koncerti

19.12.2019.

A L’ARME! 2019: Muzika kolapsa, nereda i kontradikcije

Sedmo izdanje berlinskog festivala savremenog džeza i eksperimentalne muzike

Mesto: Radialsystem & Holzmarkt 25 / Säälchen, Berlin, Nemačka / Datum: 31.07-03.08.2019. / Foto: Juliane Schütz

 

 

Jedno je sigurno, Berlin više nije Diznilend za siromašne. Poor but sexy vreme nežnih ogrebotina od kojih je sačinjen život davno je prošlo. Danas, soba po meri Raskoljnikova u nekim delovima prestonice dobaci i do hiljadu evra, bullshit umetnike sve više potiskuju i istiskuju, takođe, bullshit – ali daleko od siromašnih – rendom profesionalci (mahom metalci u bermudama) iz informatičkog sektora,… Na kraju, sam grad seksi je isto onoliko koliko su seksi epidemije gonoreje i sifilisa koje haraju ulicama, a kako izveštava nekoliko uglednih nacionalnih, medijskih kuća; dakle, meso na kuke, bolje vas našli i izvol’te, the land of plenty. Verovali ili ne, ali sve ovo (osim poslednjeg, mada, i to, sve zavisi kako se uzme) ima i dobru stranu. Preuzimanje štafete IT sektora od industrije zabave dovelo je do toga da se kasica-prasica na stolu tehnokrate zaduženog za kulturu u senatu poprilično ubuci i sad oblaporno i zadovoljno grokće. Tako, rekao bi cinik, dođoše zadnja vremena kad čak i Berlin – poput Minhena ili Hamburga – može sebi da priušti šepurenje visokom kulturom koja je po definiciji duboko neprofitna.

Da ne dužimo, A L’ARME! 2019 otvoren je spektakularnom vešću da brod uplovljava u mirnu luku jer je grad u planirani budžet, između ostalog, masnim slovima upisao kao stavku i finansiranje festivala u narednih pet godina. Nek je sa srećom, inšalah, uz lepe želje da se programski direktor – konačno rasterećen finansijskih briga – prilikom pravljenja programa malo raspištolji i krene da šara i nešto dalje od svog sela, čitaj, tri muzičke etikete i četiri buking agenta. Mal sehen! šta nosi budućnost, no vratimo se zapljuskivanju toplih slapova neprekidne sadašnjosti.

Naime, preko sedamdeset muzičara nastupilo je na dvadeset i dva koncerta, od kojih su čak deset predstavljali što svetsku a što berlinsku premijeru. Pored svoje matične baze, kulturnog centra Radialsystem, festival se ove godine prvi put odvijao i preko plota, u dvoranici u susedstvu, i na nemačkom isto tako u deminutivu zvanoj, Säälchen. Kad čovek samo baci letimičan pogled na ovakvog kiklopa od programa i budali bude jasno da će šuta biti više nego lapis lazuli dragog kamenja, jer ono što važi u draguljarstvu važi i u muzici: što je vredno malobrojno je i retko.

Prvi koncert, nažalost, beše od ove prve sorte: „solo“ nastup perkusioniste Grega Foxa, njujorškog proto hipstera, a sakrivenog iza tonalnih paleta i nekoliko desetina virtuelnih instrumenata generisanih putem Sensory Percussion hardver/softver sistema koji transponuje senzore na set akustičnih bubnjeva. Ostade za ovim cirkusom samo puki utisak bez ikakvog opravdanja u svirci, gde je ovo „solo“ posebno apostrofirano jer je u pitanju klasična prevara. Jedan čovek jeste bio na bini, ali snimljenog materijala bejaše u izobilju, tenor saksofon i akustična gitara udaljeni samo jedan klik na laptopu, na kraju skoro zvuk simfonijskog orkestra lakiranog i predizajniranog u najgorem maniru Animal Collective, njujorških komšija gore pomenutog, ili ako hoćete još preciznije, na tragu Autechre, zloglasnog dvojca i notornih kontaminatora elektronske ekumene od čijih posledica nikako da se oporavimo.

