Heineken Jazzaldia 2013 (2): John Zorn’s Masada Marathon

Mesto: Kursaal Auditorium, San Sebastijan – Španija / Datum: 27.07.2013. / Foto: Lolo Vasco – Zvanična Flickr prezentacija festivala

Vrhunac Heineken Jazzaldia festivala bez sumnje je bio Zornov višečasovni program pod nazivom Masada Marathon. Nije to samo subjektivno mišljenje – po mnogo čemu je ovo gostovanje bilo specifično. Nakon višegodišnjih pregovora festivala i Zornovog menadžmenta, još prošle godine je utanačeno gostovanje, a potvrđeno je u januaru. Tada je već naveliko u najavi bila Zornova letnja turneja s programom „Zorn at 60“, kojim će ovaj umetnik obeležiti svoj 60. rođendan. Na svim nastupima bilo je predviđeno da svira po nekoliko bendova koji izvode Zornove kompozicije, dok je sam Zorn najavljen mahom kao dirigent ili rukovodilac projekta, dok bi se saksofona najčešće latio tek u Električnoj Masadi.

No i na ovom planu je Heineken Jazzaldia trijumfovala; ugovoren je jedini ovogodišnji Masada Marathon u Evropi, na kome je predviđeno da nastupi čak 12 postava tokom šestočasovnog programa! Takoreći, kompletan presek ključnih Zornovih projekata iz prethodnih 20-ak godina, u društvu legendarnih muzičara koji su i sami obeleželi svetsku džez i avangardnu scenu u tom periodu – Dave Douglas, Marc Ribot, Cyro Baptista, Erik Friedlander, Greg Cohen, Jamie Saft…da za sad ne nabrajamo dalje, zavrteće nam se u glavi! Sam Zorn je najavljen kao saksofonista u Akustičnoj i Električnoj Masadi, dirigent postavama Bar Kokhba, The Dreamers i Masada String Trio, dok je sedam grupa ili muzičara „samo“ izvodilo njegovu muziku iz Masada opusa.

Par nedelja pred festival stiglo nam je obaveštenje za štampu, s napomenom da će koncert ipak trajati tri i po do četiri sata, dok je najstrožije zabranjeno bilo kakvo fotografisanje i snimanje tokom nastupa. Stoga ni ovde nećete videti nijedan Youtube video, a fotke iz teksta je zvanični festivalski fotograf napravio na tonskoj probi. Što se Zornove naravi tiče, ponešto smo saznali u neformalnim razgovorima sa njegovim koncertnim agentima, a sve priče se svode na to da je ovaj velikan potpuno posvećen muzici i da ga malo šta drugo zanima – a takav fokusirani odnos prema nastupima očekuje i od muzičara s kojima svira na turneji.

Toliko o uvertiri nastupa! Početak programa bio je zakazan za 18h u dvorani Kursaal (podsetimo: 1800 sedećih mesta – na Zornovom koncertu je prema zvaničnim statistikama popunjeno 1250), a vaš reporter se pojavio na licu mesta pola sata ranije i zatekao ogroman red ispred ulaza, koji se pružao 50-60 metara niz ulicu. Dok deo srpske ekipe čeka da podigne karte na ulazu, oko nas se vrzmaju tapkaroši i pokušaju da uvale kartu za 60e (zvanična cena: 67e). Mat Mitchell, Rudy Royston, Jon Irabagon i Linda Oh strpljivo čekaju, ali usled nekog nesporazuma radnica na šalteru ih odbija, pa tek u foto finišu uspevaju da uđu.

Nekoliko minuta kasnije, eto nas unutar hola. Uzevši u obzir trajanje programa, publika vrši poslednje pripreme. Golem red nastaje ispred muškog toaleta, a nešto manji u restoranu gde šarolika ekipa hvata poslednji zalogaj ili cug pre nego što se zakuje za odgovarajuće numerisano sedište. Mladi hipsteri, ozbiljna ekipa u odelcima, ludaci, normalci… Zorn ih je sve privukao na ravne časti. Tenzija se oseća u vazduhu, dok glas sa ozvučenja – na španskom – ponavlja zabranu fotografisanja i najavljuje program. Počinje!

