London Jazz Festival 2025: Simple Joy i složene stvarnosti

Fotografije: Jasna Jovićević

Novembarski odlazak u London kada su protesti i dugotrajna politička neizvesnost u Srbiji postali svakodnevni okvir života, predstavljao je pokušaj da se pronađe predah od dominantnog narativa koji nas već mesecima melje, drobi i iscrpljuje. Namera nije bila beg, već kratko pomeranje perspektive, potreba da na čas sklonim pogled sa stvarnosti koja postaje preuska i preteška da se u njoj diše.

Poslednjih petnaest godina živim i radim u Srbiji kao muzičarka i kompozitorka, i iako više ne vodim nomadski život kao nekada, stalno se suočavam sa pitanjem gde tačno pripadam kao umetnica koja je dugo balansirala između različitih zemalja, scena i profesija. Moji albumi su objavljivani i u Engleskoj, Poljskoj i Mađarskoj, ali sama činjenica da nisam uspela da pronađem izdavača u Srbiji i regionu za novi album, otvorila je još jedno staro pitanje: kako se gradi odnos prema zajednici, ko je to ko treba da napravi prvi korak, da li je na umetnicima i umetnicama da se povinuju trendovima i normativima sredine, ili samo nastavljamo da razvijamo svoj izraz nekompromisno.

Pisala sam na nekoliko adresa izdavača regiona, ništa od toga. Taj mali, praktični neuspeh bio je samo simptom jednog dubljeg osećanja da pripadnost nije administrativna, niti institucionalna stvar i da se ona ne može nametnuti voljom. Pripadnost se dešava kada postoje susreti i saučesništvo. A kada ih nema, ostaje blago osećanje neravnoteže, kao da si istovremeno prisutna i pomalo sa strane. Tada se više ne radi o borbi ili dokazivanju, već o proceni gde i kako nastaviti dalje. U takvim trenucima korisno je otvoriti novi pogled, makar na kratko.

Zato sam odlučila da otputujem u London. Ne ambiciozno, ne strateški, nego skoro sasvim spontano. Posložilo mi se: moja prijateljica Fiona iz Women in Jazz Media pomenula je moj rad Paulu Jollyju iz izdavačke kuće 33 Jazz Records, a ta mala preporuka otvorila je nova vrata. U London sam, pre svega, otišla da potpišem ugovor sa 33 Jazz Records za izdanje novog albuma Simple Joy, Jasna Jovićević Quinary-ja koji izlazi 2. januara 2026. U isto vreme, veliki London Jazz Festival već je bio na pragu, ogroman međunarodni događaj koji okuplja muzičare i muzičarke iz celog sveta i stvara privremenu zajednicu zaluđenika slobodnom muzikom.

London je ogroman, brz, kontradiktoran, poliran starom elitom, a otvoren za sve i svakoga. Londonske ulice nisu bele, crne su i braon, u bojama dekolonijalizma, ali neopozivo beo u svojoj srži, moći i pravilima koja su naizgled fleksibilna, ali prestupi kažnjivi.

London Jazz Festival nije „festival“ u uobičajenom smislu. To je ogromna, organska mreža različitih prostora, ljudi, poetika i ideologija. Svaki koncertni prostor ima posebnu produkciju, sopstvene saradnike, različite sponzore i svojstven koncept. Zajedno, svi oni stvaraju mapu grada koja nedelju dana diše kroz muziku. Festival nije zasnovan na uniformisanom muzičkom mišljenju, jednoj komisiji, jednom subjektivnom izboru, kao što se često dešava kod nas. Nema osećaja dužnosti prema nečijem ukusu, nema obaveze da se poštuje određena estetika. Program raste horizontalno, kroz zajednicu i potrebu da se čuju različiti glasovi, čak i oni koji se međusobno ne slažu. Takav princip oslobađa i umetnike/ce i publiku.

