Jazz Fest Sarajevo 2016: Veliki mali festival

Mesto: Dvorana Bosanskog kulturnog centra, Sarajevo, BiH  / Datum: 4. i 5. novembar 2016. / Foto: zvanični sajt festivala

Oktobar i novembar su prožeti regionalnim jazz festivalima sličnih programskih šema. Sarajevski džez festival nije izuzetak. Jubilej, dvadeseto izdanje festivala, obeležen je gustim repertoarom. Ovo je rezurtiralo i povećanjem kvaliteta jer je „razvodnjavanje“ uspešno izbegnuto. To uopšte nije mala stvar, ako se uzme u obzir da je u pogledu kvaliteta programa publika u razumnoj meri već razmažena i ima visoka očekivanja. S krilaticom “najveći mali festival“, Sarajevski džez festival je odavno upisan na kulturnu mapu regiona. Pišem vam o dva dana koja sam proveo na festivalu.

Petak, 4. novembar

John Zorn je ime koje je od najave programa, fokusiralo pažnju na festival. Koncertni karavan koji se nije mogao videti bilo gde drugde u regionu uzrokovao je veliku zainteresovanost za karte u još u pretprodaji. Jedinstven koncept brzinskog izvođenja 11 koncerata (uz jednu pauzu od pola sata) je nešto što u startu ostavlja suprotstavljenje utiske. S jedne strane želite da čujete sve, svaku varijantu i izvođenje Zornove muzike, a s druge – dvadesetak minuta po koncertu ne ostavlja priču nedorečenom, ali vam i ne daje onoliko koliko biste hteli, ostavljajući utisak odgledanog tizera. U svakom slučaju John Zorn’s Bagatelles Marathon su pre finale jedanaestoboja nego maraton.

Krenimo redom. Program je otvorila Masada.  Dakle, klasični četverac (Douglas-Zorn-Cohen-Baron)  je u punoj formi. Komunikacija Douglasa i Zorna je maksimalna, a posebno je do izražaja došla prilagodljivost Douglasa bilo kom muzičaru, pa naravno i Zornovom konceptu muzike.  Da li je tempo brži ili sporiji nije bitno, i kontrola i sila su tu. Naravno, pri kraju koncerta Zorn preuzima ulogu i dirigenta koji signalizira brejkove. Stiče se utisak da to ne čini iz neke potrebe benda koja bi bila muzičkog karaktera, već jer jednostavno voli tu ulogu. Premalo je 20 minuta; baš baš.

Neobično brzo i vešto se vrše pripreme za sledeći koncert (i za svaki sledeći, bez izuzetka). Celokupnom utisku doprinosi i ozbiljno spuštanje lopte. Julian Lage i Gyan Riley nastupaju kao gitarski duo klasične orjentacije. Univerzalnost Zornove muzike ovde dolazi do izražaja, lako ju je prepoznati i u izdanju bez uzburkanih emocija, bez ispitivanja granica instrumenta, bez pokazivanja virtuoznosti. Ovo poslednje se možda i očekivalo od Lagea, „čuda od deteta“. Sve je podređeno muzici koja se preliva od jednog ka drugom muzičaru. Premalo je 20 minuta.

Kumulirano oduševljenje koje se skupljalo pred Bagatelles marathon nekako je ipak tražilo drugačije kretanje i brzine. U pravom trenutku hvatamo express voz Nova Quarteta. Proleće je iako je hladno bilo tog petka u Sarajevu. Medeski i Wollesen vode glavnu reč, konceptualno govoreći, a na trerenu Wollesen. Priroda sviranja vibrafona je možda takva da deluje najpokretljiviji u četvercu, ali mi se čini i da je i u razglasu dobio za par merica više prostora od ostalih. Dunov walking bass nas je bezbedno ispratio kroz razne varijante zornovski sklopljenih slomljenih delova, te stigosmo do sledećeg koncerta. Premalo je 20ak minuta. Baš.

Sylvie Courvoisier i Mark Feldman su nam predstavili kako to izgleda živeti i raditi zajedno. Preparirani klavir Courvoisierove je možda i delovao kao oslonac priče na početku, ali melodije i harmonije se prepliću i svaka ima svoj život. Podjednako su ubedljive i kad sarađuju i kad svaka tera na svoju vodenicu, pa su podjednako ubedljive i nezavisno od svoje kompleksnosti. To tako izgleda kad se privatni život direktno preliva u poslovni, i obrnuto. Možda sam sa najvećom pažnjom pratio ovaj koncert, pa mi je bilo iznenađujuće kad se zamerka drugova iz publike odnosila na izvesnu netrpeljivost koja je vladala na sceni. Ja to, eto, nisam primetio. Premalo je 20ak minuta. Baš, baš.