 

Greg Fox

 

Sa druge strane, norveški trio Gurls jedno su od većih iznenađenja ove godine. Znate, ima glava koje fri-džez mahom vide kao testoteronsko pražnjenje i generalno mačo proseravanje Marlboro muškarčina sa lasom u ruci. Bilo je i takvih asova divljine u belim kaubojkama, nije da nije, ali norvežanke su dokaz da oslobođeni džez nije samo petljanje sa tempom, akordima i tonovima nego rušenje svih onih prepreka koji sputavaju vašu autentičnu viziju muzike. Uopšte, nije ni čudo da se svi od Ornetta, Aylera  i Cecila preko Braxtona do Broetzmanna distanciraju od termina free jazz. Prema njihovom mišljenju, oni sviraju – muziku; i to je sve. Tako je i sa fantastičnim, akustičnim trijom. Naime, Gurls svira muziku i to kakvu. Tough but tender! Ovde je reč o kontemplaciji a ne prvenstveno akciji. Jer devojkama laso ne treba, kao ni dinamički skokovi i mišići. One razvaljuju najljući free, pritom služeći se isključivo suptilnošću, predivnim bojama ljudskog glasa i akustičnih instrumenata i, generalno, sa toliko flowa, šarma, virtuoznosti, humora i inteligencije da čovek počne da veruje Geteu (das Ewig-Weibliche) ili generalno japancima kada je reč o staroj ali danas više nego kontroverznoj ideji o rodnom esencijalizmu. Oprostite, ali muški mozak, srce i muda jednostavno ne vide prostor za sve ove neverovatne nijanse naspram tišine. Bravo!

 

Gurls

 

Potvrda ove teze usledila je u vidu spektakularnog nastupa supergrupe Anguish. Pronađite svog Džona Vejna: Will Brooks i Mike Mare iz Däleka, Mats Gustafsson i Andreas Werliin iz Fire!, i na kraju, kraut rok legenda i osnivač Fausta, Hans Joachim Irmler. Distopijski urlik hip-hopa kao rezultat dijaboličnog intenziteta ljudske egzistencije, umotan u masne bitove, kinetiku perkusija, te psihodeliju sintova i električna pražnjenja gitare. Iz mraka ove kontinuirano promenljive apokalipse zjapi tama koja plamenim zadahom tenora guta i prži sve pred sobom. Body Count za dvadeset i prvi vek!

Practical Music je holandsko-nemački trio mlađe generacije koji čine amsterdamski multi instrumentalisti, Oscar Jan Hoogland i Jasper Stadhouders, kao i berlinski perkusionista, Christian Lillinger. Oprostiće profesori, davno beše, ali ako se dobro sećam Bergson je u svojoj teoriji percepcije čulnih kvaliteta tvrdio da mozak i centralni nervni sitem imaju eliminativnu, a ne produktivnu ulogu, ili tako nekako. E pa dobro je da je to slučaj, jer trebalo je da vidite instrumentarij Oscara Jan Hooglanda da biste razumeli koje bi bile posledice dijametralno suprotne teze, to jest kada ne bismo bili zaštićeni od navale ogromne mase zvučnog otpada koja je prvenstveno irelevantna za puko preživljavanje. Nekoliko različito programiranih megafona raspoređenih svuda po sali koji u loopu  zavijaju mujezinov poj, bezbroj sirena svake vrste, više od petnaestak gramofona na kojima simultano idu ploče Guus Jansenovog album On the line, gomila dečijih sintisajzera otpanjenih do daske, intonarumori, klavikordi, džakovi puni činela koje Hoogland kao u procesiji vuče među publikom treskajući ih o pod, i – pazite sad ovo – prava pravcata slot mašina veličine dvokrilnog ormara koja konstatno tandrče džekpot.

Lillinger i Stadhouders nisu bili ništa manje izbezumljeni. Fijukale su, doslovce, oštrice činela iznad glava publikuma preteći da giljotiniraju neku od gospođa koje bi neoprezno i u paničnom strahu pokušale da pobegnu iz sale, što dalje od ovog ludila praktične muzike,… pucale su strune u rafalu na raznoraznim žičanim instrumentima – od akustičnih i električnih gitara preko mandoline do kologe, …. koncertni klavir svirao se i guzicom…! Sve u svemu, Bože, sačuvaj i sakloni, kad bi makar trajalo ceo dan bez pauze a ne samo više od puna dva sata. Da sumiramo, u muziciranju Hooglanda, Stadhoudersa i Lillingera ako ništa drugo, a ono nema nekakve lažne sigurnosti i fabrikovanog reda ili uredjenosti. Daleko od toga da je marilo što je sve bilo u komadima, rasparčano u paramparčad. Naime, iako delovi ili fragmenti bejaše deorganizovani, celina svirke Practical Music itekako je organizovana. Pomenute partikularnosti ovde su potčinjene cilju višeg reda, i u ovim haotičnim i nesvodljivim delovima itekako je prisutna totalnost i sveukupnost improvizovane muzike.

