Epic, brate!

An epic is traditionally a genre of poetry, known as epic poetry.[1] However in modern terms, epic is often extended to other art forms, such as epic theatre, films, music, novels, plays, television shows, and video games,[1] where in the story has a theme of grandeur and heroism,[2] just as in epic poetry.

(Wikipedia)

The most overused word ever, next to fail. for even more asshole points, use them together to form „epic fail.“ Everything is epic now. epic car. epic haircut. epic movie. epic album. epic shut the fuck up.  Saying „epic win“ doesn’t make you sound any better, either. and for fucks sake, don’t ever say it in person.

(Urbandictionary.com)

Bilo je to poput lavine. Nekolicina ljudi čije mišljenje jako cenim, krenula je da šeruje po fejsu youtube klipove izvesnog saksofoniste Kamasija Washingtona, sa sve komentarima u superlativima. Onda sam počeo da primećujem i članke po netu, te da je sveukupna medijsko-fejsbučka pažnja poprimila obličje hajpa. Pa, pomislih, mogao bih da proverim o čemu se radi!

Kada sam saznao za podatke pomenute u podnaslovu, u startu mi se javila refleksna odbojnost prema megalomaniji dostojnoj turneja pop zvezda, koje nastupaju na binama visokim 340 metara i širokim 232 metra i dolaze sa 18 šlepera i 5 privatnih aviona, a noće u hotelu sa 6 zvezdica i jedu jaja od prepelice i tako dalje u tom stilu. Nije pomogao ni naslov albuma. Ne baš afirmisani saksofonista koji daje svom prvom albumu naziv „Epic“? Alo, šefe, smanji doživljaj! Nisi ni Ornette Coleman, ni John Coltrane, a ni William Parker!

Sećam se kada je ovaj potonji, pre nekoliko godina, objavio album „Double Sunrise Over Neptune“. Pompezan naslov do zla boga, ali može mu se. Neko ko se deset godina kalio kod velikog Cecilea Taylora pre nego što je i započeo bendlidersku karijeru, pa potom 20 godina pravio vanserijske albume svirajući sa svim bitnim facama avangardnog džeza, čiji svaki pojedinačni ton i aranžmani odišu prepoznatljivom spiritualnošću, jednostavno to može da uradi i da mu poverujete bez problema. Kad čujem album, verujem mu i da ima života na Neptunu, i da sijaju dva sunca, i da tamo ima ljudi, i da sviraju vrhunski big bendovski fri džez!

No, vratimo se Kamasiju. Nakon što je mi je prošao prvi nalet pravedničkog gneva prema drskom žutokljuncu (koji doduše i nije baš toliko mlad – 34 su mu godine), donekle sam bio spreman da uvidim i uvažim marketinški momenat cele priče. Koliko bi ljudi bilo zainteresovano za hipotetički jednostruki debi album „Ordinary music“ ne-hipotetičkog saksofoniste iz Los Anđelesa (daleko van njujorškog centra džez industrije), čiji je bekgraund više vezan za prateće muziciranje na hip-hop i pop sceni nego unutar samog jezgra džez univerzuma? Budimo realni – već sam hajp koji se digao mu je poprilično pomogao, nevezano za vrednost samog muzičkog dela i na to šta je zaista hteo da postigne megalomanskim zahvatom, sve i da su mu namere bile časne kao u časne sestre. Možda i ne moramo biti toliko tvrda srca, teško je probiti se među hiljadama džezera, a ovaj nikom ništa nažao nije učinio, itditd.

Nije nezanimljiv ni diskografski aspekt Washingtonove priče. Izdavač albuma je Brainfeeder Records. Brain-šta? Nikad čuo! Otkud mu onda toliki prateći PR zamajac? Odgovor treba potražiti i u mom nedovoljno širokom obrazovanju, ali opet, vrlo je verovatno da bi istu dozu neznanja ispoljila većina prosečnih džez fanova koji bi mogli imati interesa za Washingtonovu muziku. Indikativna je i medijska pokrivenost albuma. Do dana današnjeg nije izašla nijedna recenzija za AllaboutJazzu, sajtu sa hiperprodukcijom recenzija sa svih meridijana (često ima i više recenzija istog albuma, pa i gomila ne-džez albuma). Ali Google zato odmah izbacuje Pitchforkovu recenziju u prvi plan – sajta koji bi mogao poneti etiketu „hipsterski“, a svakako sa akcentrom na indie-alternativu pre nego na džezere (sa izuzetkom Matsa Gustafssona i drugih muzičara koji koketiraju s indie i rok estetikom). Zavidnu medijsku pažnju albumu posvetio je i National Public Radio (NPR), američki medij opšte prakse sa izuzetnim sluhom za kreativna kretanja u modernoj popularnoj muzici svih žanrova.

