Tyondai Braxton – Central Market (Warp)

Malo je kompozitora koji se, poput Tyondai Braxtona, odluče da trku za stipendijama i fondovima zamene životom inovatora u rok svetu. Njegov otac Anthony, brilijantni muzičar, div džeza i avangarde, redefinisao je žanrovske idiome prateći evropske uticaje, i poveo svoju muziku u novim, neslućenim pravcima. Iako su ga pratile podeljene reakcije kritike kada je sedamdesetih godina prošlog veka započeo svoj inovatorski rad, predivnim albumima se nametnuo kao Coleman/Mingus/Coltrane svog doba.

Tyondai je pohađao prestižne škole i nesumnjivo nosio teret puta kojim je otac „genije“ hodao, logično se rukovodeći smernicama koje su dali velikani „umetničke“ muzike druge polovine 20. veka. Ugledajući se na oca, izabrao je put redefinisanja ogledne kompozicije i društvenog statusa autora, doduše kroz delovanje u okviru drugih žanrova. Njegova grupa Battles je LP debijem Mirrored nagovestila mogućnosti prave progresije u roku i otkrila koliko još prostora za eksperimentisanje postoji ako se stvaranju muzike pristupi iz pravih pobuda. Braxton je postao miljenik publike i kritike, da bi, svojim najnovijim solo izdanjem, i drsko dozvolio svima koji se gnušaju kompozitorske muzike da je zavole.

Central Market je impresivan album. Prilikom preslušavanja slušalac bi mogao da prepozna uticaje minimaliste Steve Reicha, Stravinskog/Zappe (prijatelj mi je rekao da ga numera Uffe’s Workshop podseća na Steve Vaievu Fire Guarden Suite?!), Carl Stallinga (autora muzike za Duška Dugouška i brojne druge Looney Tunes crtane filmove), Anthony Braxtona, Evana Parkera i elektro-akustičnih ludorija, ali i autora elektronske muzike, hip-hopa, progresivnog roka i Rock-in-opposition pokreta (dovoljno je poslušati samo numeru J.City da biste čuli King Crimsonesque magiju).

Koliko god svako od nas bio sklon pronalaženju „izama“ na ovoj ploči, Braxton se svesno opire ovoj sklonosti iskusnog slušaoca, prevazilazeći zamke pojedinačnih žanrova i stilskih odrednica – od izgradnje zvučnih ravni i elektronskih sekvenci do veličanstvenih kompozicijskih rešenja i tretmana ritma. Činjenica da se u većini kompozicija odlučuje za orkestraciju (u saradnji sa Wordless Music Orchestra) još više naglašava prkos prema muzičkim trendovima.

Tyondai se poigrava našim poimanjem „scene“ i učitava nove društvene vrednosti u svoje zvučne iskaze. Možda će pojedinci ovaj album smatrati tačkom u kojoj modernoj muzici više nema pomoći, no Tyondai nas ovim delom poziva da ponovo razmislimo o društvenoj ulozi muzike i besmislenoj podeli na „visoku“ i kulturu širokih narodnih masa (gde bi kulturni establišment smestio i rok/pop/džez itd). Zašto bi se iko od nas skrivao iza paravana naučenog i društveno prihvatljivog ako i kompozitor i slušalac mogu da otkriju nove terene istraživanja i razvoja? Svaki izraz koji koristi, Tyondai prilagođava sopstvenom senzibilitetu (što centralna kompozicija Platinum Rows jasno pokazuje). Na kraju, nismo li svi kao deca uživali u Stallingovim kompozicijama bez potrebe da pripadamo bilo kakvoj struji i brinemo o tome da li je nešto dovoljno komponovano/improvizovano/filmično-teatralno/iskreno/dobro uobličeno/stvarno-plemenito-moralno-istinski lepo u svom izrazu?

Ovaj album je tendenciozan i naivan, slučajan i jasno struktuiran u isti mah. Činjenica da će Central Market živeti punim životom na radio stanicama i u kolekcijama pobornika dijametralno suprotnih stanovišta o tome šta je „dobra muzika“, istovremeno je i najbolja preporuka da preslušate ovaj album.

Tyondai Braxton – sintisajzer, gitara , klavir, bas gitara, vokali, produkcija, elektronika, električna harfa, kazoo

Caleb Burhans -violina, viola, orkestarski aranžmani, waterphone

Clarice Jensen – violončelo

Pauline Kim – violina

Matt Mead – truba

Keith Souza – usna harmonika

Spencer Swain – električna violina

Wordless music orchestra