By 
U mesecima koji su prethodili početku Beogradskog džez festivala, činilo se da nad tradicijom dugom više od četiri decenije lebdi neizvesnost. U atmosferi političkih tenzija, protesta i opšte društvene napetosti, nije se znalo hoće li se festival uopšte održati — program je objavljen znatno kasnije nego što je to bio običaj prethodnih godina. Ta tišina, u zemlji gde se i kultura već neko vreme prelama kroz politička sočiva, probudila je opravdanu sumnju da bi i ovaj simbol umetničkog kontinuiteta mogao postati kolateralna žrtva okolnosti. Zbog toga je objava programa dočekana ne samo kao kulturna vest, već kao znak da Beograd, uprkos svemu, još uvek ima snage da sačuva prostor za slobodu izraza i za muziku koja nadilazi trenutak, kako često opisujemo džez.
Prvo veče
Retko se dešava da Big Band RTSa na Beogradskom džez festivalu nastupi bez gostujućih solista, prepušten isključivo vlastitim resursima i materijalu. Program posvećen stogodišnjici rođenja pijaniste i kompozitora Bore Rokovića, bio je upravo takva prilika – orkestar lice u lice sa sopstvenom tradicijom. Njime je u sredu na Kolarcu i zvanično otvoreno 41. izdanje Beogradskog džez festivala.
Uvodna nota večeri bila je diskretna i neizbežna posveta sećanju na nedavno preminulog Vojislava Bubišu Simića, koji je bio osnivač i duhovni stub domaće džez scene. Iz intimnog uvoda orkestar se prirodno nadovezao na Rokovićeva autorska dela koja su u potpunosti sačinjavala ostatak repertoara, krenuvši silovito up-tempo swingom “Flight 989” koji je odmah u prvi plan stavio ključne soliste večeri – saksofonistu Kristijana Mlačka, trombonistu Coreyja Wilcoxa, naravno pijanistu Ivana Aleksijevića, ali i samog dirigenta i šarmantnog moderatora večeri, legendarnog trubača Stjepka Guta.
Kompozicija Borin Blues, posvećena Jugoslovenskom All Stars Bendu koji je premijerno nastupio na Njuport džez festivalu u Beogradu 1972. godine, evocirala je duh džez pionira ovog podneblja, dok je mlada Nevena Pejčić svojim aranžmanom revitalizovala kultnu Rokovićevu “Nonu” svežim, modernim pristupom. Deo repertoara je kroz prepoznatljive boje i strukture nedvosmisleno nosio pečat sedamdesetih godina prošlog veka, ali vešta izvedba i aranžmani su ih držali daleko od muzejske prezentacije. Pred punom salom Kolarčeve zadužbine, opisano se svakako moglo oceniti kao uspešno otvaranje ovogodišnjeg izdanja Beogradskog džez festivala.
Pred prilično, u odnosu na prethodni koncert, umanjeni, ali podjednako entuzijastični auditorijum izašao je potom legendarni kontrabasista i jedan od pionira francuskog džeza – Henri Texier sa svojim Indian Triom u kojem su pored njega i njegov sin Sebastien na duvačkim instrumentima, kao i bubnjar Gautier Garrigue.
Koncert je otvoren dramatičnom „Laguna Veneta“, kompozicijom u kojoj kultni uvodni bas-rif odmah postavlja ton: jednostavan vamp koji se pretvara u niz finih varijacija i ritmičkih pomaka, dovoljan da momentalno obuzme pažnju publike.
Trio je swingovao na evropski način: umerenije, povučenije i diskretnije, tretirajući na primer Cole Porterovu “What Is This Thing Called Love” bez američkog razmaha, istovremeno sa dubokom introspekcijom. Maštoviti dueli između basa i bubnjeva bili su vrhunac večeri i toliko sugestivni da, i da je hipotetički koncert bio održan čak i u ovoj duo formaciji, ne bismo imali osećaj drastičnog gubitka sadržaja. Ipak, Sébastienov doprinos, kako na alt saksofonu tako i na klarinetima upotpunjavao je sliku, stvarajući ravnotežu između strukture i slobode lebdeći između slobodnijeg, skoro freebop izraza i suptilnih melodijskih linija.
