koncerti

21.04.2013.

Todo Mundo 2013: Turci dolaze. Dobrodošli kući.

Od Džibonijevih kompozicija pisanih za Olivera Dragojevića, do hipnotičkog susreta Orijenta i zapadnjačke muzike - našlo se za svakog ponešto

Mesto: Dom Sindikata i Dom Omladine Beograda / Datum: 18-20.04.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Uroš Smiljanić, Zlatan Dimitrijević, Nikola Marković

 

Baba Zula

 

Da vidimo da li smo dobro shvatili: devetočlana splitska klapa na bini Doma Sindikata izvodi pesme koje je Zlatan Stipišić – Džiboni, bivši metalac i bivši pevač Osmog Putnika napisao za Olivera Dragojevića i te pesme više zvuče kao gospel nego kao dalmatinska muzika – ovo je world music?

Bilo je prilično nesigurno da li će se ove godine Todo Mundo festival uopšte održati. Ne zato što prošle godine nije bilo interesovanja za zbilja izvrsne učesnike, već zbog mnogo banalnijih ekonomskih realnosti. U to ime, pomalo perverzno ukrštanje sa estradom kome smo svedočili prvog dana može se progutati kao prekopotrebno posezanje preko granica „naše“ scene, i zahvat u publiku glavnog toka skloniju nekim lakšim sadržajima od prošlogodišnjih afričkih magova ritma (i bluza). Pitanje je, naravno, koliko je ljudi i žena namamljenih pominjanjem Dragojevića, Stipšića i Belana bilo uopšte svesno da je ovo prvo veče trodnevnog festivala, ali nema sumnje da je debi nastup splitske Klape Cambi u Beogradu – životni san, kako reče bariton, Toni Kesić – bio prvorazredan događaj za određen sloj građana. Onaj koji je sa veoma mnogo entuzijazma propratio nastup od skoro dva i po sata, smejao se i plakao uz sentimentalne note, naručivao pesme, i sve u svemu doprinosio pomirenju i integraciji zemalja zapadnog Balkana na najbolji način.

Klapa Cambi (osnovana 1986. godine i imenovana po staroj splitskoj plemićkoj familiji) je cenjen i veoma nagrađivan sastav, koji je u Hrvatskoj i ostatku bivše Jugoslavije postao poznat ne toliko po inače vrhunskom kvalitetu izvođenja tradicionalnih primorskih pesama, koliko po krosoveru koji je započeo još devedesetih godina sa verzijama Džibonijevih kompozicija pisanih za Olivera Dragojevića. Prvih četrdesetak minuta njihovog nastupa posvećeno je upravo ovim pesmama i sumnje nema – oni to rade savršeno, aranžirajući i inače vrhunski melodramatičnu muziku tako da se akcentuje njena ekstremna dinamika, terajući stvari na momente skoro do granice parodije, ali – naklonom prema gospelu, ostajući  sa prave strane. Uostalom, ko uz „Cesaricu“ baš nikad nije pustio suzu (onu mušku, najtežu) sigurno nikada nije bio nesrećno zaljubljen.

 

 

Izvođenje sopstvenih kompozicija je manje uzbudljiv deo nastupa jer klapa ovde koketira sa „običnom“ primorskom zabavnom muzikom, ali izlazak Kornelija Kovača na scenu i najava bloka njegovih kompozicija pisanih tokom više decenija za Zdravka Čolića – koje se nalaze i na poslednjem albumu klape – podiže temperaturu u gledalištu. Naravno, sve je to vrlo šarmantno i ako volite Čolu i Batu Kovača, ima šta da se čuje u ovim sigurno aranžiranim akapela verzijama „Pjevam danju, pjevam noću“, „Podlugova“ i drugih hitova. Ipak, pomaže ako ste sredovečna žena ili njen blagonakloni partner. Mi i Al Jazzirin Mićun Ristić se trudimo ali nismo ni jedno ni drugo, pa koncert gledamo tek iz profesionalne kurtoazije.