Istraživanje bekgraunda ovog projekta dovelo me je do sledećih podataka – Brainfeeder Records je u suvlasništvu znamenitog Stevena Ellisona, u narodu poznatijeg po umetničkom imenu Flying Lotus. Ovaj producent, elektronski muzičar, reper… u šou-bizu je poznat i kao rođak Alice Coltrane, te mu već i sama ta činjenica daje izvestan kredibilitet – a nesumnjivo se, i bez toga, radi o talentovanom umetniku. Pa onda s kolena na koleno – Kamasijev album dobija na važnosti izlaskom za ovaj label. Dalje, kao još jedna od ključnih Kamasijevih referenci po medijima, pominje se učešće na albumu hip-hopera u usponu Kendricka Lamara, premda bi u džez svetu referentnije bilo, recimo, njegovo sviranje sa Stanleyem Clarkom… Koliko mu je sa jedne strane sve ovo pomoglo, toliko mu je odmoglo kod džez auditorijuma, jer su stare i prekaljene kritičarske kajle odveć vezane za poznate džez izdavače i recenziraju albume koje im Blue Note, Concord, ECM…šalju poštom. Nema se vremena za ostalo, a valja održati privilegovani status.

Što se idejno-muzičke pozadine albuma tiče, priča veli da je Kamasi pre tri godine zakupio neki studio na mesec dana, i vascele dane snimao materijal sa svojim kolegama i saradnicima iz Los Anđelesa, po principu „svako-svira-svačije pesme“. Naš junak je snimio 50 (!) svojih kompozicija, ali veli da 17 sa finalne verzije albuma nije mogao da redukuje na manji broj. Kasnije je dosnimio gudačke i horske aranžmane, te poređao i imenovao kompozicije inspirisan jednim svojim maštovitim snom koji je odsanjao pod uticajem kung-fu filmova i anime crtaća…. ima u ovom intervjuu detaljnije, koga zanima. Otišao je kod Flying Lotusa i pitao ga šta misli o izdavanju trostrukog CD-a, ovaj se složio, i tako se stvar zahuktala!

Hoćemo li, sada, pričati malo o samoj muzici? Ili već pričamo? Ako ne o samoj muzici, onda svakako o njenoj percepciji. Naravno, ne treba očekivati niti je uopšte neophodno da se bilo koji ljubitelj muzike zamara istraživanjem svih ovih podataka ne bi li mogao da uživa u umetničkom delu. Ali, svesno ili nesvesno, sve ovo utiče na doživljaj same muzike, čak i ako su vam poznate samo osnovne informacije. Mnogo puta smo pominjali kako je džez istorija odvajkada bremenita sukobima i polemikama između „tradicionalista“ i „modernista/avangardista“, a od sedamdesetih na ovamo i sama reč „džez“ izaziva kontroverze i strastvene emocije („To nije džez!“, „jeste džez!, …).

Džez kritika i publika,reklo bi se, nikada neće odustati od potrage za „revolucionarima“ i muzičkom revolucijom kao imperativom za mlade kreativce u džezu, jer sama muzika i njena vrednost izgleda nisu dovoljni.  A grandiozna istorija džeza, sa „epic“ facama poput Charlijeja Parkera, Milesa Davisa, Johna Coltranea… prosto mami na konstantnu potragu za novim herojima i u drastično promenjenom kulturološko-političkom kontekstu džeza u odnosu na polovinu 20. veka. Sa druge strane je ne-džez publika, koja je sasvim otvorena za različite varijacije savremenog džeza, ali im je mrzak neo-konzervativni baperski izraz i uštogljeni akademizam koji pogrešno doživljavaju kao sinonim za čitavu džez kulturu. I jednima i drugima Kamasi Washington nudi nešto zanimljivo. Ovima prvima drsku smelost u konceptu, aranžersku grandioznost, sviračku energiju i širinu stilskog zahvata, a drugima kul pojavu (afro nošnje i šarene košulje, umesto odela sa kravatom, nose snažnu simboličku vrednost) i otvorenost ka „žanrovima s pevanjem“ (soul, fank).