A za bis – “Bésame Mucho” – klasičan standard izveden sa suzdržanom elegancijom, kao omaž korenima i retka doslovna izvedba na koncertu koji je do tada bio široko otvoren prema improvizaciji. Gest koji je funkcionisao kao podsećanje da je džez uvek i pitanje tradicije, čak i kada se od nje svesno udaljava.
Drugo veče
Drugo veče festivala preselilo nas je u njegovu bazu – Dom omladine, gde nas je na otvaranju sačekao francuski duo Louis Sclavis / Benjamin Moussay. Koncert je bio demonstracija izuzetne sinergije oblikovane kroz dve decenije saradnje i bio je koncipiran kao razrađen dijalog kamerne muzike i improvizacije. Sclavis, veteran evropskog savremenog džeza, dominirao je toplinom i dubinom bas klarineta, majstorski iscrtavajući lirske teme jednostavne strukture koje su ipak ostavljale prostora za povremenu nešto neobuzdaniju improvizaciju. Nasuprot njemu, Moussay, pijanista klasično izbrušenog senzibiliteta, ponudio je elegantan i misaon kontrapunkt. Njegov klavirski rukopis kretao se od svedenih deonica u maniru savremene klasike, do arpeđa koji okružuju Sclavisovu melodiju i time oblikuju fluidnu, prostornu teksturu. Ovaj nastup je potvrdio da je njihov duo skloniji tome da gradi mikro-narative nego spektakl po svaku cenu, i da snaga njihovog muziciranja leži u suptilnim eskalacijama i trenutnoj reakciji dvojice vrhunskih improvizatora.
U nastavku programa smo slušali kvartet italijanskog saksofoniste Roberta Otavijana koji je potvrdio reputaciju projekta Eternal Love kao duhovnog mosta između evropskog fri džeza i takozvane Great Black Music — velike crne muzike koja spaja tradiciju i avangardni izraz. Koncert je počeo i dobrim delom se razvijao u duhu koltrejnovskih mističnih traganja vezanih za njegov Love Supreme period, a u tom duhu je prodornim sopranom lider predvodio svoj više nego kompetentan kvartet. Kao zvezda večeri se ipak, kao što se očekivalo, nametnuo pijanista Alexander Hawkins koji je majstorski spajao mekoj-tajnerovsku kreativnost smeštenu u sadašnji džez trenutak sa lirskom apstrakcijom, uvek pronalazeći idealan balans između organizovane kompleksnosti i ekspresivne slobode.
Na dodatnu dozu Alexandera Hawkinsa nismo trebali da čekamo dugo. Tek što je završio nastup sa Roberom Ottavijanom, preselio se dva sprata više u salu Amerikana i priuštio nam nezaboravni solo resital koji se, barem vašem izveštaču, nametnuo kao vrhunac prve dve večeri festivala. Hawkins je samim tim potvrdio status jednog od najinventivnijih mislilaca u savremenoj kreativnoj muzici. Njegova tehnika je izuzetna, ali nikada sama sebi cilj, već sredstvo za iscrtavanje polifone improvizacije koja premošćuje jaz između fri džeza i kompozicione rigidnosti. Ovakvoj veštini učio se doduše od najboljih, Anthonyja Braxtona i Evana Parkera. Čuli su se odjeci Theloniousa Monka u njegovoj igri sa disonancama i slam-stop ritmovima, kao i sesil-tejlorovski akrobatski naleti, ali sve je to bilo utopljeno u autorski, intelektualno rigorozan vokabular. Ključna snaga koncerta ležala je u njegovoj sposobnosti da stvori muziku koja je intenzivno zamršena, moćna, tehnički briljantna i melodijski inventivna, ali koja se, uprkos eksperimentu, uvek vraća suštinskoj lepoti, koja je doduše sve osim konvencionalna. Apsolutni trijumf kreativnosti!
