Heineken Jazzaldia 2013 (1): Moderno & kreativno

Mesto: San Sebastijan, Španija / Datum: 24-28.07.2013. / Foto: Zvanični sajt festivala / Video: JazzinTV

Odbrojavanje meseci, nedelja i dana do početka Heineken Jazzaldia Festivala – za ovo piskaralo – počelo je onog trenutka kada je potvrđeno gostovanje Johna Zorna i njegovih 12 Masada postava u višečasovnom muzičkom maratonu. I tako, u toj euforiji, kao da je sve drugo pomalo palo u zapećak, iako San Sebastijan i inače ima jedan od najboljih programa među velikim evropskim džez festivalima. Dugo iščekivani Vijay Iyer došao je kao usputna opaska, Dave Douglas kao nešto „već viđeno“, Shibusa Shirazu Orchestra zaboravljeni san iz godina otkrivanja „ludih Japanaca“, i tako dalje u tom stilu. Sve dok festival nije zaista počeo!

Dan 1

Ko se prvi put nađe na ovako grandioznom džez festivalu, zacelo će mu se javiti asocijacije na Exit ili nekakav drugi pop-rok hepening. To se lako oseća već od prvog koncerta prvog dana. Dok se reka ljudi sliva ka plaži Zuriola, oko koje je nakrcano nekoliko besplatnih stejdževa i prelepa moderna dvorana Kursaal, novi pevački superstar Gregory Porter već je započeo svoj nastup. Osam je sati uveče, a sunce je još uvek neumoljivo. Nema milosti prema mučenom Porteru koji ne skida svoju prepoznatljivu kapu s navlakama za uši, dok mu se košulja natapa znojem iz pesme u pesmu… što kaže jedan kolega kritičar, imidž je imidž!

A harizma je harizma. Porter suvereno vlada scenom i publikom –  kada pozove da tapšete, nema vrdanja niti uobičajene nelagode usiljene interakcije. Kada pusti glas, to je spoj nonšalancije prirodnog talenta i sve istančanijeg džezerskog stila upakovanog u ležerni pop-soul. Fantastični japanski saksofonista Yohsuke Satoh svakim solo izletom zapanjuje i podiže adrenalin, bilo da cepa čisti fank ili kolmenovski fri povrh baperske ritam sekcije. Svirka odiše „letnjim“ duhom, ali ne podilazi slušaocu već ga uvlači u vlastiti univerzum. Masa se tiska između sedišta, šankova, stolova i prolaza, atmosfera je još pomalo u povoju, ali izrazito vesela.

Festivalski newsletter veli da je koncert Jamieja Culluma na otvorenoj sceni posetilo čak 50.000 ljudi, što verovatno nije daleko od istine uzevši u obzir izuzetnu prostranost plaže Zuriola, te činjenicu da je program na centralnoj otvorenoj bini bio besplatan. Sigurno je upravo ovaj nastup doprineo 30% boljoj ukupnoj festivalskoj poseti nego prethodne godine, prema zvaničnim statistikama… Ovaj pisac ipak ne biva oduševljen Cullumovom verzijom komerc-pop-džeza, te izbegava i britansku zvezdu i Roberta Glaspera zarad koncerta Ola Kvernberg Trija.

O ovom norveškom violinisti već smo pohvalno pisali povodom albuma „Liarbird“, a u trio verziji nije bio ništa slabiji. Coca-Cola stage je relativno mala bina ispred koje se nalazi 200-300 sedećih mesta, a pretpostavljena neinformisanost slučajnih prolaznika uzima danak –  jedni ustaju sa sedišta i odlaze u sred svirke, drugi dolaze, i tako u krug dok Ola i drugari delikatno spajaju numere u jedan dugačak, izuzetno strpljivo gradirani set. No radoznali slušalac će lako zaboraviti na okolnosti i fokusirati se na svirku, koja pod krilaticom „modern creative“ obuhvata i filmsku muziku, i post-bap, i trunku kantrija i frija, a ponajmanje predvidive skandinavske elegije.

