blog

9.09.2012.

Umbria Jazz 2012: Retrospektiva

Pre par meseci održano je ovogodišnje izdanje jednog od najpoznatijih evropskih džez festivala; sledi jedan lični osvrt na događaj

Foto: Tim Dickeson

Enrico Rava

 

Lenjo ispijam svoj espreso pod suncobranom kafića na korzou u Peruđi, dok sa zvučnika tiho promiču note pesme “Watermelon Man” Herbieja Hancocka. Konobar je već pokušao da mi odnese šoljicu. Osmehujem se. Pomalo i da olakšam njegovu zbunjenost. Godinama već pijem kafu “brzinski”, u dva gutljaja, na italijanski način, ali sad bi mi baš prijao jedan duuugi espreso, nezamislivo dug za italijanske pojmove, u hladovini nekog kafića u Knez Mihajlovoj ulici, u mom Beogradu. Kažu da je ovih poznih avgustovskih dana u Beogradu malo prijatnije. U Peruđi se živa na termometru kreće između 35. i 40. podeoka već dva meseca.

Korzo je poluprazan. Prošeta tek poneki turista koji ne mari za vrućinu, srećan što neometano može da osmatra i slika znamenitosti i simbole ovog srednjovekovnog grada  – Palazzo Priori, veličanstvenu Fontanu Maggiore iz 13. veka, ostatke rimskog akvadukta i zidina iz doba Etruraca.  Avgust je tradicionalno mesec godišnjih odmora u Italiji. Znam da je ove godine malo drugačije, nisu baš svi otputovali, ali po ovoj  vrućini nevoljno izlaze. Brojim dane do odmora. Uz Hancockov Fazioli je lakše prepustiti se virtuelnom putovanju. “Watermelon Man” je idealna stvar za to. Ovog puta se, umesto ka moru, uz zvuke džeza vraćam u prošlost, mesec i po dana unazad….

Od 6. do 15. jula održavao se tradicionalni festival Umbria Jazz u Peruđi, UJ ’12,  trideset deveti po redu. Isti grad, isti korzo, iste temperature, ali se umesto ove lenje avgustovske atmosfere gradom širio adrenalin. Po zidovima renesansnih i baroknih palata odzvanjali su veseli glasovi mnogobrojnih turista i ljubitelja džeza, koji su se mešali sa zvucima saksofona i kontrabasa sa scena postavljenih na dva suprotna kraja korzoa – na Trgu IV Novembre koji uokviruju Fontana Maggiore, Katedrala San Lorenzo i Palazzo Priori, i u Vrtovima Carducci na suprotnom kraju – odakle je tokom više dnevnih termina, za vreme trajanja festivala, moglo da se uživa u besplatnim koncertima relativno nepoznatih, ali iznenađujuće dobrih bendova.

 

 

Bobby Broom Trio –  bivši gitarista Sonny Rolinsa; KJ Denhert, autorka folk džeza, kako definiše svoju muziku koja svake godine stiče sve veću publiku na UJ; East Park Reggae Collective i njihov mix daba, regea i ska muzike kojima teraju na igru čak i slučajne prolaznike; Pedrito Martinez, Amerikanac kubanskog porekla, perkusionista i kantautor muzike sa afrokubanskim prizvucima; američki band Tuba Skinny i predstavnici italijanskih regiona – Tribunal Mist, koju čine grupa advokata i sudija iz Napulja ujedinjenih u ljubavi prema džezu; Colours Jazz Orchestra, sačinjena od najboljih džez muzičara regiona Marke; bolonjski Doctor Dixie Jazz Band, i mnogi drugi.

Za veliki broj turista i žitelja Peruđe, ovi koncerti su dovoljno osveženje u vrelim julskim danima, jer za mnoge stanovnike grada “ići na Umbria Jazz” znači prošetati se korzom, sresti prijatelje iz škole, sa fakulteta, bivše komšije i kolege, popiti hladno pivo (taj točeni Heineken, “a must“ festivala, često sam se pitala zašto tako prija?), razmeniti utiske sa viđenih koncerata na glavnoj sceni, slušati ulične svirače, neafirmisane džezere, i zaustaviti se uživajući u notama džeza.