Masada Quartet

Prvo pa Zorn! Na binu izleće majstor u prepoznatljivim maskirnim pantalonama i crnoj majici, kakvog ga dobro znamo sa brojnih youtube snimaka i fotografija. Stojeće ovacije. Bez previše uvoda i govorancija, Zorn jednostavno predstavlja Davea Douglasa, Grega Cohena i Joeya Barona, ekipu sa kojom je pre dvadesetak godina napravio svoju prvu i najdugovečniju Masada postavu. Odmah potom kreće svirka, jednim light masada komadom u srednjem tempu – Douglas prvi kreće da delje, Cohenov kontrabas je pojačan do maksimuma – isprva deluje kao da ton nije lepo izbalansiran, ali će se u nastavku večeri ispostaviti da je kompletan zvuk podešan tako da „gruva“, ne bi li popunio prostrani koncertni prostor. Zorn uleće svojim lagano gradiranim solom gde pred kraj ispaljuje prepoznatljiva fri-prskanja… sveukupno odmeren uvod u kome nisu potrošeni svi aduti.

Zatim kreće jedna od onih dobro poznatih, rastrzanih fri-egzibicija, u kojima vidimo Zorna kao svirača i dirigenta – dok jednom rukom pridržava saks i duva, drugom daje instrukcije… mada su njegove saks-deonice veoma ubedljive, vrlo je lako uvideti zašto više voli dirigovanje. Muzika u tim trenucima postaje istovremeno i usmerenija i uzbudljivija, dok gledalac biva uvučen u stvaranje muzike na licu mesta. Tek da ne ostanemo bez očekivanih rafala, Douglas i Zorn se nadmeću u colemanovskoj trci, posle čega sledi povratak na sec-sec dirigentsku akrobatiku. Poslednja, treća numera Akustične masade je ponovo rezervisana za jedan lepi mid-tempo s ravnomernom raspodelom soloa, nakon čega Zorn daje znak glavom da je vreme za sledeći bend. Kako je samo brzo proletelo tih dvadesetak minuta!

Sylvie Courvoisier & Mark Feldman / Banquet of the spirits / Mycale

U pauzi između dva nastupa prisustvovali smo i malom incidentu. Naime, kada se John Zorn vratio do bine da nešto ponese, prišao mu je istovetno odeveni fan iz publike i uručio neku poklon-kovertu, koju je Zorn nonšalantno frljnuo nazad u publiku. U naknadnim razgovorima saznali smo da je „ludi fan“ u svom nastupu bio malo napadniji nego što je poželjno, pa je skrajnut iz prvih redova. Bilo kako bilo, na sceni su već bili postavljeni svi instrumenti, a ton uredno podešen, pa je pauza između bendova bila vrlo kratka i bez tehničkih problema.

Dok je u startu postojala bojazan da će ritam možda pasti nakon atraktivnog uvodnog nastupa, Courvoisier i Feldman su nas momentalno uverili u suprotno. Pervertirana klasična muzika s klecmer primesama, izvedena je sa velikom preciznošću i oštrinom u interpretaciji. Dvoje do koske ozbiljnih muzičara plenili su fantastičnom sposobnošću da iz melodičnih notnih zapisa izlete u agresivni fri, tako da se ovi prelazi čine kao najprirodniji mogući. Zasluge dakako idu i kompozitoru, ali intenzitet sviranja i fokusiranost dvojca na bini delovali su kao da niko drugi ne može odsvirati upravo ovaj materijal.

Kratka pauza, pa se na bini pojavljuje čudesni perkusionista Cyro Baptista sa svojim bendom – u postavci instrumenata naročito upada u oči jedan gigantski bubanj pozicioniran pored gonga, koga ćemo čuti već na početku svirke… Buuuuuuummm! Najmasivniji mogući zvuk prostire se dvoranom i bridi po bubnim opnama, verovatno i posetiocima u najdaljim redovima. Novi Zornov miljenik Shanir Blumenkranz (kontrabas, gimbri) zauzima centralno mesto na bini i zadužen je za gruv i rokerske rafale, pijanista/klavijaturista Brian Marsala tečnim i mekanim stilom sviranja podseća na Jamieja Safta, te im Cyro Baptista manje-više prepušta centralnu ulogu u energičnom rokerskom setu s primesama brazilskih perkusionističkih egzibicija. Ovaj je koncert stilski bio ponajbliže nekoj postavi u kojoj bi se našao i sam Zorn.

Ženski vokalni kvartet Mycale, predvođen argentinkom Sofijom Rei, premda veoma uverljiv u interpretaciji, ipak je najpre dobrodošao za opuštanje nakon veoma intenzivna prva tri koncerta. Kamerna milozvučna interpretacija lišena je avangardnih izleta, te tokom 4-5 numera u glavi sumiramo utiske i spremamo se za dalje.

