By 
.
Svaki pasionirani ljubitelj muzike najviše se obraduje inovativnim stvaraocima koji uspevaju da iskoče iz već postojećih stilskih okvira. Upravo zbog toga je Stetson vrlo brzo i lako postao miljenik publike i kritike. Što se proširenih tehnika sviranja tiče, radi se o jednom od najzanimljivijih saksofonista, koji se može meriti sa Braxtonom i ostalim velikanima. Takođe, ovo je verovatno prvi avangardni saksofonista, stasao posle Johna Zorna, koji se uspešno probija ka alternativnom rok tržištu i van granica džeza (doduše i dalje ne u tolikoj meri).
Stetson već odavno sarađuje s poznatim muzičarima, kao što su Tom Waits, Arcade Fire, TV on the Radio, Bon Iver, LCD Soundsystem itd. Međutim, ovde se radi o nečemu sasvim drugačijem. Ne samo što je Stetson zaista pravi majstor cirkurarnog disanja, već je njegova proširena tehnika sviranja saksofona posledica jasno određenog umetničkog izraza koji je želeo postići. Nakon što je dodatno obogatio i usavršio svoj inicijalni stil, Stetson izdaje „New History Warfare Vol. 2: Judges“, koji prolazi vrlo uspešno, pa Stetsonov solistički rad konačno dobija poprilično veliku pažnju (postaje mezimac Pitchforka, gostuje po mnogim festivalima).
Nije se tu radilo samo o pomeranju granica, već o vrlo emotivnoj i ličnoj ekspesiji, artikulisanoj na specifičan i krajnje upečatljiv način. Pomoću niza mikrofona raspoređenih po instrumentu tako da hvataju svaki zvuk, Stetson gotovo da govori kroz saksofon. A nije se mogla desiti bolja stvar no da se ovi zvukovi nađu pod producentskom palicom Bena Frosta, velikog maga grube strane ambient muzike. Sve je snimljeno direktno u jednom pokušaju, bez bilo kakvog naknadnog nasnimavanja (sem vokala naravno), overdabinga ili lupova. Koristeći saksofon kao perkusivni instrument, snimajući svoj vokalni trakt i razne druge tehnike, Stetson je u stanju da proizvodi i jako dobro vlada polifonim melodijama.
Posle navedenog jasno je zašto je „New History Warfare Vol. 2: Judges“ za mnoge bio pravo otkrovenje i kolika je očekivanja postavio. Iako su se mnogi naivno nadali da će nas Stetson na narednom albumu opet iznenaditi nečim savim drugačijim i neočekivanim, činjenica je ipak da se (pogotovo ovako jedinstven i originalan) stil gradi godinama, te da to povlači izvesnu inertnost u smislu naglih a podjednako inovatnih zaokreta. Tako ovde imamo nastavak puta započetog na prethodna dva albuma. Vidljiv je pomak u sviračkom smislu, sve zvuči mnogo fluidnije, a i Stetson mnogo bolje vlada vriskovima koje prozvodi svojim vokalnim traktom.
„New History Warfare Vol. 3: To See More Light“ je najavljen kao poslednji deo trilogije, na kome u nekoliko numera ima i vokalnih deonica Justina Vernona, u narodu poznatijeg kao Bon Iver. Stetsonovo sviranje na ovom albumu je jako gusto i slojevito, nema dugačkih pauza i laganih zvukova koji tek da razbijaju tišinu. Za razliku od ostalih avangardnih kolega saksofonista, koji se uglavnom okreću free i improv jazzu, naš protagonista je naklonjeniji američkom minimalizmu u stilu Philipa Glassa, gde se svi zvučni slojevi koje proizvodi sklapaju se u zaokruženu zvučnu sliku.
Kao i na prošlom albumu, i ovde imamo i gospel uticaje, ali vedrijeg tona – ceo album je mnogo lepršaviji, melodičniji i harmonijski bogatiji od prethodnika, koji je obilovao teškim i masivnim tonovima. Ako je „New History Warfare Vol. 2: Judges“ uspešnoo oslikao sve užase i patnje rata, onda „…To See More Light“ predstavlja nadu i jedan od načina da se kaže kako posle svake oluje sija sunce.
„Hunted“ je satkana od zavijanja pod kojima dobuju klapne saksofona, smenjujući se s laganim, vazdušastim melodijama, dok „High Above a Gray Green Sea“ zavija i odjekuje gotovo ukleto. U perkusivno orijetisanoj „Brute“ Stetson prelazi u galop klapnama, zahuktavajući se i dižući dinamiku sve dok u završnici ne kulminira frontalnim sukobom i isprepletanošču sa Vernonovim varvarskim povicima. Vrhunac albuma je svkako 13-ominutna “To see more light” koja polazi od par zvukova i razvijaja se u poletnu minimalističku kompoziciju klasične muzike, isprepletane sa Stetsonovim prepoznatljivim snažnim i sporim perkusivnim udarcima. Iako nedostaje raznovrsnost pevača koja je krasila prošli album, Vernonov vokal se u mnogome ipak pokazao zahvalnim za akcentovanje vedrije strane Stetsonove muzike.
„New History Warfare Vol. 3 „će za upoznate sa Stetsonovim radom biti više nego zadovoljavajući naslednik dvojke, a za one neinicirane možda najbolja polazna tačka za upoznavanje sa muzikom ovog inovatora i genija na saksofonu.
Muzičari: Colin Stetson – alt, tenor i bas saksofon; Justin Vernon – vokali (1,5,7,9)
Spisak numera: And in Truth; Hunted; High Above a Gray Green Sea; In Mirrors; Brute; Among The sef (Righteous II) ; Who The Waves are Roaring for (Hunted II) ; To see More Light; What Are They Doing in Heaven Today? ; The Bed of Shattered Bone; Part of me Apart from you.