Volim taj osećaj koji prati Umbria Jazz. Osećaj da se uvek nešto dešava, da čak i ako nemaš u ruci brošuru sa programom festivala, i ne sećaš se rasporeda koncerata, ipak postoji velika verovatnoća da ćeš se naći u blizini jedne od gradskih bina, u trenutku kad te neki tebi nepoznat bend pomiluje notama veoma dobrog džeza. Ili, kao kad sam se našla u sred gomile ljudi koja prati uličnu paradu benda Funk Off…

 

 

Ah, obožavam tu paradu! Svake večeri u 18.30, u vreme trajanja džez festivala, italijanski sastav Funk Off već godinama maršira korzom u Peruđi, energičnim i duhovitim nastupom mešajući džez, fanki, soul i rok, u stilu uličnih bendova Nju Orleansa, animira namernike i slučajne prolaznike i povlači ih za sobom, uz igru, s jednog na drugi kraj korza. Ali baš taj dan sam s posla žurila na otvaranje izložbe fotografija u Caffè di Perugia, jednom od istorijskih lokala u centru grada.

Nakon par nezaobilaznih snimaka fotoaparatom, iskrala sam se iz gomile da bih sporednom ulicom stigla do lokala, u kome su organizovali izložbu fotografi Adriano Scognamillo (Italia), Tim Dickeson (Velika Britanija) i Yasuhiro Fujioka (Japan). Trio je izložio fotografije devet velikana džez muzike koji su se predstavili na ovogodišnjem festivalu. Zadihano prihvatam ponudđeni prosecco i puštam da me autori vode kroz sale lokala i pokazuju izložbu. Neke od slika ovih profesionalaca džez fotografije su sačinjene na koncertima u Beogradu, što me je činilo ponosnom u tom trenutku, a što je bio povod da se opet “preslišamo” u vezi sledećeg susreta na jesen – ko je kupio već avionske karte, ko se raspituje za aviokompanije koje lete za Beograd… Izvesno je da će se većina prisutnih novinara pojaviti na Beogradskom Jazz festivalu ove godine.

Vraćam se u tiho, lenjo, avgustovsko popodne i poželim da naručim točeni Heineken. Umesto njega se opredeljujem za Spritz i konstatujem još jedan Hancockov “hit” sa zvučnika  – “Maiden Voyage”. Shvatam da se radi o kompilaciji sa ovogodišnjeg Umbria Jazza, na kojoj su zastupljeni uglavnom izvođači koji su se predstavili publici na glavnoj sceni, u Areni Santa Giuliana.

 

 

Koncerti u Areni predstavljaju komercijalni deo festivala i okupljaju najveća imena, ne samo džez muzike. Sećam se Hancockovog ovogodišnjeg nastupa u kvartetu sa basistom Jamesom Genusom, afričkim gitaristom Lionelom Louekeom i bubnjarem Trevorom Lawrenceom. Prija mi to podsećanje: zbog dobre muzike, Hanckokove živosti u svirci i nastojanju da zabavi muziku i ponekom anegdotom, ali i zbog fantastične solo deonice Lionela Louekea, čoveka s druge planete, kako ga definiše sam Hanckok.

U Areni su se predstavili i Chick Corea-Stefano Bollani Duo; Stan Tracey Trio koji su obeležili trideset godina od smrti Theloniousa Monka; kvartet Spectrum Road sa Santaninom suprugom Cindy Blackman; Esperanza Spalding, koja je publiku ostavila u čudnom osećaju da je previše mešala stilove; novi kvintet Joea Lovana i Davea Douglasa; Enrico Rava, koji je ove godine predstavio posvetu Michaelu Jacksonu, obrađujući njegove hitove; Erykah Badu, koja je publiku opčinila svojim glasom, elegancijom i spretnošću sa kojom meša soul, r&b, fank, hip hop i džez; Pat Metheny, sa novim Unity Bandom…