Drugi dan je već više po ukusu prosečnog čitaoca Jazzina, pogotovo kada Marko Marković u nekoliko navrata pokaže da mu otac nije slučajno za osamnaesti rođendan poklonio pleh-orkestar i da njegovo sviranje trube – tehnika ali i svetonazor – napreduje divovskim koracima.

Dobro, jasno je da se radi o jednom od najzaposlenijih trubača na ovim prostorima i da ovakvom profesionalcu improvizacija i poigravanje sa žanrovima dolaze prirodno i lako. Ono što možda ne biste očekivali od ciganske superzvezde iz Vladičinog Hana je sa koliko lakoće menja uglove iz kojih napada kompozicije harmonikaša Jovana Pavlovića, prelazeći iz rafalnog južnjačkog fraziranja u majlsdejvisovski modalni džez, pa natrag na južnu prugu i plesnu ekstazu hardcore čočeka.

 

Marko Marković

 

Jovan Pavlović, njegov sparing partner, možda nema jednako vidljiv mejnstrim status u domovini – na kraju krajeva, nikada nije glumio glavnu ulogu u nekom igranom filmu – ali je u Norveškoj u pitanju jedan od najcenjenijih (i obilato nagrađivanih) mlađih muzičara koji iz baze klasične muzike pružaju pipke prema džezu, improvizaciji i narodnoj muzici. Pavlović je i više nego zainteresovan za ovo potonje, o čemu svedoči njegov prilježan rad u okviru projekta Tutti Serbia a u duetu sa Markovićem prikazuje raskošan svirački talenat ali i briljantan spoj balkanske harmonike sa skandinavskim harmonskim rešenjima.

Doduše, izvođenja koja on i Marković serviraju su toliko utopljena u improvizaciju i igru da se muzika na momente dekonstruiše – harmonski, dinamički – i mada nikada ne gubi šarm i životnu radost, stoji da dvojica majstora gotovo ceo nastup zasnivaju na šačici ideja koje posle nekoliko ponavljanja prelaze na nivo dosetke. Razrada ovog koncepta, ako je bude, daće program koji će žariti i paliti evropskim festivalima, ali ni sinoćni nastup nikako nije bio za bacanje.

 

 

Ovogodišniji festival fokusira se na savremenu tursku muziku i pompezan govor kojim je turski ambasador – na srpskom, naravno – otvorio veče ne ostavlja traga sumnji: gledaćemo neke od najreprezentativnijih sastava koje ova velika zemlja u ovom trenutku ima da ponudi. Ne bi govor tek tako počinjao rečima „Zvuci muzike su prvi narušili duboku tišinu svemira“, zar ne?

Café Aman İstanbul se, srećom ne bave kosmološkim temama u svojoj muzici i njihov spoj grčkog rembetika i turskog fasıla odiše dostojanstvenom elegancijom. Uostalom, bend je i osnovan pre neke četiri godine sa programskim ciljem da muziku kasnog Otomanskog carstva, inspirisanu klasičnim turskim kompozicijama ali i nasleđem Vizantije, izvođenu u gradovima Turske devetnaestog veka, dovede u dvadesetprvi, oživi je i osavremeni, ali da joj ne oduzme autentičnost.

I sinoćni nastup je u tome više nego uspešan. Café Aman İstanbul prolaze kroz koloplet starih pesama čiji je DNK još uvek vidljiv u kafanskom hardkoru koga trošimo duž ibarske magistrale i na jugu Srbije, ali je u ovoj muzici čistiji, autentičniji, pa, zašto da ne, i uzvišeniji.