Practical Music

 

I dok smo iskolačenih očiju poput upecanih riba pokušavali da dođemo do vazduha, ispostavilo se da je ovo bio samo uvod za pravi pravcati théâtre de l’Absurde legendarnog Tristana Honsingera i njegovog trinestočlanog ansambla, Hopscotch. U najboljoj tradiciji Beketa i Joneska, Bog je mrtav, ljudski život lišen je svakog smisla ili svrhe, te u ime apsurda egzistencije i iracionalne i antilogične stvarnosti, na bini su se batrgali muzicirali i blebetali najbesmislenije-smisleni blokovi totalnog psihodeličnog pičvajza, od kojih vam se u stomaku zavrti pravi pravcati točak radosti i mučnine. Fantastična i predivna originalnost delovala je na publiku gotovo hipnagogički, dovodeći postupno do prave pravcate psihološke dezintegracije koja je prenaglasila i gurnula do ekstrema tendenciju koja je inherentna muzici: s onu stranu razuma i percepcije, u samo jezgro mysterium tremenduma. Ovakva postavka bila je toliko ubedljiva i efektna, da su se mnogi u sali verovatno zapitali da li im je neko krišom sipao nešto lisergično dietilamidno u kafu ili da one gljive u pasti ipak nisu bile šitake i šampinjoni kako stoji u jelovniku. Veliko finale starog majstora i trajni odlazak iz Berlina koji mu je par decenija glumio dom, uz pravi pravcati vatromet kakav i zaslužuje. Zbogom Tristane!

 

Tristan Honsinger’s Hopscotch

 

Nakon ovakva dva koncerta, za sve ostalo toga dana čovek jednostavno nije imao previše strpljenja. Redom, Rieko Okuda, inače veoma talentovana pijanistkinja, i Hanna Schörken, vokalstkinja, ovaj put, nažalost, neubedljive, poput manekena bile su na tragu nečega što bismo mogli nazvati ideološka muzika; svirka koji pruža puki legitimitet improvizovanoj muzici ali koji je lišena bilo kakve supstance. Na koncert nemačko-italijanskog trija, Super Jazz Sandwich, smo promolili glavu i brže bolje je ponovo nazad u oklop povukli, ne hvala… a za nastup sve samo ne suptilne vibrafonistkinje, Els Vandeweyer, turntabiliste, Illvibea, boga perkusija, Hamida Drakea, i nemačkih repera, Real Geizt / Splidttercrist, ne treba previše trošiti reči osim krika vapaja: kakvo glupo i uludo traćenje velikog Hamida u ovakvoj postavi, čoveka koji je pravo pravcato otelotvorenje ritma.

Bez govora najveća blamaža na festivalu bio je solo nastup čikaške muzičarke, Matane Roberts. Da li su moja baba i Ken Vandermark u pravu kad kažu da je očekivanje već upola razočarenje – ili je Matana oduvek bila folirant – ostaje da se vidi. Tek potpisnik ovih redova sa dotičnom je raskrstio. Naime, koncert smo napustili posle neizdrživih dvadesetak minuta, ruke smo dobro oprali vrućom vodom i sredstvom za dezinfekciju, zatim, trodupla vodka je resetovala memoriju i sprala neprijatan ukus iz grla, a sutradan su njeni albumi su izleteli iz kuće naglavačke… i stanje redovno, kao da se ništa nije dogodilo. Kako je prigodnim stihovima savetovao veliki američki pesnik, pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“ Reče Gavran: „Nikad više.“

 

Matana Roberts

 