U početku sam planirala da gledam četiri koncerta dnevno. U praksi je to bilo nemoguće: događaji se preklapaju, razbacani su po gradu koji zahteva sate vožnje metroom, a svaki koncert ima svoju težinu i trajanje. Ali baš ta nemogućnost da se sve stigne naterala me je da biram one izvođačice i izvođače koji će teško zaviriti kod nas u skorije vreme.

Rodna ravnopravnost na festivalu nije bila formalna, simbolička ili dekorativna. Nije se radilo o jednoj ženi na plakatu ili o gestu uključenja radi korektnosti i pravila. Naprotiv, prisustvo žena i nebinarnih osoba bilo je vidljivo, ravnopravno i suštinsko, toliko da se činilo nenametnutim, potpuno integrisanim u strukturu programa. Po mojoj gruboj proceni, oko polovinu festivalskog programa zauzimale su žene i nebinarne osobe. Takva zastupljenost nije rezultat slučaja ili trenutnog trenda, već dugotrajnog i sistemskog rada mnogih organizacija, edukativnih institucija, aktivističkih inicijativa i kulturnih politika u Britaniji koje su godinama stvarale uslove za ovakav pomak. To je dokaz da se kulturne promene ne dešavaju preko noći, već kroz istrajan rad, promišljenost i uverenje da raznolikost nije ukras, već temelj svakog savremenog umetničkog polja. Kao neko ko se godinama bavi rodnim pitanjima na džez sceni regiona, prvi put sam osetila prostor u kojem pol ne određuje percepciju umetnosti. To rasterećenje je teško objasniti. Kao da je na trenutak nestala višedecenijska nelagoda koju žene na našoj sceni internalizuju od prvih koraka.

Linda May Han Oh

Odmah po dolasku otišla sam na poslepodnevni događaj The Jazz Social, gde je Linda May Han Oh, jedna od najznačajnijih kontrabasistkinja današnjice i predavačica na Berkliju, održala solo mini koncert i razgovor za One Jazz Radio emisiju. U njenom nastupu bilo je nešto gotovo meditativno: kratka, sažeta improvizacija koja je otvorila prostor za razgovor o pitanjima koja prevazilaze samu muziku.

Govoreći o tome šta ostavljamo sledećim generacijama, fokusirala se na odgovornost umetnika/ca u političkom, etičkom i društvenom smislu. Pitala se koje navike prihvatamo kao normalne, na šta pristajemo, kako razumemo norme koje utiču na način na koji stvaramo i živimo. Ta pitanja nisu bila apstraktna, ona su duboko uronjena u njen rad na Berklee Institute of Jazz and Gender Justice, koji vodi Terri Lyne Carrington i koji već godinama postavlja nove standarde u razumevanju rodne ravnopravnosti u džezu. Govoreći o kolegama sa kojima sarađuje, Vijay Iyeru i Ambroseu Akinmusireu, otvorila je prostor razumevanja muzike kao mesta gde se susreću različite istorije i identiteti, gde se tradicija ne čuva, nego konstantno menja i kreira.

Rita Payés

Katalonska trombonistkinja, pevačica i kompozitorka, jedna je od najistaknutijih mladih evropskih džez umetnica čiji rad spaja jednostavnost, melodijsku čistoću i porodičnu muzičku tradiciju bossa-nove i flamenka. Njena umetnost izrasta iz bliskosti, intimnosti i nepretenciozne prirodnosti koja obeležava njene nastupe. Koncert Rite Payés u Union Chapel bio je neočekivano otkriće. Ta crkva je prva takva institucija gde sam levo od oltara videla svetleću reklamu koja pokazuje pravac za BAR – natpis koji me je potpuno razoružao i nasmejao, jer je nekako savršeno opisivao duh Londona. Vlažna hladnoća koja prodire do kostiju dovodi ljude unutra, a dozvoljene čaše vina, miris tople čokolade i čips u krilu publike stvaraju atmosferu nečega između muzičkog svetilišta i dnevne sobe privilegovanih. 