Rembetiko je vrhunski dramatična muzika, prepuna opakih krešenda, beskrajno ornamentalnih fraza, ritmova koji lome noge, ali Café Aman İstanbul nikada ne klizaju u vulgranost. Njihovo dvoje pevača (Grk i Turkinja) su čak veoma uzdržani u svojim izvedbama, jedva ponekad posežući za ukrasima od kojih su Šaban Šaulić i Indira Radić napravili čitave karijere. Utoliko je instrumentalističko savršenstvo koje slušamo naglašenije, sa ubitačnom električno-akustičnom ritam-sekcijom, violinistom od koga oči same suze, te buzukijem, gitarom i udom koji sipaju fraze i solaže od kojih ruka sama poseže za čašom.

No, heroj večeri je svakako Serkan Mesut Halili čije sviranje turske verzije kanuna ima hipnotičke efekte. Dvadesetšest žica ove citre popularne širom bliskog istoka pod Halilijevim rukama zvuče kao orkestar sa onoga sveta, bogat trilerima i složenim frazama čiji je odjek u novopazarskim sintisajzerima ipak tek gruba aproksimacija zbilja carske muzike. Café Aman İstanbul su romantični kao najprefinjeniji starogradski orkestri sa ove strane Dunava, ali u ovoj muzici nema jeftine sentimentalnosti niti otužnih žalopojki za boljom prošlošću. Ona je, čak i kada peva o običnim stvarima, uzvišena.

 

 

Treće veče je vreme za tradicionalno srpsko pevanje. Posle prošlogodišnjeg trijumfa Bokana Stankovića i Svetlane Spajić (koja je večeras u publici) teško je naći izvođače koji mogu da dobace do istog visokog standarda, ali (profesorka) Bojana Nikolić je prilično siguran izbor. Ova mlada pevačica i etnomuzikološkinja ne samo što izvanredno poznaje muziku Balkana, već je i jedan od najcenjenijih ovdašnjih interpretatora tradicionalne pesme. Ali kako i ne bi – već na prvoj pesmi („Oj, goro“), Bojana demonstrira glas toliko izgrađen, toliko moćan, usmeren, kontrolisan a konstantno na ivici eksplozije, da stalna krešenda i perfektni trileri odaju utisak da slušamo neki tuđinski instrument, ne tek krhki ljudski glas.

Njene učenice – Srpski glasovi – sa kojima će odraditi većinu nastupa, naravno kadre su da je prate u stopu kroz veoma raznovrstan repertoar, od bosanskih groktalica („Dođi dragi preko devet gora“) i hercegovačkih gangi („Ja dragana voljela tri dana“), lomnih kosmetskih balada („Zaplakal Stojan u Lojze“), pa do neobično nežnih makedonskih napeva („Prošetala e Bogorodica“), Bojana i njene saradnice impresioniraju podjednako i snagom i suptilnošću interpretacije. Gostovanje makedonske muške pevačke grupe Toše Proeski osvežava nastup elementima humora, a finale u kome srpske pevačice i makedonski pevači uz turskog perkusionistu izvode „Jovano, Jovanke“ govori više o istoriji Balkana od pola metra istorijskih udžbenika iz bilo čije biblioteke.

 

 

Festival zatvaraju najveće zvezde, turski trio BaBa ZuLa, tokom čijeg je nastupa sala konačno puna – što Turaka što lokalnog življa – a atmosfera tokom skoro dvoiposatne svirke prelazi od dobro vaspitanog entuzijazma do raskalašnog derneka. BaBa ZuLa su već nastupali u Beogradu – u koprodukciji Belefa i Univerzijade pre četiri godine – ali ovo je zapravo njihov prvi nastup za šire narodne mase bez potrebe da propusnicu dobavljate putem tajnih rukovanja i sumnjivih seksualnih usluga.

I atmosfera je upravo takva – kao susret ljubavnika koji su se dugo gledali i želeli, a sad konačno mogu da se povaljaju u senu. Murat Ertel objašnjava da je – iako bend nastupa na svim kontinentima na kojima ima gde da uključi svoj saz u struju – ipak Balkan mesto na kome njihovu muziku razumeju i nakon što publika neartikulisanim kricima potvrdi svoje visoko razumevanje, kreću talasi ritma i salve psihodeličnih fraza na ovom starom, ali nikada staromodnom instrumentu.