Sonny Rollins je i ove godine privukao mnogobrojnu publiku koja mu je oprostila kraći nastup nego inače, i ne baš briljantnu svirku. Mora se oprostiti ovom “kolosu saksofona”, živoj legendi džeza, koji u svojoj osamdeset i trećoj godini još uvek podiže na noge publiku na koncertima širom sveta. Na glavnoj sceni nije moglo da se preskoči ni tradicionalno rege veče, ovog puta u izvodjenju Rite Marley, žene Boba Marleya, njihovog sina Stephena Marleya i Alpha Blondyja. Dan pre njihovog koncerta u Teatru Pavone predstavljen je film “Marley” Kevina MacDonalda, jedini dokumentarni film autorizovan od strane Marleyeve supruge i sina.

 

 

Završne večeri Festivala, opčinio nas je Sting. Više puta u toku večeri, na raznim jezicima se čula rečenica tipa “Koliko beše ima godina?” Neverovatno kako ovaj čovek izgleda, kako svira i sa koliko energije nas uvlači u dobro poznate note, obraćajući se pri tom sve vreme publici na vrlo dobrom italijanskom jeziku, koji je naučio provodeći vreme na svom ranču u Toskani. Odavno mi se nije desilo da završim koncert igrajući na stolici i pevajući iz sveg glasa. A Sting još uvek besprekorno izvodi stare, dobre hitove The Police koje je kombinovao sa numerama sa albuma “Ten Summoner’s Tales”.

Shvatam da koncerti u Areni imaju za mene specijalno mesto u sećanju, i to ne samo zbog svirke muzičkih velikana, nego i zbog atmosfere koja karakteriše ove večeri. Koncertni prostor se nalazi u okviru kompleksa Santa Giuliana, koji je sačinjen od atletskog stadiona i gradskog parka. Park, u koji se u vreme festivala može pristupiti samo uz kartu za koncert, nalazi se na uzvišenju u odnosu na binu, tako da se pripreme za koncerte, a i sami koncerti mogu praktično pratiti sa klupe u parku uz, već nezaobilazno, točeno pivo, iz okolnih stand-barova. Nešto niže, tik iza kulisa koje sa bočnih strana ograničavaju binu i parter, nalazi se veliki restor-bar u koji mogu da pristupe samo oni koji imaju kartu za parter; baš taj prostor je jedno od mesta na kojima se odvija društveni život učesnika festivala – umetnika, novinara, fotografa i publike.

Ambrose Akinmusire

Rečenica “See you in Arena” znači da se nalazimo baš tu, na korak od koncerta i na korak od štanda sa točenim pivom.  Tu se okuplja društvo pre koncerta i prave se pauze izmedju dva izvođenja (Arena svake večeri nudi celovečernji program koji počinje u 21h i obično podrazumeva dva koncerta). Na tom travnjaku se razmenjuju utisci o proteklom danu, o iznenađujuće dobrim ili, onako, malo razočaravajućim svirkama, o slučajno dobijenom intervjuu u holu hotela Brufani sa nekim od izvodjača, o poređenju koncerata istih izvođača na različitim džez festivalima po Evropi, pravi se lista obaveza za sledeći dan i uklapa vreme za zajednički izlet van Perudje.

“Ne, u utorak ne možemo… u utorak je Adrianov rođendan, znaš li kako se dolazi do njegovog studija?…u sredu imam važan intervju… u četvrtak … Tim, šta ono imamo u četvrtak?… u nedelju je Fujijev rodjendan, vidimo se svi u “Rosetti” na ručku… u subotu… ne, u subotu popodne u Teatru Morlacchi je Wayne Shorter,  da, petak je idealan dan!!” Ah, kako su ti izleti zabavni i vreme koje se provodi zajedno razmenjujući radna i profesionalna iskustva, ili prepuštajući se totalno hedonističkim momentima, pričajući s rukama naslonjenim na ivicu bazena, o trenutnoj vremenskoj situaciji u zemljama iz kojih dolazimo, i o divnom ručku iz restorana.