U nezgodnom terminu u ponoć pred radni dan veče su zatvorili Bosque Sound Community pod vođstvom basiste i kompozitora Miloša Bosnića. Program je bio posvećen promociji i dalje aktuelnog albuma 12 Angry Mushrooms i potvrdio ambicioznu viziju lidera benda. Nastup sastava sa sedam muzičara predstavlja ozbiljan potencijal, ali ujedno i ništa manji izazov. Srž snage sastava leži u ritam sekciji, posebno u bratskoj interakciji klavijaturiste Stevana i bubnjara Alekse Milijanovića koji, uz Bosnićev pouzdani bas, predstavljaju najhomogeniji element sastava, ali i sviraju, doduše, sa njim od samog početka. Međutim, mnogobrojnom ansamblu, uprkos očiglednoj individualnoj veštini, još uvek nedostaje koncertna kilometraža da bi se u potpunosti utegao, jer upravo ta kolektivna gustina rezultira blagim gubljenjem fokusa u interakciji. Svakako treba pomenuti saksofonistu Aleksandra Petkovića i flautiskinju Milenu Jančurić kao istaknute soliste. Iako septet još traži preciznost u kolektivnoj dinamici, sa više nastupa, Bosque će, sigurni smo, procvetati.
Treće veče
Treće veče festivala u Velikoj Sali Doma omladine otvorila je Marta Sanchez – madridska pijanistkinja sa adresom u Njujorku. Ona je sa svojim trijom – Matt Penman na basu i Savannah Harris na bubnjevima – predstavila svoje recentno izdanje Perpetual Void, te izrazom utemeljenim na kontrapunktu i poliritmiji stavila do znanja kako joj prirodno ide od ruke da introspektivne teme pretvori u muzički turbulentne i ritmički složene narative. Kao stalna gravitaciona sila delovao je iskusni basista Matt Penman koji je kompleksnoj strukturi kompozicija omogućavao kohezivnost, dopuštajući Harrisovoj apsolutnu slobodu u svom prirodno nemirnom izrazu. Kroz materijal inspirisan gubitkom, tugom i nesanicom Sanchezova introspekciju pretvara u kolektivno iskustvo, a kroz svoju jedinstvenu estetiku na beogradskom koncertu je pokazala zašto je jedna od vodećih kreativnih snaga aktuelne njujorške scene.
Za one koji festival pohode radi iskrenog uživanja u muzici i posvećenosti slušanju, usledio je ključni događaj – koncert koji se označava crvenom bojom u programu i kojem se potčinjavaju ostali planovi. I zaista, dugočekivani dolazak legendarnog trubača Wadade Leo Smitha u društvu švajcarske pijaniskinje Sylvie Courvoisier materijalizovao se u koncert koji je prešao granice muzike postajući spiritualni događaj. Dvojac je, slobodno se oslanjajući na materijal sa njihovog studijskog albuma Angel Falls, ponudio dijalog apsolutne autonomije i telepatske povezanosti. Dok je Courvoisier demonstrirajući izuzetnu tehniku koristila klavir u punom opsegu, krećući se od hipnotičkih ostinato tema do brutalnih disonanci, a zaranjajući neretko u njegovu utrobu, te preparirajući strune po potrebi, Smithova truba, čas prigušena i meditativna, čas iznenađujuće oštra, nosila je emocionalnu težinu iskustva: svaka pauza je bila prostor za promišljanje, a svaki ton bio je odlučna namera. Na samom kraju, Smith se obratio prisutnima krhkim, iskrenim glasom, dodatno potvrđujući veoma ličnu dimenziju ovog susreta.
U Sali Amerikana je priliku da predstavi svoj aktuelni album Mandala dobio saksofonista Rastko Obradović, a kao specijalnog gosta pozvao je eminentnog danskog kontrabasistu Jaspera Hoibija. Odluka da se kao dodatni instrument uvrsti kontrabas je u neku ruku i bila logična zbog odsustva ovog instrumenta na studijskom izdanju. Prošavši kroz gotovo kompletan materijal jako svežeg izdanja, Obradović se pokazao kao lider iz senke, dopuštajući kolegama iz benda da zasijaju u skladu sa sopstvenim sposobnostima, ne stavljajući po svaku cenu svoje izuzetne veštine iznad kompozicija i funkcionalnosti unutar benda kao celine. Koncert je morao biti nažalost okončan bez veoma bitnog člana sastava, klavijaturiste Vladana Veljkovića, kome se u jednom momentu slošilo, ali to nije značajno uzdrmalo činjenicu da smo prisustvovali uspešnoj prezentaciji jednog bitnog izdanja tzv. novog srpskog džez talasa.