Konačno, grandiozno finale večeri – Shibusa Shirazu Orchestra! Beše to jedan podugačak medli sa gomilom ljudi na sceni u različitim funkcijama – big bendovci, dirigent, pevač-ložač, plesači…koji izvode svoj spektakularni scensko-muzički šou sa izuzetnom energijom i predanošću, uvrnuto, sumanuto, zabavno… plažom se na sve strane razliva miris marihuane, no Shibusa Shirazu su opojni već sami po sebi. Njihov spektakl je zavodljiv kao najspontaniji mogući spoj „visoke“ i pop kulture, kao fudbalskim žargonom rečeno „totalna muzika“ u kojoj nema ni blama ni zadrške. Od frija do gučanskih narodnjaka, od porno-fanka do nojz roka, od lagodno ogrnutog gaćonera s mikrofonom do superozbiljnih, obojenih, našminkanih, atletski građenih plesača…za zavidnu euforiju na obali okeana.

Dan 2

Eto Vijaya Iyera već u pola sedam! I opet je sve drugačije nego prethodnog dana. Teatar Victoria Eugenia je aristokratska građevina stara 100 godina, u kojoj se novinarima zalomilo mesto na balkonu. Žal što nismo blizu prvim redovima ubrzo je zamenila radost zbog spektakularnog pogleda odozgo i još više – zbog senzacionalne akustike ove pozorišne dvorane! Naravno da je sama muzika važnija, ali način na kojoj se ovde čuje svaki šum gudala, svaki sitan udarac po bubnjevima, daje posebnu dimenziju čitavom koncertu. Tim pre što Iyer naročitu pažnju posvećuje grupnoj interakciji, te ne voli previše solirati u klasičnom smislu…

Baš kao i Kvernberg prethodne večeri, Iyer se opredelio za fluidno spajanje numera, dok je repertoar skoro u potpunosti zasnovan na aktuelnom i hvaljenom izdanju „Accelerando“. U uvertiri koncerta smo bubnjara Marcusa Gilmorea nazivali kojekakvim pogrdnim imenima – ovaj mladi majstor prebegao je u jato Chicka Coreae da svira za krupnije novce, te je na njegovo mesto ove sezone uleteo dobroćudni rmpalija Tyshawn Sorey, koji stasom i govorom tela neodoljivo podseća na glumca Foresta Whitakera. No ispostaviće se da ova rokada nije ni najmanje oduzela zvuku trija, jer je pomenuti bubnjar već navikao na ritmičke vratolomije – na pr. u triju Fieldwork upravo sa Iyerom i saksofonistom Steveom Lehmanom.

Sasvim očekivano, veoma zahtevna ritmika i interakcija sa albuma doživela je nadgradnju u koncertnoj verziji, gde je posebno spektakularno bilo izvođenje Threadgillove „Little Pocket Size Demons“ – Iyer kao da pronalazi sve veće uživanje u sve manjem broju tonova koje sipa po klaviru.  Ponekad su njegovi zvuci kao kapi kiše koje neravnomerno padaju po zemlji – čas snažno čas tiho, lagano pa malo brže, po betonu ili po travi… naizgled matematički raspoređeni, ali sa puno osećaja u odnosu na zvuke preostala dva instrumenta. Sviračka zvezda nije ni Stephan Crump, mada gudalom izvlači najbolnije moguće zvuke iz kontrabasa – svaki ton je podređen celovitoj muzičkoj viziji, intelektualnoj igrariji nastaloj u umu uglađenog pijaniste sa verbalnim manirima engleskog džentlmena.

Nakon Iyerovog trijumfa, koncerte Stevea Swallowa i Jorge Pardo Huellas XL Big Banda teško je pratiti s podjednakom pažnjom, makar se našli u veoma interesantnom koncertnom prostoru Plaza de la Trinidad u srcu starog dela grada. Nešto je zanimljivije bilo na koncertu Agusti Fernandez – Aurora Trija, gde su španskom pijanisti društvo pravili legendarni kontrabasista Barry Guy i bubnjar Ramon Lopez, koga se redovni posetioci BJF-a sećaju sa koncerta Joachima Kuhna od pre par godina. Pojednostavljeno rečeno, ritam sekcija cepa fri dok Fernandez svira lagano, bezmalo u ECM maniru. U atrijumu muzeja San Telmo, prostoru predivne arhitekture, koncentraciju pomalo remeti uporna kišica, te ostaje utisak da bi ovako delikatan koncert trebalo gledati još pokoji put u zgodnijim uslovima. Kiša nije toliko smetala na plaži, gde je bilo ugodno hodati bos po obodu okeana, uz prigodan soundtrack za zezanje Elvisa Costella.