Ritin suprug Pol Batlle otvorio je koncert solo pevanjem i gitarom, pesmama o ljubavi, bolesti u porodici, smrti dragih i muzici kao tankoj, ali moćnoj veštini koja služi dobrobiti svih bića. Delovalo je kao da govori u ime cele porodice, provocirajući publiku opaskama o svetu koji je „oboleo od gramzivosti i sebičnosti“. U kratkim uvodnim govorima koji su pratili svaku njegovu kompoziciju, mogla se prepoznati upravo ona potreba koju Susan Sontag opisuje kao pripitomljavanje umetnosti: želja da se pesmi dodeli pravi kontekst, da se simboli unapred objasne i protumače. Tako je zvuk bio uveden kroz narativ koji je trebalo da ga učini „adekvatnim“, prijemčivim, gotovo komfornim pre nego što je uopšte nastupio. Tu i jesmo svi utonuli u novostvorenu toplinu, spremni za glavni show. Kada je Rita Payés izašla sa trombonom, uz gitaru svoje majke i svoje kolege, preuzela je prostor i obavila nas velom ranjive iskrenosti. Bez spektakla i pokušaja da impresionira. Samo je bila prisutna, nežno, sigurno, gotovo zaštitnički. Njena muzika delovala je kao utočište, vezivno tkivo. Gotovo neprimetno, oblikovala je moje čitavo iskustvo festivala.

Queer jazz u Vortexu

U klubu Vortex, jednoj od stalnih legendarnih tačaka londonske improv scene, gledala sam Queer Jazz, late night program, u kojem su mlade nebinarne osobe izvodile originalne kompozicije, ali i čitale poeziju i manifestne tekstove iz istorije queer pokreta. To nije bio koncert u tradicionalnom smislu, već prostor političkog i emotivnog samopotvrđivanja, session raznolikosti. Džez nastup je tu funkcionisao kao sigurno mesto, kao događaj koji prihvata razlike bez potrebe da ih označi. Sve je bilo fluidno – identitet, zvuk, pokret, prostor. Publika je bila raznovrsna, šarena, inkluzivna i vesela. Postojanje prostora u kojem se glasovi, još uvek marginalizovanih ne samo čuju, već i uzimaju u obzir kao ravnopravni deo zajedničke scene, je činilo ovo veče zaokruženim. Osmišljeni program se oslanjao na interpretaciju dela kao oslobađajući čin ili sredstvo političke revizije, ali je istovremeno otvarao pitanje na koji način se savremeni pristupi uklapaju u dugu tradiciju džeza kao prakse u kojoj su političnost i stvaranje oduvek koegzistirali. Jer džez je u svojoj osnovi već dvopolan: s jedne strane nosi imaginarnost i kreativnu slobodu, a s druge, od samih početaka, predstavlja glas manjine, izraz rasnog i klasnog otpora, kontinuirani komentar savremene stvarnosti iz koje je izrastao. U tom smislu, čini se da se istorijski politički karakter džeza danas preoblikuje i u nove forme identitetskog i queer aktivizma, gde se džez koristi kao prostor samoartikulacije zajednice koja ga stvara.

Koncerti u podne – Hannah Horton

Koncert Hana Horton Kvarteta, poznate londonske saksofonistkinje i kompozitorke je bio deo serijala džez koncerata sredom u podne. Londonski jazz u podne ima svoju posebnu dinamiku – ljudi jedu kolače i trokutaste sendviče, piju kafu ili vino, druže se i pričakaju, a muzika teče kao deo svakodnevnog ritma grada. Hannah Horton je svirala bariton saksofon sa lakoćom, otvarajući prostor za improvizaciju koja je bila podjednako duhovita i duboka. Promovisala je svoj novi album, pričajući o inspiracijama, o saradnicima, o svakodnevnim trenucima iz kojih crpi muziku. Usred prepune sale publike, bilo je jasno da ovde muzičari i muzičarke žive u dijalogu sa publikom, da postoji kultura podrške, radoznalosti i otvorenosti.

