30. Jazz Cerkno: Klasici avangarde

Nakon devet godina, Jazzin treći put stigao u Cerkno. Ovaj mali grad od 2.000 stanovnika, na sat i petnaestak minuta vožnje zapadno od Ljubljane i otprilike na pola puta do Nacionalnog parka Triglav, mnogima u Srbiji je nepoznanica. Sa druge strane, internacionalnoj zajednici koja prati džez dešavanja na avangardnom spektru, ovo mesto je poznato koliko i recimo Saalfelden, St. Johann ili Nickelsdorf u Austriji, takođe „male sredine“ koje su se etablirale zahvaljujući fantastičnom festivalskom programu. U tom smislu Jazz Cerkno ima i prestiž i reputaciju, sa programom koji uspešno animira i domaće stanovništvo, i ljude iz raznih gradova Slovenije, a bogami i iz Srbije i drugih zemalja.

Program 30. izdanja festivala bio je pravi jubilarni, utoliko što se oslonio na zaista velike zvezde avangardnog džeza poput Williama Parkera, Otomoa Yoshihidea ili Matsa Gustafssona, pa na još nekoliko vedeta ove vrste muzike u naponu snage kao što su Peter Evans ili Ingrid Laubrock, i respektabilne slovenačke muzičare iz domena post-bapa (Igor Lumpert, Lolita 3o + Jure Pukl…).

Ako izuzmemo belgijske post-minimaliste De Beren Gieren, koje bismo mogli da okarakterišemo kao još uvek upcoming umetnike nešto drugačijeg stilskog usmerenja, Jazz Cerkno je ove godine išao na sigurno. No sama činjenica da su muzičari poput Yoshihidea ili Parkera bilo gde „sigurica“ svedoči ne samo o navikama festivalske publike, već i fino dozrelom dobu avangardnog džeza, gde su nekadašnji revolucionari, eksperimentatori i radikalni inovatori stekli kultni status i postali svojevrsni klasici žanra. Njihova muzika možda nije „nova“ kao što je bila nekada, ali je i dalje sveža, i to pre svega u pristupu izvođenju koncertnog materijala. Nema kreativnog zamora, niti spavanja na lovorikama – jer se od ove muzike malo ko obogatio. A upravo ova nemogućnost tržišne orijentacije dobro je došla muzici kao takvoj koja se i dalje razvija i izvodi iz najčistijih kreativnih pobuda.

Svakako, koncert trija Williama Parkera, sa bubnjarem Hamidom Drakeom i gitaristkinjom Avom Mendozom dobar je primer još jedne esencijalne džez prakse – spajanja veterana sa umetnicima i umetnicama u usponu. Veterani dobijaju osveženu varijantu vlastite muzike i kreativni impuls, a oni mlađi stiču ne samo reputaciju već i sviračku i kreativnu zrelost upijajući veštinu i mudrosti od legendi.

Kada su William Parker i Hamid Drake počeli da rade sa Mendozom, to je delovalo kao neuobičajen spoj utoliko što je Parker tokom karijere mahom radio sa akustičarima. Ispostaviće se da je ova kombinacija dobitna u svakom pogledu i da se spiritualni background ritam sekcije dobro gađa sa njujorškom gitarskom eklektikom, gde će me Mendoza povremeno podsećati na Nelsa Clinea (u veštom meandiranju između klasičnog džez vokabulara i indie roka) ili Bila Frisella (u pristupu samom soundu gitare). Nakon nešto duže od sat vremena izvrsnog osluškivanja i interakcije neobičnog trija, Parker je prešao na japansku flautu šakuhači, a naposletku i zapevao „Donald Trump is a punk!“ (dakako, u izvornom značenju „propalica“, a ne afirmativnom „panker“). Njihov se nastup dobrano otegao izvan uobičajene satnice, do sitnih posleponoćnih sati prvog festivalskog dana, a Parker je delovao izuzetno raspoloženo i vitalno u svojim „ozbiljnim“ ljudskim i sviračkim godinama.

Otomo Yoshihide, kao još jedan zaslužni veteran globalne avangarde svih žanrova, na prvi pogled se opredelio za maksimalno konzervativni pristup svom koncertnom repertoaru. Naime, sa svojim džez bendovima je ranih dvehiljaditih najuspešnije radove ostvario kroz obrade klasika fri džeza poput Erica Dolphyja ili Ornettea Colemana, ili muzičara drugih žanrova, više nego kroz autorske kompozicije. Kada je pre nekoliko godina okupio novi kvintet, ne samo što je nastavio identičnu praksu, već je i nastavio da izvodi jedan te isti repertoar, u manje-više sličnom instrumentalnom okruženju. Trubač Ruike Shinpei jeste nadahnuti mladić i odličan instrumentalista, ali su glavne poluge benda i dalje prekaljeni japanski asovi, pa se ne može reći ni da je Yoshihide išao putem strateškog podmlađivanja.

Dakle, u čemu je tajna Yoshihideove nesporne izvođačke vitalnosti, čijoj smo maestralnoj demonstraciji prisustvovali subotnje večeri u Cerknu? Pre svega bih mogao reći da mi je već sam Yoshihide delovao kao popriličan mladić, kao neko ko je tek na početku karijere. Neverovatno je zavodljiva strast sa kojom svira i lomi svoju gitaru cedeći iz nje svakojake moguće nojz zvukove, uz odgovarajuću scensku prisutnost i entuzijazam na bini. Dalje, kreativnost sa kojom iznova pronalazi još bolje i uzbudljivije verzije doslovno hiljadu puta obrađenih džez klasika (Dolphyjev „Hat and Beard“ i Colemanova „Lonely Woman“) je impozantna, i svedoči o istinskoj posvećenosti i zaljubljenosti u samu srž onoga što je džez muzika oduvek bila i ostala – umetnost improvizacije, ali i kreativnog rearanžiranja standarda. Naposletku, u još jednoj verziji Jim O’ Rourkeove „Eureke“ desio se magičan spoj „klasično lepog“ (melodije) i „iščašenog“ (slobodne improvizacije čitavog benda), uz krešendo za nezaborav.