Dan 3

Preliminaran obilazak velike dvorane Kursaal, u kojoj će dan kasnije biti Masada Maraton, ovom prilikom je rezervisan za koncert Leeja Konitza. Koncertni prostor, koji prema zvaničnim podacima prima oko 1800 ljudi, ovom prilikom je bio ispunjen nešto preko polovine. Konitz, koji je već dobrano zagazio u osamdesete godine, počastvovan je festivalskom nagradom za zaslužne veterane džeza. Premda onemoćalog glasa, stigao je i da zbija šale na svoj račun, te na konto mladih saradnika iz kvarteta. Sama svirka je očekivano bila u domenu baperske tradicije, gde je dozu šarma davao pijanista Dan Tepfer umešno prateći unisima legendarnog bendlidera. Sam Konitz je oscilirao u intenzitetu solo deonica, no saksofonisti u njegovim godinama to ne treba uzeti za zlo – u najboljim momentima uspevao je da obraduje lepotom tona, uz nenametljivu ali umešnu pratnju benda.

Dok smo izašli iz dvorane, napolju se stuštilo nevreme a temperatura je pala za nekoliko stepeni – ni samo 10-ominutno pešačenje do Plaze nije bilo prijatno, a kamoli ideja da se po kiši i vetru odgleda koncert Davea Douglasa i njegovog novog kvinteta. Glavni sponzor festivala je delimično spasao stvar deljenjem besplatnih zelenih kabanica, pa je prostor Plaze tokom narednih sat vremena izgledao kao da su ga zaposeli vanzemaljci. Kulturna invazija! No pravi preokret je naravno usledio sa svirkom, u kojoj je Douglas po ko zna koji put pronašao novu energiju i načine da se predstavi kao svež i uzbudljiv bendlider.

Ova akustična postava, s kojom je snimio aktuelni album „Time Travel“, u neku ruku je povratak njegovim radovima s kraja prošlog i početka novog milenijuma, ali i korak napred u oslobođanju od dosadašnjih post-baperskih i neo-fjužn struktura. Premda je Douglasov kompozitorski stil prepoznatljiv i bazira se na dugačkim i dobro elaboriranim uvodnim temama, solističke deonice se sada kreću u raznim smerovima, s ogromnim prostorom koji bendlider ostavlja svojim kompanjonima.

Nije mala stvar imati u bendu saksofonistu poput Jona Irabagona, koji unosi značajne novine u odnosu na svoje prethodnike poput Donnyja McCaslina ili Chrisa Pottera. Ovaj vratolomni muzičar iz Mostly Other People Do The Killing donosi originalnu kombinaciju duhovite iščašenosti i harmonske kompleksnosti u Douglasov izraz, čime donekle zasenjuje sjajne Mata Mitchella (klavir), Lindu Oh (bas) i Rudyja Roystona (bubnjevi). Nakon dve decenije kontinuiranog komponovanja i objavljivanja izvanrednog materijala, Dave Douglas ne samo što ne posustaje, već hrabro napreduje.

Sticajem okolnosti propuštam koncert Pharoaha Sandersa, te u sitne sate još jednom posećujem Victoria Eugenia teatar zarad nove čašice audiofilije, uz modern creative flamenko Silvije Perez Cruz. Finale večeri protiče uz indi-pop legende Belle & Sebastian na Zuriola plaži, uz prijatno ćaskanje sa Zornovim agentom Jakobom Flarerom i Jonom Irabagonom, koji se najiskrenije iznenadio i dečački obradovao kada je čuo da Zorn prati i poštuje njegov rad.

Dan 4 & 5

Da, četvrtog dana je bio Masada Maraton, ali o tome ćemo više pisati u zasebnom tekstu! Jedini predstavnik “ovih prostora” u muzičkom programu bio je Matija Dedić, koga smo u trio formaciji s španskim muzičarima gledali u popodnevnom terminu. Za novinare je bio organizovan poseban bus do periferije grada, gde je postavljen mali stejdž ispred velelepne supermoderne zgrade Baskijskog kulinarskog centra. Uz bogovski krkanluk i izležavanje po obližnjem travnjaku – jer stolice nisu bile predviđene – Dedić je bio slagalica u baskijskom hedonističkom mozaiku, no to ga nije sprečilo da maksimalno odradi posao i odsvira svoje s puno strasti i energije. Ipak je ovo retka prilika za balkanske muzičare da nastupe na prvoligaškom festivalu, a Matija je to poverenje itekako opravdao.