Znate, kada neko dolazi ispred AACM, kada ga nazivaju glasom generacije, kada se busa u grudi da baštini tradiciju slobodne muzike, a vi dobijete karikaturu svega toga koja na nivou desetogodišnjaka svira najobičnije skale trideset sekundi a onda nekoliko minuta priča gluposti i navodi opšta mesta, gde u samo jednoj rečenici petnaest puta za sebe tašto insistira Ja, umetnik!, čoveku bude jasno s kim ima posla. Pravi pravcati cirkus po meri festivalskog vademekuma: od trivija tipa šta smo juče doručkovali i da li smo kakili, piškili, preko teranja publike da peva, tapše, laje i šeni, do šatro aktivizma gde se po verziji dotične Afroamerikanci tek od juče a dolaskom Trampa na vlast tretiraju kao građani drugog reda. Oprostite na mom francuskom, ali sranja do kolena, a svirke nigde. Na kraju, misao koja nas je isterala iz sale: kaže Matana u jednom delu tirade da se probudila i pogledala stvarnost u Americi. Nas, sa druge strane, više zanima kako je svih ovih godina uopšte uspevala da zaspi?!

Ceh ovakvog nastupa Robertsove pao je na pleća Lana trija sa pojačanjem u vidu JD Zazie, jer dok je u glavi ječalo a srce tuklo, pomenuti kvartet se trudio da na elektroakustičkom jeziku veoma elokventno a bez suvišnih prideva i nepotrebnih stilskih figura minuciozno i svedeno definiše slobodnu improvizaciju. Trombon zakačen na struju, perkusije, gramofoni, krc tamo, bum i cangr! ovde, pa onda klik, jedan vah-vah i nešto malo čukanja klavira, i to bi bilo to.

 

Lana Trio & JD Zazie

 

Odvojeni nastupi Giovanni Lamija, eksperimentalnog elektroničara, i trija, Groupshow, nemačkih sentimentalnih zaljubljenika u prošlost, Jana Jelineka, Hanno Leichtmanna i Andrew Peklera, podsetio na je na slavna vremena milozvučne elektronike i oslobađajuću činjenicu da su ta vremena, srećom, iza nas. I dok se Lamijevog dolce far niente resitala usled ogromne bujice autentičnosti i ne sećamo, anemični pokušaji oživljavanja trivijalnog ambijenta kojekakvim pomagalima – od sintisajzera i tabletop gitare, preko semplera i raznoraznih elektronskih perkusija, do loopera, činela i pedala – jedva da je proizvelo nešto više od grča a nešto manje od trzaja trupla na operacionom stolu Groupshow. Kako čovek da smogne srca i prekine brutalnost i uzaludnost ovakvog časa anatomije i da im kaže da pacijent nije i neće oživeti?

Freedom Nation, projekat pevačice Natalie Sandtorv i njenog kvarteta, ukrašen vegetirajućom trubom nečujnog Nilsa Pettera Molværa, gitarom Hedvig Mollestad i tenor saksofonom Philipa Groppera zatvorio je glavni program trećeg dana festivala. Koliko je pre dve godine njen nastup bio sadržinski impresivan – pre svega zahvaljujući moćnom glasu podjednako superiornom kako u poigravanju dinamikom i tehnikom tako i u hrabrom i autentičnom ponovnom čitanju skandinavskog folklora – toliko je ove godine bio šuplje pompezan i bezidejan. Da formalizujemo, gomila nepotrebnih zvučnih efekata i ukrasa, strukturalno prenatrpanih kao i stilski konfuznih aranžmana sa predvidivim slobodnim deonicama, a ukupnom apologetskom, gotovo himničnom slikom džeza i improvizovane muzike.

 

Natalie Sandtorv

 

