William Parker: Univerzalna vizija slobode

Mesto: Kulturni centar REX, Beograd, Srbija  / Datum: 18.11.2015. / Foto: Vladimir Opsenica / Video: Jazzin TV

William Parker: „If one bomb can destroy the world, why do we need to have thousands?“

Konačno! Ono što tako dugo nije polazilo za rukom Beogradskom džez festivalu i Ring Ringu, uspelo je u prvom pokušaju tek osnovane inicijative ljubitelja jazz-a „Samoorganizacija“ – da u Beograd po prvi put dovede jednu od nepatvorenih fri-džez legendi, njujorškog kontrabasistu Williama Parkera.

Parker, dete Bronksa pedesetih, odrastao na džez klasicima poput Dukea Ellingtona ili Ornetta Colemana ipak svoj muzički put vezuje za drugačiji zvuk. Tokom godina i mnogobrojnih  sadadnji on postaje ne samo jedan od najznačajnijih izvođača, već i pokretač slobodne džez scene Njujorka. Naoružan samo kontrabasom i gudalom, u, za nepripremljeno uho, naizgled vrlo rigidnom performansu, Parker pokazuje da je jedan od onih retkih majstora čiju sjajnu tehniku prati i izvanredno poznavanje i istraživanje zvuka. U izrazu koji ide od vrlo agresivnih momenata udaranja po žicama i mostu kontrabasa, do najtiših, skoro nečujnih pasaža imamo prilike da se uverimo o kakvom se improvizatoru, sa tako specifičnim, izrazito autorskim i individualnim načinom prilazu instrumentu, radi.

Sam nastup počinje vrlo beskompromisno, radikalnom improvizacijom – ne toliko nestandardnom po samom načinu sviranja, koliko po krajnjem rezultatu – dubokom, potmulom zvuku na granici slušljivog. Ovakvo jedno posvećenje kontrabasu je ipak savršen uvod za najbolji deo koncerta koji tek dolazi, dve kompozicije sa gudalom u kojima se vidi sva raskoš Parkerove originalnosti. Nalik post-serijalizmu, a opet tako duboko ukorenjenoj u džezu da zapravo nikada ne izlaze izvan okvira istog. Ovde se susrećemo sa pravim pionirom fri-džeza, koji bez ikakvog pardona prispituje sve ustaljene šablone standardnog džez narativa. I to ne da bi im se suprostavio ili ih negirao, već pre svega da bi ukazao na to da postoje i drugi barem podjednako vredni načini izražavanja kreativnosti. I upravo, Parker  koncert nastavlja poigravajući se sa mnogo standardnijim bas linijama i njihovom repetitivnošću, koju prekida povremenim pucketanjem prstiju u ritmu. Nakon bisa, ovaj impresivni nastup se završava u njegovom pokušaju da zajedno sa publikom otpeva jednu pesmu koju je davnih sedamdesetih svirao sa Donom Cherryjem, kao njegovu poruku svim ljudima, ne samo onim prisutnim na koncertu te večeri.

Koncert Williama Parkera je svakako jedno potpuno izmeštajuće iskustvo. Improvizatorski postupak, koji je duboko utkan u njegovu individualnost i duhovnost nas vodi u jedan potpuno drugačiji, slobodan muzički prostor. Njegova transcendentalna mikrotonalna minucioznost u ispitivanju granica jednog veoma zahtevnog instrumenta kakav je kontrabas i povremeno out-of-tune mantričko pevanje samo potvrđuju Parkerovo univerzalno viđenje slobode muzičkog izraza. Čovek i instrument, bez ikakvih suvišnih muzičkih pravila. A njegova ideja slobode nije isključivo estetske prirode, pa se stoga Parker oprobava i kao stand-up komičar, iznoseći nam u ovom maniru njegove geopolitičke uvide.

Dirnut onim što su organizatori koncerta morali da učine da bi ga doveli u Beograd, Vilijam Parker nam je obećao da će na našu radost doći „opet i opet“, nadamo se i u pratnji drugih muzičara, možda baš Charlesa Gayla, kakav je i bio prvobitni plan „Samoorganizacije“, koja još jednom zaslužuje sve pohvale za ovaj koncert. U svakom slučaju, biće nam zadovoljstvo da se ponovo susretnemo sa specifičnim muzičkim jezikom jedne od najznačajnijih figura u istoriji fri-džeza.