BaBa ZuLa su world music sastav utoliko što njihova muzika pokušava da spase svet samog sebe – kroz ekumenske i integracionističke poruke na više jezika – i što bez pardona pozajmljuje od svih tradicija koje joj se učine zanimljivim. Hipnotičko anadolijsko fraziranje i maloazijski ritmovi su u njoj jednako prisutni kao i semplovane udaraljke, rege seckanja, hendriksovski wah-wah rituali i velvetovska iznurivanja ponavljanjima i bukom. U tom smislu, BaBa ZuLa deluju bliže zapadnjačkim projektima spajanja orijentalne tradicije i rok osnove, poput Secret Chiefs 3 ili Om, ali njihov je prilaz svemu spontaniji, možda čistiji, manje konceptualizovan. Psihodelija je ovde prirodna ekstrapolacija kulture u kojoj je hašiš bio nešto više od relaksacije, a muzika uvek politički usmeravana u duhovne vode.

 

Baba Zula

 

BaBa ZuLa su bliži anarhističkim shvatanjima i individualnom političkom delovanju iz tradicije ašika, no njihov nastup je procesija masivnih, kompulzivno repetitivnih komada u kojima ne morate prepoznati ni tradiciju ni politiku, pa ni duhovnost da bi vas uhvatili u čelični stisak. Tarabuka, ritam mašina, goč, činele i električni saz, podloga su za petnaestominutne rituale ponavljanja i varijacija tokom kojih muzičari ulaze u publiku, brišući granice na koncertu u simboličkom brisanju granica svuda, a publika reaguje masovnim plesom, čak i u sali punoj sedišta.

Potpuno razoružavajuća diktatura ritma i psihodeličnih melodija, hipnotički odjeci jamajčanskog daba i toplina sa kojom bend komunicira izazivaju opšti ršum u velikoj sali Doma Omladine, sa ženama i muškarcima u raznim interpretacijama orijentalnog plesa i razumevanjem koje nadilazi tarzanski engleski kojim se sporazumevamo uprkos polumilenijumskoj zajedničkoj istoriji. Čak i najtvrđi obrazovac, ako je takvih bilo u dvorani večeras, morao je da pomisli da nova turska invazija na Balkan i Srbiju možda na kraju svega i nije tako loša stvar.

 

 

 

Tagovi: , , , ,



Komentara 2 : "Todo Mundo 2013: Turci dolaze. Dobrodošli kući."

  1. magadaskar каже:

    Hvala na ovom detaljnom prikazu, odlicno ilustrovanom youtube klipovima

  2. Miloš каже:

    Ne znam zaista za ostatak nastupa Café Aman İstanbul ali ono što se čuje na ovom video snimku je rembetiko ( mada bi pravilnije bilo reći rebetiko jer se μπ čita kao b a ne mb ) kao što su to i gore spominjani Šaban i Indira. Ono što se čuje je nekakav ljigavi laiki a rembetiko i laiki mu dođu u istom odnosu kao i Sinan Sakić i Svetlana Spajić. Rembetiko je muzika puna iskrene emocije grčkih izbeglica iz Smirne i okoline koje je Ataturk proterao u Grčku i koju su oni pravili dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka u Pireju. Nazivaju je vrlo često grčkim bluzom mada muzički nema nikakve veze, ali je poenta u toj emociji i bolu života u nemaštini koju su crnci u Americi delili sa izbeglicama iz Male Azije. Reči pesama su užasno bitne jer opisuju život kojim oni žive iskreno i bez zadrške, govoreći vrlo često na primer o heroinu, hašišu ili o prostituciji.

Оставите одговор на Miloš Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.