Bližimo se prvoj pauzi i vreme je da se zada još jedan udarac koji će nas držati na iglama. Opis Triggera je išao kao: “mlađani trio koji pank-rokuje kuću“. Dosta glasnije u odnosu na dotadašnje koncerte maratona. Ljubitelji mikrofonije. Trio podseća na verziju steroidnog Primusa bez akcentovanog bassslapa Lesa Claypoola. Zaista efektno zvuči, te nije čudno što je ovakvu muziku Zorn prepustio ovim mladićima. Usviranost benda je zanimljivo uporediti sa gotovo nepomičnim Will Greeneom na gitari, Simonom Hanesom za bubnjevima koji se klati u ritmu (dok predstavlja stopala, sedalni deo i kičmu benda) i Aarona Edgcomba na basu, kome ne miruje kovrdžava kosica. Premalo je 20 minuta.

Nakon pauze i kratkog sabiranja utisaka slušamo čelo duet Erika Friedlandera i Jaya Campbella. Manjak gasa je nadoknađen jasnim i čistim zvukom. Uz to i samo izvođenje je oslobođeno svih komplikacija. Podela na solo i ritam u ovom duetu daje vrlo zadovoljavajuće rezultate. Ona pruža mogućnost i za unisonost, karakterističnu za orkestarski rad, ali i za puštanje sopstvenog glasa. Može se, doduše, postaviti pitanje koliko su slobodnije deonice već napisane Zornove ideje, jer su podređene kompozicijama i nimalo ne štrče. Molim lepo, to nije nužnost, a ne mora biti ni kompliment. Premalo je 20 minuta.

Osvrnuo se Zorn u najavama muzičara i na to da se nalazimo na džez festivalu i da bi muziku Uri Caine Trija svrstao u svoju džez ponudu. Mainstream? Pa dobro, ima tu svakako nečega što bi leglo i ljubiteljima straight ahead džeza. Ipak, kao što kasni Coltrane nije free jazz, već coltraneovska varijanta free jazza, tako je i ovo zornovska varijanta mainstreama. Uz lake ruke Cainea, seci-lepi varijanta može da računa da će se dopasti najširem opsegu slušalaca. Premalo je 20 minuta.

Pythonovci bi rekli: a sad nešto sasvim drugačije. Ikue Mori u maniru japanskog minimalizma sa jednim računalom radi nešto slično kao i Zorn. Ona spaja u medley sedam manjih bagatellesa. Sve to ima i svečanu i simpatičnu notu, a u skladu sa tim i muzika ide od transa do horor/žmarci momenata. Sve je to uklopljeno u jednu celinu, pričvršćeno, obezbeđeno, zamotano i tako prezentovano. Pažnja koja je publici posvećena jednaka je pažnji s kojom je pratila momka iz organizacije festivala koji je bio zadužen da računalo skloni sa scene. Premalo je 20 minuta. Baš, baš.

John Medeski se vraća na scenu, ovog puta u pratnji Davida Fiuczynskia i Calvina Westona. Što je propustio da kaže pre par sati na klaviru, sad je rekao za orguljama. Stabilan ritam koji iz nekog razloga ne trpi dva solo igrača. Sve je na plećima Medeskog. Za očekivati mi je bila agresivnija i vrckastija rola Fiuczynskog, ali njegov pogled izgleda da nije fiksirao pijanistu u želji za razmenom ideja, već kao da je reč o želji za zadovoljavajućom saradnjom. Uzgred budi rečeno, napisano zvuči kao osudica, ali nije. Premalo je 20 minuta.

Logično je reći da je osveženje u vidu solo nastupa Craiga Taborna dobrodošlo prevashodno onima koji vole njegov rad, ali se radi o tome da je njegov koncert ipak najmanje nosio Zornov pečat. Pa eto, Zorn je jedan od tih ljudi. Nema prepariranja klavira, a pažnja slušalaca se vrlo vešto održava i bez razvijanja priča harmonija i melodija. Ono što imamo i što je neizbežno su njegova hladnoća i moć koji ga maltene po difoltu svrstavaju u ECM tabor(n). Premalo je 20ak minuta. Baš.

Vatromet je ostavljen za finale. „We hope you enjoy our offering“ govori Zorn kao šaman. Početak evropske turneje Bagatellesa je koncipiran samo za čula posetilaca. Snimanje je zabranjeno. Ili prisustvujete, ili ne… tako nekako. Muzičari koji ne sviraju uvek se mogu videti iza aktivnih kolega sa licima podrške i zainteresovanosti. Takva je situacija kad je svaki od koncertića u pitanju. Kada se tome doda Zorn, kome nije teško da skloni stalak, pomeri monitor, pruži odgovor u sred nastupa… dobijate zaista skladnu i funkcionalnu zajednicu, koja na prvi pogled možda deluje kao prepotentni klub asova. Asmodeus trijom Ribot-Dunn-Grohowski diriguje Zorn, i ta slika i zvuk su najjasniji presek Bagatelles Marathona. Definitivno klasik zbog kog je verovatno najviše ljudi posetilo Bosanski kulturni centar toga dana. Premalo je 20 minuta. Baš, baš.