Konačno, iza sve te guste ideološko-marketinške šume, nalazi se i neka muzika. Da odmah razjasnimo – Kamasi nije „epic“, ali nije ni „prevara“.Veoma je solidan svirač, sasvim sigurno vrstan i samopouzdan aranžer, kome bismo mogli zameriti tek na preteranom broju numera. Nije svih 17 sjajno, niti stilski dovoljno raznovrsno, niti svirački razmahano, da bi njihova opravdanost u tom broju bila prisutna. U mojoj rotaciji za slušanje završilo je 7-8 numera, da sam malo strpljiviji slušalac bilo bi ih desetak, a nekolicina je u svakom slučaju višak. Ne pomaže priča o zaokruženosti koncepta i povezanosti numera.

Na kompozitorsko-aranžerskom planu, Kamasi zahvata široko. Blizak mu je i Coltrane iz raznih faza karijere pre 1965. godine, i „turbo-post-bap“ kakvom su skloni i recimo japanci Soil & Pimp Sessions, koji su svojom frenetičnošću i energijom privukli publiku blisku estetici čuvenog DJ-a Gillesa Petersona. Ali, bilo bi nepravedno reći da mu je „brže-jače“ glavna fora i da u njegovim aranžmanima nema preterane džez esencije. Nije to samo hipertrofirani „Blue Note šezdesete“ zvuk prilagođen savremenom slušaocu. Štaviše, ove kompozicije su poprilično džezerski tradicionalne na nivou aranžmana i organizacije soloa, čak i kada su pridodati hor i gudači. Njihova uloga nije u širenju i raslojavanju izraza, već upravo suprotno – u naglašavanju i bojenju osnovnog tvrdo-kuvanog džezerskog konteksta.  Mnoge kompozicije su u sporijem i srednjem tempu, i s uticajima soul-džeza, opet iz starih vremena.

No, dok ovde Washington dobacuje tek do solidnog proseka, u punoj meri poentira kada nabaci na gomilu uticaje fjužn zvuka iz sedamdesetih, fanka, soula, pa sve to zakrčka i pomeša, ili postupno izloži jedno po jedno. I njegov svirački stil ovde dobija pravu meru. Njegov ton nije masivan i sirov poput buzdovana, već radije oštar i precizan poput mača, pa makar kroz mekane soul-falsete odavao poštu i Pharoahu Sandersu iz sedamdesetih godina prošlog veka. Primetan je i diskretan omaž Curtisu Mayfieldu, te estetici blaxploitation soundtrackova, što u kombinaciji sa pouzdanom džezerskom kompetencijom zvuči poprilično šmekerski. Solidno zvuči kada hoće da bude kao Coltrane, a još bolje kada svira kao na audiciji za bend Jamesa Browna. Iako nije zastupljena na celom albumu, pevačica Patrice Quinn je pravi dragulj i „njene“ numere su zanimljiv miks filmične muzike (poput nekakvog visokoparnog mjuzikla) i neosoul revivala.

Tresla se gora, rodio se miš? Revolucija u džezu? Kako to već biva, istina nije ni levo ni desno, ni crna ni bela. Koliko je Kamasi uspeo da privuče pažnju ovim poduhvatom, toliko je sebi učinio i medveđu uslugu. Sasvim sigurno je svestan da su ovakvi projekti dugoročno neodrživi i preskupi, te će nakon par promotivnih koncerata biti prinuđen da se okrene manjim kombo sastavima, a u nastavku karijere da snimi (makar na logističkom nivou) jednostavniji materijal. A nakon ovolikog hajpa, sve što bude dalje radio jednostavno neće biti toliko atraktivno, makar na onom najpovršnijem nivou koji mu obezbeđuje medijsku i svaku drugu vidljivost.  Ne znam kakve su mu želje i ambicije, ali navijam da što više okrene na soul-fank-fjužn vodenicu. Tamo ima najviše prostora da se uzdrma scena, i napravi nešto uzbudljivo na postojećim, odveć čvrstim žanrovskim kanonima. Talenat je tu, hajp je tu, pa da vidimo šta i kako dalje.

.