Uz ovakve legendarne nastupe, moj favorit iz senke Peter Evans ostao mi je u zapećku, uprkos veoma energičnoj rafalnoj svirci sa Peterom Eldhom i starim dobrim Jimom Blackom u novom triju simboličnog naziva EXTRA. Kao da je sama autorska komponenta ostala nedorečena, ili nedorađena u kontekstu novog sastava, te je ostalo da se tek „slegne“ sa ubedljivim improvizatorskim personama.

Sa druge strane, u sam vrh ponude je iskočio naizgled „mali“ koncert Ingrid Laubrock u uvodnom poslepodnevnom terminu u Muzičkoj školi u Cerknu. Svirala je solo, a u svom diskretnom uvodnom obraćanju konstatovala je da nikad ne nastupa u ovakvoj varijanti, kao da nam predočava alibi za slučaj da koncert ne bude baš ekstra. Naravno, od ovako iskusne saksofonistkinje lako je očekivati visoke domete u novom kontekstu, a ispostaviće se da je upravo tako i bilo. Veoma minuciozan pristup instrumentu i vešta dinamička gradacija nastupa, uz naravno dobro poznate i voljene koloplete sviračkih tehnika unutar fri džez idioma, prethodili su neobičnoj kulminaciji u vrlo sirovoj verziji slobodnodžezerskog propuha vazduha. Ingridin pristup će nam slikovito dočarati napor saksofonske improvizacije i sinergiju živog bića sa instrumentom, prevodeći muzički nastup na nivo vrsnog performansa u domenu savremene vizualne/multimedijalne umetnosti.

Završno zahvaljivanje je iskoristila za još jedan poziv na koncert trija sa bubnjarem Tomom Raineyem te kontrabasistom Brandonom Lopezom, koji je fino kontrastirao dominantno energičnim koncertima u prva dva festivalska dana. Ova ekipa muzičara teži apstrakciji i kompleksnom harmonskom izrazu, radije nego zavođenju silinom zvuka, a svojim iskustvom i dugogodišnjom rutinom zajedničkog sviranja uspeva da na pravi način iznese zadati koncept i izdvoji se iz mora sličnih sastava na savremenoj fri/impro/avant sceni.

Među slovenačkim muzičarima, posebno mi je drago bilo što sam mogao (po ko zna koji put) da gledam u Srbiji veoma omiljenog i cenjenog saksofonistu Jureta Pukla, ovoga puta u svojstvu podrške „najdugovečnijem slovenačkom džez sastavu“ Lolita, kako su najavljeni na zvaničnom sajtu festivala. Ovaj trio dolazi sa indie/alternative spektra džez scene i u tom smislu je dobar spoj zavodljivih melodija, energičnih improvizacija, s ponešto roka i čak ponešto etno motiva, Na našoj sceni bi im parnjak mogao biti Fish in Oil u ranim beogradskim danima, sa nešto čvršćom ritmičkom i melodijskom strukturom, dok je vrsni tvrdodžezerski saksofonista poput Pukla doneo oštrinu u zvuku i lepu sinergiju sa izvornim saksofonistom benda Primožem Simončičem. Prve večeri gledali smo i Igora Lumperta u interesantnoj postavi Radium Bath sa Geraldom Cleaverom (bubnjevi) i  Felixom Henkelhausenom (kontrabas), i programom naslovljenim“Fight Songs“. Premda se radilo o sasvim kompetentnoj svirci na razmeđi post-bapa i fri džeza, ovogodišnja konkurencija na Jazz Cerknu je jednostavno potisnula ovaj nastup u pozadinski plan. Na samom otvaranju festivala i izložbe festivalskih plakata, na otvorenom i izvan glavnog prostora pod velikim belim šatorom, nastupio je slovenačko-italijanski duo Marko Lasič / Yannis Maizan (bubnjevi / sax), što je bio kratak ali odličan intro za sve što je usledio potom.

Nažalost nismo uspeli da pohađamo i treći dan festivala, kada je uz pomenute De Beren Gieren i Gush sa Matsom Gustafssonom, u glavnom programu nastupio i trio Gombač / Krhlanko / Vollmaier gde je Boštjan Gombač svirao „rekonstrukciju neandertalske frule“. Nalik programima na Jazz Saalfeldenu bio je i program „Jazzohod“ u okviru kojeg je svirao harmonikaš Jure Tori, na jednom od obližnjih vrhova u okolini Cerkna, gde je publika stigla planinareći zajedno sa muzičarem i organizatorima. Bilo kako bilo, razvoj ovih pratećih programa ukazuje da i Jazz Cerkno prati evropske trendove koji traže inovaciju ne samo na strogo muzičkom planu, već i na planu prezentacije, svojevrsnog kustosiranja izvođačkog akta.

Baš kao i na džez koncertima u Srbiji, deluje da još nije dogorelo do nokata i da slovenačka publika i dalje voli staro dobro festivalsko ređanje bendova na centralnoj bini ispred poređanih stolica, ali valja se pripremati i za sve češće preispitivanje same ideje koncertnog performansa, kakvog smo do sad poznavali.