A onda nastup za pamćenje. Bez dileme najbolji koncert ovogodišnjeg A L’ARME! i definitivno kandidat za buduću festivalsku antologiju. Kvintet, Irreversible Entanglements, predvođen živom rečju čoveka-žene koja govori, duha u mašini, Camae Ayewa, poznate i kao Moor Mother otvorio je poslednji dan. I ovde se može povući možda nepravedna i neadekvatna, ali ne i irelevantna paralela sa nastupom Matane Roberts. Prvenstveno oformljen kao trio nakon hladnokrvnog ubistva Akai Gurleya od strane njujorških policajaca, bend je imao kao osnovnu ideju da kroz muziku pokuša da artikuliše bes i rezignaciju povodom položaja Afroamerikanaca u Sjedinjenim državama. I tu svaka sličnost sa salonskim angažmanom Robertsove prestaje. Aktivizam Camae i IE štipa kao suzavac, ova istina boli, teme njene spoken word poezije vas svojom emocionalnom obojenošću lupaju po glavudži poput pandurskih pendreka dok ne oslepite od sopstvene krvi, kratke, moćne replike nabijene dubokim smislom fijuču ko meci iznad glava njenih sunarodnika. Ovo je fri-džez manifest petoro veličanstvenih muzičara, gde muzika IE nije vatrena muzika već muzika vatre, iste one vatre koja je gorela u srcu berača pamuka koji na dve žice rastegljene na metli pevaju bluz, ili koju je osetio sveti John Coltrane kad je na tenoru otplakao Alabamu. You cannot go to war without drums, podseća u visokom tonu, Camae Ayewa, i poput savremene Pitije zagledana u budućnost i prošlost zaključuje, you cannot time travel or go to different dimensions without the free jazz. Proročište je reklo svoje, ko smo mi da sumnjamo. Amin!

 

Irreversible Entanglements

 

Potpuno razumljivo, pouke sa nastupa Irreversible Entanglements ječale su čitav dan u ušima posetilaca i poput debele hladovine belog šuma sasvim prekrile gotovo čitav program završnice festivala. Na primer, pitanje je, uopšte govoreći, kako se i zašto, Kiki Manders & Band – u kojem pored ostalih svira i bubnjar, Jim Black, – našao na festivalu ovakve provenijencije. Dalje, nezahvalna uloga zatvaranja (ekstremno prenatrpanog programa) pripalo je duetima Golden Oriole iz Norveške i italijansko-nemačkom, Jelous Party, a kao potpuno razbacivanjem novcem od strane organizatora može se tumačiti bukiranje Ex Eye, benda saksofoniste Colina Stetsona, u kojem još sviraju klavijaturista Shahzad Ismaily, gitarista Toby Summerfield, te pomenuti Greg Fox. Pogotovo ako se uzme u obzir da je Ex Eye pre ovog nastupa relativno skoro bio u Berlinu, i u međuvremenu nisu snimili novi album, a i ruku na srce svi znaju da ovaj bend plovi punim jedrima zahvaljujući vetru koji uskovitlava solo nastup Colina Stetsona.

Na ovakvoj prilično jednoličnoj i neubedljivoj slici, poput crveno zažarenih cvetova Renoara (sic!), izdvaja se jedino nastup ansambla Talibam!, Matt Mottela i Kevina Shee, legendarnog njujorškog dua klavitariste i bubnjara, koji već skoro dve godine u svom proširenom sastavu imaju i klavijaturistu, Rona Stabinskog, i Dodó Kis, koja svira električni duvački instrument (EWI), a predstavlja nov glas na evropskoj improv sceni. Od prvog do poslednjeg takta frontalni prog-rock juriš iz sve snage i svih plotuna, brzo, glasno, slasno i masno, prepuno slepstik gegova i glupiranja i izmotavanja, zaštitnog znaka svih fundamentalnih Talibama.

Na kraju vratimo se sjajnoj vesti sa početka teksta da je A L’ARME! finasijski zbrinut narednih pet godina. Iako festival već sad može da se pohvali prilično impresivnom listom učesnika, potpisniku ovih redova čini se da najbolja izdanja tek predstoje. Jer dok su u prošlosti, ah avaj, možda morali da se prave kompromisi i rezovi zarad isplativosti i atraktivnosti programa, u novonastaloj situaciji to ne može biti izgovor. Takođe, zatvorena finansijska konstrukcija sada u centar zbivanja stavlja programskog direktora i programskog selektora, njihovu erudiciju, lične afinitete i viziju. Po svemu sudeći, ovako ili onako, čekaju nas jako uzbudljive godine na A L’ARME!.

 

 

Tagovi: , , , , ,



Komentara 2 : "A L’ARME! 2019: Muzika kolapsa, nereda i kontradikcije"

  1. Djura каже:

    Nije ok sto si ovoliko opalio po Matani, ako je nastupala solo to naravno da ne moze da se meri sa nastupom jednog sekteta

  2. jelen каже:

    a jebiga, shta cesh,… taka tura

Оставите одговор на jelen Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.