Subota, 5. novembar

Dva bloka, dva koncerta, dueti…kako vam odgovara, ali od Bojana Zulfikarpašića se i očekivalo nešto specifičnije za jubilej festivala na kome je najredovniji izvođač. Kao Orthodox Celts Beer Festa? Predstavljeni dueti su dovoljno različiti da bi celina bila smislena. Prvi koncert sa Nilsom Wogramom se može posmatrati i kao promocija njihovog prvenca, albuma Housewarming. Ova saradnja, bez obzira na naziv albuma, otkriva Bojanovu hladniju stranu. Na samom početku koncerta ostvarena je komunikacija sa publikom, došlo se do neposrednosti, ali je ozbiljnost ostala. Ne znam da li je do momenata klasične muzike u Bojanovom sviranju ili do jasnih Wogramovih deonica koje se ne bore za izraženiju solo poziciju. To svakako ne znači da nismo dobili dosta od njih. Energija se tokom svirke interesantno pomera, pa će recimo improvizacija u vidu vazduha u trombonu i perkusiranja po kućištu klavira dati drugačije slike na početku i na kraju numere. Ono što najviše privlači pažnju su kompoziciona rešenja sklapanja balkanskih motiva i savremenijih džez tendencija na neupadljiv način, takav da se izbegne etno- džez etiketa, a da opet ljubitelji takvog zvuka bez problema nalaze i fokusiraju se na ono što im se dopada. Numera “TNT“ je odličan primer. “Otopljenje“ je došlo sa Julienom Lourauom. Bojan i Lourau sarađuju duži niz godina pa to valja i demonstrirati. Lourau, poznat i kao Žile, je uz elektro spacey momente razvio i smooth jazz matricu na uvodnim numerama opuštanja na Gvantanamo zalivu, a onda su u fokus ostali etno momenti, na opštu radost posetilaca. Moguće je da je to još jedan u nizu razloga zbog kojih Bojan voli toliko da svira na ovom festivalu.

Kako izgleda najbolja ekskurzija? Pitajte razrednog – Djanga Batesa. U pitanju je veoma mlad ‘humanCHain u orkestarskoj varijanti. Momci i devojke, pitanje da li punoletni, su preuzeli na sebe ozbiljan zalogaj kompleksne Batesove muzike. To im verovatno lakše pada jer ide u paru s njegovom duhovitošću koja kao da je krojena za prozore između numera koji traju manje od minuta. Već postoje orkestri mališana koji se bave, recimo, improvizovanom muzikom. Ovo što Bates demonstrira je dodatni udarac na bilo kakve ideje da je mladima namenjen isključivo Disney džez. Da li dolaze nova vremena? Po Batesu da, menjaju se, pa u skladu sa tim otvara koncert Dilanovom “The Times They Are A Changin’“. Nivo svirke nije zakazao ni u jednom momentu, za to ne bi ni bilo opravdanja. Numera “Fascinate Me“ ima odlične solaže na saksofonu Gabriela Wengera. U ritmički zahtevnim deonicama pevačica Clarie Huguenin lako pronalazi prostor za opuštanje, pa se giba i dok peva i dok prati rad kolega. Ona dodaje ukupnoj zvučnoj slici i nevinost dečijih recitala i mjuzikla. Sa druge strane, kompleksnost aranžmana podrazumeva maksimalnu iskorišćenost orkestarskog formata bez osećaja preterivanja bilo kog smisla. To drži pažnju slušaoca, ali bez potrebe da isti troši fokus na ispitivanje detalja. Jednostavno se opusti i uživa.

Terje Rypdal Group + Palle Mikkelborg zatvaraju festival. Bliže se sitni sati i crno/tamno plava atmosfera je ono što godi. Rypdalovi pokreti su teški i više puta odmeravani iz sedećeg položaja. Dugi tonovi njegove gitare su vizantijsko plavi i nagoveštavaju nešto sanjivo pod teretom klavijatura Stålea Storløkkena.. Nešto kasnije na sceni im se pridružuje i Palle Mikelborg na trubi ali samo kako bi stavio tačku na I, te dodao još jedan instrument u miks. E sad, momenat koji stvara promaju je Paolo Vinaccia za bubnjevima. Sav energetski naboj koji se mogao čuti dolazio je od njega. Imajući u vidu da nije reč o nekom novajliji željnom dokazivanja, i rezultat je kompaktan i više nego zadovoljavajući.