zbog džeza koliko zbog kompletnog paketa koji uz nedvosmisleno kvalitetan program uključuje i vikend u predelu izuzetih odlika. Jer, iako je pre desetak godina po zvučnosti izvođača festival bio ipak jači, ne sećamo se baš ovakvog  interesovanja. Svakako se nećemo usuditi da kažemo da program pada lagano u drugi plan, jer je i ove godine festival u nekoliko navrata zablistao.

Prvi koncert kojem smo priustvovali u petak odsvirao je Håkon Kornstad Trio. Iako nisam prisustvovao koncertu koji je saksofonista sa istim trijom (Frode Haltli – harmonika, Mats Eilertsen – kontrabas) odsvirao u Garani 2022, utisci koji su preneti u tom izveštaju u poglavlju ”Opera gde joj mesto nije” u potpunosti se poklapaju sa mojim, tako da je dovoljno vratiti se na taj tekst…. uz opasku da, ako bismo birali Kornstada u kamernoj varijanti, uvek bismo se radije odlučili za ovo. No, napomenimo da je njegovo operetsko pevanje ponovo izmamilo uzdahe i razgalilo prisutne.

Veče je zatvorio koncert koji je u čisto-muzičkom smislu bio povod mog povratka u Garanu. Saksofonista, pevač i kompozitor Korhan Futaci nije novo ime na evropskoj sceni. Što sa svojim kultnim bendom Konstrukt, što samostalno, sarađivao je sa kremom moderne improv scene, od Petera Brötzmanna i Evana Parkera do Thurstona Moorea. Ove ga je godine opravdano u žižu interesovanja vratio novoosnovani kvintet sastavljen od isključivo turskih muzičara s kojim je kao uvertiru  ponudio ležerni, ali izuzetni album Heavyweight Rehearsal Tapes.

I odsvirali su zaista jedan od onih koncerata koji slušaoca izmeste iz prostora, vremena i stanja svesti u kojem se trenutno nalazi.  U pitanju je vizionarski zvučni koncept gde se sirova energija susreće s promišljenom strukturom te pretvara haotični urbani pejzaž Istanbula, kao jednog od najimpresivnijih gradova, u pravo ritualno iskustvo. Futacija na ovom duhovnom putu od introspekcije do eksplozije, od psihodelije najbolje anatolske tradicije do ljutog fri-džeza prate četiri izuzetna muzičara čija bi imena bilo šteta ne spomenuti: Barış Ertürk – bariton saks, Esat Ekincioğlu – kontrabas, Erdem Göymen – bubnjevi i Özün Usta – udaraljke.

Naravno, u izrazu ovog kvinteta lako je prepoznati naznake različitih eksperimentalnih tradicija, pojedini elementi mogu delovati poznato – ali celina otkriva: ovde se događa nešto radikalno novo. Svega pet dugačkih kompozicija (od kojih je melodijski najupečatljivija i najveći ”hit” numera “Zaman”) ispunilo je sat i po ovog jedinstvenog spiritualnog iskustva gde nas je mogao otrezniti jedino sveži planinski vazduh čija se temperatura u tom momentu približavala nuli.

Jedna od radikalnijih promena od poslednje posete Garani jeste činjenica da za razliku od nekadašnje ležernosti po pitanju satnice programa koja je nepripremljene znala dovesti i do blagog očaja, sada koncerti počinju skoro u minut po predviđenoj satnici. Tako je tačno u šest popodne u subotu na binu izašao trio grčkog trubača Andreasa Polyzogopoulosa.  Nastup vođen sofisticiranim suptilnim melodijskim linijama trubača, harmonski je produbljivao vešti pijanista Yann Keerim, dok je u drugom delu nastupa ritmičkim preplitanjima dijalogu doprimeo i bubnjar Grigoris Theodoridis. Sve u svemu ovde se radilo mahom o introspektivnom, atmosferičkom minimalizmu, gde se kompozicija i improvizacija međusobno stapaju nenametljivo i skoro neprimetno. Prijatna uvertira za nastavak programa.

Koncert koji bi mogao biti na ovogodišnjem izdanju etiketiran kao najmanje cool je onaj koji su odsvirali provereni asovi tradicionalnog poimanja instrumentalne veštine – Robben Ford, Chris Minh Doky, Ricky Peterson i Keith Carlock. Iako Garana Jazz Fest u selekciji naginje onome što se naziva aktuelni evropski džez momenat, svake godine nastupi jedan bend koji u svom sastavu ima fusion prvake kao ovi što su navedeni. Moja slabost prema izričaju gitariste Robbena Forda je moguće poznata čitaocima našeg portala, ali ona obitava uglavnom u granicama njegovog jako sofisticiranog bluz izraza. I ako zanemarimo nekoliko momenata kada je upravo on zasijao upravo u okviru ovih smernica, koncert koji su ova četiri instrumentalna asa održali mora se nažalost označiti kao passe jer je neretko stavljao u prvi plan, što zvučno – što instrumentalno, sve ono što nije dobro ostarilo u žanrovskim okvirima jazz-rocka, fusiona i light funka popularnih na Zapadnoj obali sedamdesetih i delom osamdesetih godina prošlog veka.