U sitne sate je treći dan festivala, pred retkima kojima su se strpljenje i upornost itekako isplatili, okončao izraelski sastav Shalosh. Koncert su otvorili provokativnom i duhovitom, ali stilski vešto aranžiranom obradom eurodance hita „Barbie Girl“, trenutno razoružavajući publiku i jasno postavljajući agendu: večeras nećemo prisustvovati koncertu uobičajenog klavirskog trija. Možda i vrhunac večeri predstavljala je emotivna posveta Ahmadu Jamalu – „Tune for Mr. Ahmad Jamal“, gde je trio demonstrirao izuzetnu veštinu u korišćenju prostora i suzdržanosti. U tom trenutku, Shalosh se od progresivnog ansambla transformisao u duboko u tradiciju ukorenjeni klasični džez trio, potvrđujući da njihova anti-žanr tendencija nije rezultat manjka fokusiranosti, već indikacija slobode izražaja.
Četvrto veče
Portugalski alt saksofonista Ricardo Toscano je sa svojim trijom bez klavira, inspirisan formatom u okviru koga je krajem pedesetih godina prošlog veka Sonny Rollins zbunjivao tradicionaliste i tražio svoju novu muzičku ličnost, odsvirao lep i nepretenciozan koncert baziran na njegovom i dalje aktuelnom albumu Chasing Contradictions. Repertoar se kretao od balada inspirisanih fadom, preko Monkovog “Played Twice” u brzom tempu, do Toscanovih kompozicija koje spajaju hard-bop sa suptilnim avangardnim skretanjima. Publika je toplo prihvatila simpatičnog Portugalca, dok on sam nije ostao dužan rečima hvale o festivalu i atmosferi koja ga okružuje.
Finale 41. Beogradskog džez festivala pripalo je jednom od najuzbudljivijih aktera u savremenom džezu, tenor saksofonisti Jamesu Brandonu Lewisu , koji je sa svojim kvartetom – pijanista Aruán Ortiz, basista Brad Jones i bubnjar Chad Taylor – odsvirao nezaboravan koncert duboko prožet spiritualnim karakterom. Lewisov stil sasvim jasno odražava “Coltrane-David S. Ware” liniju, a njegov snažni, direktni tenor kombinuje gospel i bluz sa žestinom avangardnog džeza, ali uvek ostavši ogrnut ceremonijalnom gracioznošću. Na beograskom je koncertu predstavio program baziran na recentnom albumu Abstraction is Deliverance, a kompozicije poput naslovne, “Ware” i “Even the Sparrow,” nisu samo muzičke teme, već prave zvučne molitve, utemeljene u mantričnim ponavljanjima koje Lewisov tenor pretvara u pevane, nenapisane stihove. A dugačke improvizacije koje nisu nedostajale od strane svih članova ovog impresivnog kvarteta imale su ovde isključivo funkcionalnu ulogu: one precizno oblikuju tematske kontraste, dinamiku i emocionalne lukove, bez suvišnih digresija.
Uprkos brojnim tenzijama koje su okruživale i Dom omladine i samu manifestaciju, ovogodišnji Beogradski džez festival, za razliku od nekih drugih profilisanih manifestacija, uspeo je da se održi. Iako suočen sa očigledno umanjenim budžetom u odnosu na prethodna izdanja, program je zadržao umetnički integritet i raznovrsnost po kojoj je ova manifestacija decenijama prepoznatljiva, i to u nešto skraćenoj formi od uobičajene. Posećenost jeste iz dana u dan varirala, ali je u vremenima kada kultura u zemlji balansira između entuzijazma pojedinaca i sistemske stihije, festival još jednom dokazao da njegova vrednost ne sme da počiva na spektaklu, već na istrajnosti i veri u muziku kao prostor slobode; ostao je veran svojoj suštini u gradu i državi u kojima se retko šta odvija bez pragmatizma.
By 
By 
By 