By 
super je stetson, nema sta, uspeo je u najtezem – da se cisto svirackim aspektom svoje muzike izdvoji u okeanu na oko slichnih izdanja…
ALI, daj nemoj ovaj prvi pasus, pliz, ne moze se meriti sa brekstonom&the gang… potpuno je drugi kontext, stetson je na ljutom pop tragu, a brexton je vec sada klasik ozbiljne muzike (bez nekih vrednosnih konotacija je ova dijagonala)… mislim, preterana je izjava, samo to, sve ostalo stoji i sam sam izlizao album u poslednjih par meseci, stvarno je odlican i sve, ali ostavimo stvari tamo gde im je mesto…. stetson je na pop polici pod rubrikom razno, brekston je na olimpu ;)))
Slazem se ja sa tobom Jelenko, u pravu si ovo što si napisao i jeste kanda pretenciozno reći takvo nešto.
Činjenica je da Braxton&co u jednom albumu/nastupu odsviraju više i zagaze u vode gde većina standardnih saksofonista ni ne priđe tokom svoje cele karijere.
Jesu Stetsonove pesme pop, ali je to je više stvar aranžiranja/komponovanja nego njegovog sviranja. Seti se samo kako je zvučalo prvih par minuta ovog Vandermarkovog nastupa i reci da ono nije bio čist Stetson stil ;))) A ne zaboravi onaj collab sa Gustafssonom koji smo slušali da prektatimo vreme do izlaska ove bombonice.
Ono što je poenta ove moje priče, a što sam hteo reći i gore u txtu je da je Stetson već sad veliki svirač i saksofonista, te će jednog dana kad se budu sravnjivali računi dobiti svoje zasluženo visoko mesto. A iako je velikom delom u nekoj alternativnoj mejnstrim priči, ipak je vidno odakle vuče korene i inspiraciju, pa mi je prirodnije da mu se ime nađe uz neku avant nego mejnstrim ekipu ;))
Nego javi se ti na Ring-ringu da popijemo koje ;)))
recmo da je rezultat svirke brekstona (nekada) i vandermarka, na jednoj, i stetsona, na drugoj, u nekom apstraktnom smislu isti – svakako pomeraju granice, ali razlika izmedju njih je ogromna. prvo, iako, stetson dolazi iz sveta u kome i sam pomen brekstonovog imena leci sidu i leprozne, ipak on se obraca potpuno drugoj publici na potpuno drugom jeziku… on se oslanja sa „stare“ melodijsko/harmonijeske postulate, preparira instrument, koristi pedale/komp za lupove, peva mu bon iver, postproducira ga ben frost, turgu mu je udarila i lori anderson,… opa bato! s druge strane, „prosirene tehnike sviranja“ ove dvojice leze u cisto oldskul svirackoj genijalnosti (koja ne fali ni stetsonu) ali potpuno drugog idioma… oni rasturaju granice svog instrumenta takoreci „iznutra“, polazeci od osnovnih ontol. pretpostavki i zanra kome pripadaju (ako uopste pripadaju nekom zanru) i samog istorijskog nasledja instrumenta na kome sviraju, dok stetson radi to isto samo „spolja“, kreirajuci sopstveni izraz koristeci sva ostala (muzicka i ona druga) iskustva dovlacheci ih u jazz ravan…
ali da se razumemo, tip je 14. svetsko cudo (odma iza kiklopa i semiramidinih visecih vrtova), ne pamtim da sam nesto slusao skoro toliko puta kao ovu trilogiju, i verovatno je posle onog prvog abortusa od albuma sto je snimio skapirao da ako bude sve radio by the book nece moci da svira ni u metrou na upper manhattan-u jer i tamo su sve sve subway stanice vec zauzete od strane free jazz tigrova (gejl, logan, grajms) a i verovatno vise voli sladunjavo nego ljuto, u svirci mislim….
jos nesto, meni na vandermarku nije nista zvucalo na stetsona, sve mi mirisalo na opojne mirise kenovanja… ali jedna mala glupava anegdota, kada sam odneo listu u dragstor i da se upoznam sa ljudima koji su organizovali cert sa rng&rngom, sa razglasa je isao bas nhw 3, vandermark i bojan su stigli sekund iza mene i ken je kao pravi streber krenuo odma da rasporedjuje pucaljke na bini iako je bilo tek 9ish… dok je zagrevao gusku na tenoru i dalje je picio stetson i vandermark nista nije komentarisao, bio je smrtno ozbiljan, kako samo on to ume, a bas sam se pitao da li ce napraviti neki gest i da li zna uopste sta slusa… koji minut posle toga, momak iz dragstora je pustio moju listu i prva stvar je bio frenk rajt i bach moris sa a.r. penkom, i odma iza toga je pratio fred anderson, i vandermark je u par navrata na tenoru i bariju pratio rajta/morisa odnosno andersona kao warmup… ne znam sta to znaci, ali kladim se da ken zna ;)))
p.s. stetson se po mom misljenju uopste nije snasao sa matsom na „stones“, bilo je to prosechno ok, ali mats ga je progutao i resenja koja je nudio stetson nisu bila ni izbliza genijalna kao na trilogiji… jednostavno covek je iz druge priche, i to je ok, imace posebno mesto u nasim srcima, u levoj pretkomori je vec ionako velika guzva…
Nema sta tu da se nagvazda i poredi, dovoljno je cuti album i sve je jasno.
http://www.youtube.com/watch?v=zn19vswpgp0