A taj izlet, tog petka u vreme trajanja festivala, je bio izuzetno zabavan. Uspeli smo da odvojimo veći deo dana za totalni relaks. Zadovoljno smo konstatovali da naša “Jazz Family” broji sve više članova, novinara i fotografa iz različitih zemalja, koji u toku godine komuniciraju putem e-maila i društvenih mreža, a onda u proleće počinju da saopštavaju  planove u vezi obilazaka letnjih evropskih džez festivala. Umbria Jazz daje nekako pečat i poseban značaj tom muzičkom, profesionalnom i ličnom emotivnom iskustvu.

Ove godine u Peruđi je zbog ekonomske krize bilo manje koncerata, ali je organizacija festivala, na čelu sa direktorom Carlom Pagnottom, znalački napravila izbor – umesto velikog broja italijanskih izvođača koji su obeležili prošlogodišnji festival, delom i zbog proslave 150. godišnjice ujedinjenja Italije, sada su se opredelili da smanje broj izvodjača za 20%, ali da daju više prostora velikim imenima. Prihod od koncerata je bio blizu prošlogodišnjem!

Bilo je, u odnosu na prošlu godinu, i manje koncerata u prelepom teatru Morlacchi. Termini su bili rezervisani uglavnom za klasičan džez. Serijom koncerata Eastman Chamber Jazz Orchestra, pod vođstvom Ryana Trusdella, obeležena je stogodišnjica rođenja Gila Evansa – među “gostujućim” solistima su bili Italijani Stefano di Battista, Fabrizio Bosso, Paolo Fresu i Francesco Cafiso. U drugim terminima slušali smo Wayne Shorter Quartet, Francesca Bearzattija, izuzetno kvalitetnog mladog trubača Ambrosea Akinmusirea, kome je ovo bio prvi nastup u Peruđi, kao i Melody Gardot.

 

 

Više slobodnog vremena u vreme trajanja festivala je značilo više druženja preko dana, ali i planiranja sledećeg susreta. Ovog puta veći deo družine je potvrdio dolazak na Beogradski Jazz Festival. I na svim jezicima su me podsećali – “hej, nemoj da se ne pojaviš!” I evo me opet u hladovini suncobrana na korzu u Peruđi, gde umesto predstojećeg odlaska na more, uz “My One And Only Love” u izvođenju Chicka Coreae, planiram putovanje.

Već sam potvrdila dolazak prijateljima iz Beograda i isplanirala “radni” sastanak sa ekipom novinara i fotografa, članovima naše internacionalne“jazz family” koja u sve većem broju posećuje beogradsku manifestaciju uvrštavajući je u kalendar važnih godišnjih događaja, na poslovnom, ali i privatnom planu.  Zabavlja me neobična činjenica da ću se u Beogradu osećati manje domaćica, a više “kod kuće”, a ono što će mi nedostajati je taj ograničen prostor od nekoliko kilometara na kome se sve odvija, koji se prelazi peške,  gurajući se često kroz nasmejanu i razdraganu gomilu koja je tu s istim ciljem, da uživa u džezmuzici i atmosferi Umbria Jazz-a.

Uz stvar “Incantamento” i trubu Paola Fresua, ustajem, plaćam svoje piće i zaboravljajući potpuno na avgustovsku vrelinu, pozdravljam konobara uz široki osmeh: “Ci vediamo a Belgrado”!!!

 

 

Tagovi: , , ,



Komentara 2 : "Umbria Jazz 2012: Retrospektiva"

  1. snezana каже:

    Bravo Branka!!!Odlican clanak. Divno, toplo…profesionalno…tako to rade Beogradjanke sa stilom…

  2. daylight каже:

    Branka, super!!!
    Ja sam u Perudji bila 2006., ali jos pamtim taj osecaj…ulice..Morlacchi…Pavone..sve. Divan clanak. Uzivaj u Beogradu na Festivalu.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.