Bar Kokhba / David Krakauer „Ancestral Groove“

Usledila je nenajavljena rokada u programu, pa je umesto Davida Krakauera na binu ponovo izašao Zorn i udobno se zavalio u dirigentskoj stolici s desne strane pozornice, tik ispred Baptiste koji je pozicioniran skroz desno, a u neposrednoj blizini Marca Ribota i Joeya Barona. S leve strane su stigli gudači – Mark Feldman, Eric Friedlander, te ponovo Greg Cohen na kontrabasu. Još jednom smo osetili sve čari Zornovog dirigovanja – usmeravanje soloa, podizanje i spuštanje tenzije, te vizuelno atraktivno baratanje šakama koje svojom jednostavnošću daje veoma jasnu sliku o dešavanjima na bini. Koliko je Marc Ribot divan muzičar, mogli smo čuti u jednom klecmer-bluzu u samoj sredini, premda je dominirao i čitavom setom. „It’s just the blues“, objašnjavao je kasnije, uz konstataciju da ni njemu nije lako da popamti sve nazive Zornovih Masada kompozicija. Pa ni mi nećemo pokušavati da držimo korak.

Ako je ovo bio klecmer-bluz pojačan blaženim gudačkim deonicama, Krakauerov furiozni set bismo mogli karakterisati kao jevrejski fank. Sa izraženim gruvom i masnim basom, semplovima, gitarom, te samim Krakauerom koji mahnito duva u cev kao da mu život od toga zavisi, ovo je bio jedan od najenergičnijih setova. Taman za finale prvog dela programa – nakon toga je usledila pauza od 20 minuta, za novo punjenje baterija pred nastavak spektakla.

Secret Chiefs 3 / Eric Friedlander

Prvo i prvo, bilo je jako neobično videti Secret Chiefs 3 mimo njihove standardne koncertne koreografije i crnih kukuljica. Izašli su na stejdž u „običnim“ pantalonama i majicama, te jasno stavili do znanja da se ovde ne radi o njima, već o poštovanju Masada koncepta. Utoliko je set bio lišen poznatih orijentalnih ritmičkih struktura, ali ništa manje uzbudljiv sa energetske i sviračke strane. U skladu s izvedenim programom, harizmatični violinista Timba Harris je sasvim fino „legao“ muzici, dok je Spruance odbacio svoj električni saz zarad bariton gitare i nešto klasičnije dimenzije zvuka grupe.

Premda se od Erica Friedlandera u solo varijanti možda očekivala „intermeco muzika“, ovaj maestro na violončelu je odsvirao toliko lep set da je zasenio i neke od većih postava! Jednostavno, Eric ima predivan ton na svom instrumentu, dinamiku izvedbe, sviračku harizmu. Premda nominalno deluje kao klasičar, a sposoban je da ubedljivo odleti u apstrakciju, njegovo sviranje je puno bluza u najopštijem značenju reči – ne radi se toliko o (arhe)tipskim frazama, koliko o načinu na koji oblikuje i zavija tonove, dajući im novu dimenziju izvan notnog univerzuma. Pet kratkih komada je bila prava mera, bravo!

The Dreamers / Masada String Trio / Uri Caine

Možda i najzbudljivija postava iz „novog“ Zornovog opusa sasvim je u skladu sa svojim nazivom. „Sanjivi“ karakter muzike ogleda se u sklonosti ka stapanju svih instrumenata u jedan homogen, zajednički zvuk, koji prosto plovi i razliva se prostorijom. Masivan bas Trevora Dunna daje podlogu ostalim instrumentima, dok centralnu rolu u San Sebastijanu dobijaju Kenny Wollesen na vibrafonu i Jamie Saft na klaviru i klavijaturama. Ribot vreba iz prikrajka, a Baron i Baptista „pune“ zvuk bez previše lomova i trzanja.

A šta radi Zorn? Pa naravno, loži muzičare! Pre nego što otvori drugi komad, pruža kažiprst u pravcu Kennyja Wollesena i dugo ga zadržava u vazduhu. Samo što ne kaže: „Ti!“. Odmah se zna ko će u narednih nekoliko minuta biti „glavni“, a drugim muzičarima ostaje da obigravaju oko snenog i toplog zvuka vibrafona. Upravo u ovakvom odnosu snaga poigravanje s dinamikom igra bitnu ulogu, te naizmenična pojačavanja i stišavanja određenih muzičara zavise od Zornovih pokreta ruku. Po završetku ovog nastupa, usledile su burne stojeće ovacije…

Za žičani trio Marka Feldmana, Erica Friedlandera i Grega Cohena, Zorn seda na pod u Buda-pozi i drži se nešto diskretnije, te ponekad samo okretanjem glave ka muzičaru daje mu znak da preuzme kormilo. Jedan „betovenovski“ komad je ponovo pervertiran u razlomljeni fri karakterističan za kvartet i Electric Masadu, pa mlataranje prstima i uvrtanje rukama proizvodi apstraktnu, uzbudljivu redaljku među trojicom gudača.