Church of Sound – SML

 Najdublji pomak u mom razumevanju savremene improvizacije desio se na koncertu grupe SML u Church of Sound. Taj prostor je sam po sebi posebna vrsta laboratorije – koncert u crkvi, ali bez ceremonije i idolopoklonstva. Publika sedi blizu muzičara, obavija ih u krug, kao da prisustvuje nekom zajedničkom eksperimentu, seansi.

SML, kvintet sa sedištem u Los Anđelesu, svojevrsni supergroup sastavljen od izuzetno plodnih kompozitora i producenata, muzičara i muzičarke, deluje u okviru hiperrealističkog, kolektivističkog pristupa stvaranju. Njihovi nastupi su najčešće potpuno improvizovani, što govori o stepenu međusobne povezanosti i komunikacije. Fluidni, pokretački i poliritmični, oni stvaraju zvučnu sliku u pokretu koja je istovremeno magična i neuporediva. U tom kontekstu, SML funkcioniše kao kolektiv u najradikalnijem smislu te reči. Nema solista, nema naglašene individualnosti. Sve nastaje iz zajedničkog tela – ne tela sa jasno određenim funkcijama i hijerarhijama, već onoga što Deleuze i Guattari nazivaju telom bez organa: otvorenog, necentralizovanog prostora intenziteta u kojem se zvukovi, energije i prisustva prelivaju bez unapred zadate strukture. To nije nastup ansambla u tradicionalnom smislu, već događaj kao asamblaž; privremeni sklop muzičara, publike, prostora, svetla, zvuka i namera, koji postoji samo u trenutku izvođenja.

Njihova međusobna povezanost ne počiva na pravilima, nego na rizomatskom širenju i skupljanju, na nenametnutim vezama koje se razvijaju u svim smerovima istovremeno. Mreža impulsa koji se prenose kao u Njutnovoj kolevci; kao niz metalnih kuglica koje vise u savršenoj ravni, svaki udarac prenosi energiju kroz niz sve do poslednje kuglice, koja se zatim iznova vraća impulsom iste jačine. Ovaj jednostavni mehanizam fizičke ravnoteže otkriva kako se u interakciji kuglica neprestano stvaraju novi obrasci kretanja: svaki udarac menja smer i intenzitet, ali uvek ostaje u istoj putanji koju deli ceo niz. Upravo tako se, u muzici SML‑a, razvijaju poliritmija, melodijske konture i tok zvučnih slika, kroz neprekidnu razmenu impulsa među muzičarima/kama, u kojoj se energija preusmerava, menja, ali nikada ne napušta zajedničko telo zvuka. Jedan udarac, jedan zvuk, jedan pokret se vraća kroz novi, zajednički oblik koji je istovremeno i predvidiv i neponovljiv.

Roland Barthes bi ovakav pristup nazvao „smrću autora“, trenutkom u kojem autorstvo prestaje da određuje značenje, a delo postaje skup odnosa, signala, zvučnih citata i interakcija. Autor više nije centralna figura koja određuje smisao, već samo jedan od učesnika u procesu stvaranja. Značenje se ne izvodi iz njegove namere, već iz mreže koja nastaje između izvođača, prostora, zvuka i publike. Delo više nije stabilan objekat, već proces koji iz trenutka u trenutak nastaje ponovo, u dijalogu svih prisutnih, uključujući publiku.

Publika ovog koncerta je bila pomalo hipsterska, vidljivo lokalna, drugačija od publike na drugim koncertima tokom festivala. I dalje su u većini bili beli muškarci. Dok je scena bila postavljena u sredini crkve, sa strane se nalazio improvizovani bar; posluživala se soul food hrana, vino je teklo gotovo obavezno, prodavale su se ploče u gajbicama i kartonskim kutijama, a čitav prizor imao je neku toplu neregularnost. Jazz DJ nas je zabavljao kao open act pred koncert.