Razmišljati i diskutovati o tome šta bi 2025. godine moglo da se posmatra kao future jazz, nakon svih hibrida i retro-futurizama koji su se izdešavali u poslednjih par decenija postalo je vremenom deplasirano. Međutim, i nakon skoro 30 godina od albuma KHMER norveškog trubača Nilsa Pettear Molværa, njegov nastup sa bendom koji sad nosi ime ovog izdanja može svakako i danas da se etiketira kao ”džez budućnosti”. Publika u Garani mu je odmah dala do znanja da je najveća zvezda ovogodišnjeg izdanja, a on uzvratio multisenzornim spektaklom koji je uključivao devet ljudi (ako ubrojimo i dizajnere zvuka i svetla kao sastavni deo benda).

Molværov ton je, iako procesuiran elektronikom i efektima, prepoznatljiv – hladan, a topao… i u celom zvučnom konglomeratu raznih slojeva deluje kao gravitaciona sila koja bend drži na okupu. Najistaknutiji pojedinac je ipak gitarista Eivind Aarset koji ne samo što efektima gradi ambijentalne zvučne tepihe već zna da se u maničnim solo improvizacijama otme kontroli stvarajući jaku dodatnu tenziju kao kontrapunkt fragmentima koje u realnom vremenu za svojim elektronskim spravama slažu Jan Bang i Niihus.

U ovako obimnoj postavi na bini se dešavalo jako mnogo stvari, ali izuzetna produkcija festivala koja je omogućila praćenje koncerata na dva velika video-bima uspevala je da pokrije sve ključne momente ovog audio-vizuelnog spektakla. Ovakav prožimajući spoj improvizacije, strukture i ambijentalne senzualnosti koji se žanrovski susreće na granici atmosferičnog trip-hopa, nordijskog senzibiliteta i džez eksperimenta doneo je euforiju koju je nakon ovog koncerta bilo naizgled nemoguće ispratiti.

Iako je mladi danski trio Smag På Dig Selv znao kakav ga posao čeka nakon upravo završenog koncerta norveških velikana, pristupili su mu toliko samouvereno da su od svog koncerta napravili događaj o kome se verovatno najviše pričalo nakon ovog festivalskog izdanja.  Postava sastavljena od dva saksofona i bubnja zgrabila je publiku prvim taktovima svoje eksplozivne mešavine džeza, panka i tehno-bitova  i nesmanjenim intenzitetom nije je ispuštala iz ruku do kraja neobuzdanog rejv performansa. Kao vizuelno centralnu figuru benda moramo izdvojiti ekscentričnog bas i bariton saksofonistu Thorbjørna Øllgaarda (neki će se setiti kako je pre nekoliko godina fri-džez bukom remetio desničarske antimuslimanske skupove u Kopenhagenu).  Muzički je svojim velikim saksofonima autoritativno komandovao tehno-bas rifovima, impresionirao multifonim grlenim pevanjem, ali je svom performansu dodao i invalidska kolica i žestoki spoken-word na danskom jeziku, a sve vizuelno zaokružio nedostakom prednja dva zuba.

Smag På Dig Selv su u današnjoj muzičkoj industriji svesni da ništa ne smeju da prepuste slučaju ne bi li postali i ostali primećeni, tako da je njihov nastup veoma profesionalno isplaniran od početka do kraja, te nabijen energijom koja ne dopušta publici predah do samog kraja nastupa. Dva bisa nisu bila dovoljna, ali to je bio zvanični završetak koncertnog dela subotnje večeri. Onima koji su želeli još, omogućen je po prvi put u istoriji festivala DJ stejdž koji je zabavu produžio do samog svitanja.

U subotu prepodne smo se uputili natrag ka Srbiji, ne propustivši, međutim, priliku da bacimo oko na dva koncerta koja su se održala na takozvanom eksperimentalnom stejdžu smeštenom unutar katoličke crkve u obližnjem selu Văliug. I ona su naravno doprinela sveukupnom ugođaju i utisku da je Garana danas jedan od najautentičnijih i najatraktivnijih festivala u (u najmanju ruku) regionu, te da ćemo mu se i narednih godina sigurno vraćati.