Nakon ova dva koncerta, Uri Caine u solo varijanti zaista jeste kao predah, mada smo dobili i nenajavljeni bonus – trio formaciju gde su mu se na bini pridružili Greg Cohen i Joey Baron.

Electric Masada

Najenergičnija postava ostavljena je za kraj! John Zorn ponovo uzima saksofon te čitav set protiče u ređanju „hitova“ Electric Masade fanovima poznatih sa albuma „50th Birthday Celebration Vol. 4“ i youtube klipova. Zvuk je podešen „do daske“, početne dirigentske instrukcije su uglavnom za udarački trio Baron-Wollesen-Baptista i mogle bi se prevesti kao „udrite iz sve snage“! Vriskovi na saksofonu izazivaju radost, mada je još jednom očigledno da Zorn više uživa u dirigovanju – a i ne treba mu uzeti za zlo kada ima ovakav bend, koji spektakularno zvuči i dobro zna šta radi.

Najpoznatija Zornova „krš i lom“ numera „Hath-Arob“ našla je mesto u repertoaru, pa smo videli i čuveno „dirigovanje u krug“, ovoga puta u trilingu bubnjara koji su se smenjivali u blic-improvizacijama. Sam Zorn se naročito radovao dok je Ikue Mori improvizovala na laptopu – ustao je tik pored nje i davao joj signal da radi svoje punom parom, dok se zadovoljno osmehivao i pokazivao na nju publici.

Za sam kraj je ostavio najveću pržačinu u repertoaru kao nagradu publici, svojevrsni „crowd pleaser“ – kompoziciju „Idalah-Abal“ s besnim metalskim rifom i kakofonijom zvukova. Bend je ponovo dobio jednostavnu instrukciju – energično i glasno! Baptista je otpanjio onaj njegov ogromni bubanj, Ribot oprašio po distorziji, bubnjevi svi u glas, Zorn u saksofon… nisam imao priliku da slušam sve ostale izvedbe ove numere, ali imao sam utisak da od ovog ne postoji ništa luđe i glasnije. Ekstaza na bini, ekstaza u publici!

Ovacije se prolamaju dvoranom, dok 32 muzičara izlaze na binu ne bi li se poklonila euforičnoj publici. Zorn uzima mikrofon i zahvaljuje se, hvali svoje muzičare i poziva da ih nagradimo aplauzom „jer ovu postavu neće uskoro ponovo videti“. Naklon i ovacije traju, muzičari odlaze sa bine…i premda niko nije zaista očekivao bis, Zorn je ipak još jednom izašao sa Electric Masadom i odsvirao smirenu „Yatzar“ u kojoj Saft ponavlja predivnu melodiju na klavijaturi do konačnog stišavanja. Još jedan naklon čitavog benda, pa fajront nakon ukupno pet sati programa.

.

Epilog

Treba li izvoditi poseban zaključak kakav je Zorn u šezdesetoj? Na vrhuncu karijere, spektakularan, raštrkan na sto strana ali izuzetno fokusiran, naložen na ono što radi. Sa godinama je očigledno doneo par bitnih odluka kako za sebe, tako i za publiku. Verovatno ćemo ga sve manje viđati za saksofonom, što je sasvim racionalan potez imajući u vidu da niko nije imun na starenje, a naročito duvači njegovog stila.

S druge strane, već nekoliko sezona Zorn ne ide na klasične turneje s jednim bendom, već izvodi mega-programe s nekoliko postava, za velike novce. Njegovi nastupi će na ovaj način (p)ostati ekskluziva koja se ne viđa svaki dan, uvek sveži i uzbudljivi, dok će u istoriji muzike zauzeti specifično mesto kao svestrani umetnik koji u svom nastupu obuhvata sve što može – sviranje, dirigovanje, aranžiranje, komponovanje…

Na kraju, premda se radi o veoma harizmatičnoj scenskoj pojavi i uopšte uzev medijski atraktivnom muzičaru, dobro je znati da njega za to – u konačnom epilogu – i nije previše briga. Možda ponekad deluje drugačije, ali muzika je kod Zorna na prvom i poslednjem mestu, i sve dok je ona izvedena na najbolji mogući način, najmanje je bitno šta on sam kaže ili radi na bini.

S obzirom da cenu Zornovih nastupa (bolje ne pitajte pošto!) ne može da pokrije nijedan domaći džez festival, ako vam se ukaže prilika pohrlite u neko inostranstvo na koncert – nećete zažaliti ni za jednim ušteđenim evrom.