Braxton Cook

Ne bih da preterujem, ali zbog njega i tog koncerta sam požurila u London. Opsesivno ga vrtim na repeat poslednjih meseci; slatkoća i oblina njegovog alt sound-a, mekoća i seksipilnost glasa su samo neki od indikatora mog oduševljenja i pomame. Kakva višnjica na vrhu torte, za kraj.

Koncert Braxtona Cooka u Jazz Cafeu bio je potpuno drugačiji svet. Publika je bila mlađa, većinom afroamerička, mešana između studenata muzike, ljubitelja soula, popa i jazza. Na galeriji je sedela „fensi“ publika, a dole je sve bilo gusto, lepljivo, plesno, živo. Uživala sam u svakom tonu, pokretu i gruvu.

Braxton Cook, kompozitor, saksofonista i pevač, predstavio je svoj album Not Everyone Can Go, prožet pričama o rasizmu, policijskom nasilju, pandemiji, Black Lives Matter pokretu i ličnim porodičnim anegdotama. FUCK THE TRUMP!, uzviknuo je nakon prve pesme. Postalo mi je jasno da svaki izvođač i svaka izvođačica stoji na bini sa sopstvenim narativom otpora, intimnom potrebom da se iskaže ono što potresa njihov svet. Svi imamo svoga Trampa. Taj impuls je autentičan, iskren i neophodan, ali istovremeno postaje i očekivani deo industrije, prepoznat obrazac koji hvata pažnju. U tom spoju stvarne borbe i njenog neizbežnog pretvaranja u kulturni proizvod vidi se današnja kontradikcija muzičke scene: lična politička artikulacija postaje materijal kroz koji se industrija kreće, pregovara i preživljava. Kao preslikavanje sadržaja društvenih mreža u real life-u.

Ono što se provlači kroz festival je govor umetnika/ca o sopstvenom radu, refleksije njihove umetnosti koje su često ličile na mimēzis dominantnih globalnih narativa; retorika i obrasci krize i identitetskih napetosti su postali ne samo sadržaj umetnosti već i njen metajezik, ucrtavajući se u svaku umetničku gestu. Čini se da savremeni džez podleže pritisku hegemonije sadržaja: očekivanju da umetnik ne samo svira/izvodi, već i obrazlaže, opravdava, tumači i upisuje značenje u muziku.

U svoj svojoj glamuroznosti, bogatstvu i raznovrsnosti, London nije bio potpuna suprotnost Srbiji, iako sam to htela, bar na tren. Bio je samo druga verzija istog globalnog stanja – nejednakosti, prekarijata, političkih borbi, traženja slobode, osećanja nesigurnosti. Tokom pandemije činilo se da se globalizam utišao, da se svet zatvorio u izdvojene prostore i da je svaka zajednica ostala sama sa sopstvenim proizvedenim strahovima. Ali ono što se tada privremeno povuklo iz svakodnevnog iskustva vratilo se sada u novom obliku: globalni patern borbe protiv dominantne moći. Svako deli svoju intimnu ranu stvarajući privid zajedništva – kao da smo svi deo jedne iste priče, iste „supe“ savremenih neizdrživosti. Ali to zajedništvo može biti varljivo: priče i slike koje se spolja čine slične, iznutra su radikalno različite. I dok industrija te narative sve više prepoznaje kao sredstvo za identifikaciju i nadražaj publike, pojavljuje se i opasnost od ujednačavanja, od posustajanja autentičnosti u ime prividnog zajedničkog iskustva i paradigme.

Ipak, ono što jeste bilo osvežavajuće jeste muzika. Intravenski sam upijala savremenost, opipavala sadašnji trenutak kroz zvuk, svedočila kolektivno stvaralaštvo koje ruši stare norme i izmišljene kanone onih sa moći, prateći današnje potrebe, percepciju i razumevanje muzike.