China Moses i Buika nisu imale šanse u istoj satnici sa Zornom, a u finišu večeri odgledasmo i duet Maye Homburger i Barryja Guya u klasičarskom raspoloženju i fenomenalnom ambijentu crkve San Vicente iz 16. veka  – pomalo uspavljujući i nenametljivi, možda su bili i idealni za opuštanje bubnih opni nakon Zornovog spektakla.

Peti dan su otvorili Secret Chiefs 3 u Baskijskom kulinarskom centru, ovog puta u belom letnjem autfitu koji je kontrastirao okupljenog grupi fanova u crnini, teškoj šminci i tetovažama. Dok je Treyu Spruanceu, Chesu Smithu i ostaloj ekipi znoj natapao kapuljače, publika se ovog puta skupila oko same bine ne bi li podržala ljubimce iz neposredne blizine. Beše to energičan i predan best of set u neobičnoj atmosferi za bend ove orijentacije; od muzičara smo u publici zapazili samo kontrabasistkinju Lindu Oh, koja je cupkala nogom i značajno klimala glavom na pržačkim deonicama.

Večernji program je otvorila Diana Krall u Kursaal Auditoriumu, no čak ni gostovanje Marca Ribota me nije dovoljno privuklo da joj posvetim koji sat vremena, te sam se fokusirao na koncerte Youn Sun Nah i Hiromi u Plazi de la Trinidad. Korejska pevačica sklona je interpretaciji poznatih numera u džezerskom maniru (Waitsova “Jockey Full of Burbon”, “Hurt” od NIN-a, “My Favorite things”…) što je već postao trejdmark izdavačke kuće ACT i njenih izvođača. No ova šarmantna i skromna cura ipak poseduje dovoljno originalan stil baziran na velikim amplitudama glasa i odmereno-teatralnoj vokalnoj dramatizaciji, što u kombinaciji s kamernim bendom čini dostojanstven komerc-ugođaj.

S druge strane, velika očekivanja od Hiromi i njenog spektakularne sviračke energije raspršila su se već nakon nekoliko minuta. U veselom šarenom autfitu, s osmehom od uveta do uveta, japanska pijanistkinja je uletela u trio set koji je bio potpuno posvećen njenom sviranju, gde nismo čuli nijedan solo Anthonyja Jacksona basu, dok su bubnjarske deonice Stevea Smitha pri kraju svake numere bile gotovo identične. Izostala je bilo kakva intenzivnija interakcija među muzičara, dok je sama Hiromi zvučala bezidejno, pa su njeni soloi bili više konglomerat nabacanih stilova sviranja i trikova za publiku nego pažljivo gradiranih i smislenih deonica. Da nešto škripi mogli smo videti i po tome što je Hiromi otvoreno tražila podršku publike okretanjem ka njoj i podizanjem ruku, kao da je i sama bila svesna da odrađeni solo nije dovoljan… Dakako, svirka nije bila toliko loša kao što deluje na osnovu gornjih redova. Čak i sa pola snage ovo je pristojan svirački performans, no na Heineken Jazzaldia festivalu je bilo mnogo toga uzbudljivijeg.

Finale festivala provodimo uz neočekivanu zgodu u San Telmo muzeju. Iza ne naročito sugestivnog imena benda Uncommon Deities krije se vrhunska skandinavska avangardna trojka, koju čine legendarna vokalistkinja Sidsel Endresen i dvojica semplera – Jan Bang i Eric Honore. Još jednom se kiša potrudila da rastera ionako malobrojne goste ponoćnog koncerta, no oni koji su ostali, prisustvovali su Ring Ringovskom performansu koji pobuđuje maštu i razbija barijere.

U miksu začudnog elektronskog minimalizma i Sidseline pevačke raskoši kao da je sadržan “statement” festivala, koga ni mestimična orijentacija ka najvećoj komercijali ne sprečava da bukira muzičare ovog kalibra i senzibiliteta. Naposletku, dugogodišnje forsiranje umetnički uzbudljivih i progresivnih sadržaja podiže lestvicu očekivanja i senzibilitet publike na novi nivo, pa ne treba da čudi što su se za Zornov koncert karte fino prodavale, čak i po ceni od 67 evra… Dok odlazimo kući srećemo direktora festivala Miguela Martina i zahvaljujemo se na gostoprimstvu i sjajnom festivalu, a kao poklon dobija hrpu aktuelnih izdanja srpskog džeza. Uz nadu da nekog od njih vidimo dogodine, makar u matine programu uz baskijske kulinarske đakonije.