tema

29.12.2016.

The Best of 2016: Nikola Marković

O ključnim utiscima koji su mu obeležili džezersku 2016. godinu

download

Colin Stetson

 

Nakon niza godina pravljenja spiskova najboljih albuma, nije me samo puka lenjost u preslušavanju naterala da preispitam tradicionalni “the best of” koncept.   Počev od 2001. godine kada sam kupio svoj prvi džez CD (Miles Davis – Cookin), pa sve do danas, menjalo mi se i samo slušalačko iskustvo, odnosno način na koji percipiram muziku u različitim kontekstima. Pa se ispostavilo da jedne izvođače najviše volim da slušam uživo, druge u toplini doma, treće u kolima, a neke četvrte na poslu. Fri džezere obožavam uživo, ali se teško odlučujem da ih puštam na CD-u nakon napornog radnog dana. ECM-ovce nešto manje slušam u kolima nego recimo Gutbucket ili Fire! Orchestra – iz prostog razloga što su toliko delikatni da ih “pojede” buka motora ili okolnog saobraćaja. Cenim da je uvek i bez izuzetka bolje slušati omiljene džez izvođače uživo, no to nažalost nije uvek moguće, ako nemate beskonačno mnogo slobodnog vremena (i novca) da putujete po inostranstvu nakon kratkotrajne domaće festivalske sezone. Ukratko, džez godinu su mi podjednako obeležili određeni “utisci” koliko i konkretna diskografska izdanja, kao jedan vid umetničke ekspresije džez muzičara.

 

 

Avishai Cohen – Into the Silence

 

Nakon što se i Avishai “trubač” Cohen obreo u ECM-u, javila se bojazan da će ga Manfred Eicher saseći i uklopiti u svoju prepoznatljivu produkcijsku viziju, koja se baš i ne bi nužno stilski nadovezala na odlični “Dark Nights” iz 2014. godine. I zaista, “Into the silence” jeste korak u drugačijem smeru i instrumentalno i stilski, no ništa manje loš – naprotiv! Na sasvim originalan način, Cohenov “Into the Silence” je “Kind of Blue” za ECM-ovsku publiku. Zbirka delikatnih kompozicija, aranžmana i soloa, u kojoj Cohen strpljivo i razvučeno razrađuje svoje ideje i svira jednostavno  – prelepo.

 

 

 

Colin Stetson – uživo u Sankt Johanu u Tirolu

 

U godinama kada je ponovni procvat fri i avangardnog džeza prešao u hiperprodukciju i manirizam, sve je teže postati autentični, originalni heroj savremene muzike inspirisane džez kanonima i instrumentarijumom. Colinu Stetson već godinama privlači pažnju publike i kritike upečatljivim sviranjem bas saksofona, ali doživljaj njegove muzike uživo je nešto zaista posebno. Svedenost Stetsonovog vizualnog perfomansa stavlja u prvi plan čistu moć muzike, moćan zvuk saksofona i doživljaj “borbe” muzičara i golemog instrumenta koga zauzdava ne bi li ispustio iz njega predivne tonove, no i dalje previše divlje, slobodne i moćne da bi postali “pripitomljeni” u format muzičke konfekcije. Ako bih iz nekog nesrećnog razloga bio primoran da biram “poslednji koncert u životu”, Stetson bi bio u najužem izboru.

 

 

 

Fire! Orchestra – Ritual

 

Mats Gustafsson je genije i tačka! Premda manje sklon građenju mita o vlastitoj personi od Johna Zorna, bilo bi opravdano reći da ga je svrgnuo s trona kreativne avangardne muzike novog milenijuma. Fire je počeo kao nepretenciozni trio, off projekat trojice drugara, da bi kroz konstatno širenje benda narastao do spektakularnog orkestra u kome se Gustafssonove figure “pankera” i “džezera” toliko fluidno prepliću da prevazilaze bilo kakve žanrovske odrednice. Big bendovska svirka, čistokrvni rok, fri džez, vokalni trans, melodične i fri improvizacije, totalna muzika. Na albumu Ritual sve je leglo na svoje mesto i kulminiralo u remek delu s korenima u “alternativnoj gitarskoj muzici”, ali i krošnjama koje se pružaju u svim pravcima i smerovima.

 

 

 

 

Fish In Oil – novi CD, novi izdavač, novi koncert

 

Izuzetan je poduhvat snimiti i objaviti dvostruki CD autorske muzike u dodiru sa džezom, što na domaćoj sceni godinama konstantno čini samo Szilard Mezei. Bratislav Radovanović je, negde u vreme drugog albuma Fish in Oila već upao u kreativni trans i osmislio na desetine sjajnih kompozicija koje je bend izvodio mahom po klupskim svirkama. Naposletku, sinergija koju je bend uspostavio sa izdavačkom kućom Metropolis Music, tj. njenim džez ogrankom kojim rukovodi Vojislav Pantić, donela je i par novih-starih osvežavajućih momenata na džez sceni.

Kao što je, recimo, vinyl revival doprineo oživljavanju “starog dobrog” slušalačkog iskustva kroz posvećeno slušanje albuma kao zasebne umetničke celine, tako je i ovaj trzaj “muzičke industrije” na uvelom srpskom “tržištu” doprineo tome da zaista obratimo pažnju na jedno izdanje i jedno koncertno veče, na kome je promovisan album. Dugotrajna i agresivna kampanja na društvenim mrežama, niz interesantnih gostiju (Luka Ignjatović zvuči sjajno u ovom kontekstu), veliki broj ljudi u publici (sa sve Žikicom Simićem na “džez” koncertu!), maratonska svirka duga preko dva sata…ako je ovo pokazatelj načina na koji bi mogli da funkcionišu agilni izdavač i džez bend u Srbiji, eto nam još jednog koraka ka “sceni” o kakvoj maštamo.

 

 

 

 

Gutbucket – Dance

 

Njujorški pank-džezeri nisu više mladi. Prošlo je skoro dve decenije otkako je nastao ovaj fantastično energičan i uzbudljiv bend. Bilo je i raznih personalnih promena. Saksofonista i jedan od autora – Ken Thomson – danas je sve više aktivan i kao samostalan bendlider, piše i kamerne kompozicije za druge muzičare te doživljava vlastitu renesansu na drugim poljima. Ni evropske turneje više nisu toliko česte kao nekada. No uprkos svemu, kada se ekipa skupi, pršti i lomi na sve strane. Gitarska buka i saksofonski vriskovi u neobičnoj kombinaciji sa kreativnim kompozicijama i aranžmanima, čine i dalje Gutbucket jednim od najoriginalnijih bendova današnjice. Da je u bendu jedan od muzičara recimo John Zorn, verovatno bi se pričalo o “legendarnom kvartetu”, no Gutbucket se sasvim komotno osećaju i u svojoj relativnoj anonimnosti u krugovima kritičarskog i festivalskog establišmenta.

 

 

 

 

Hubro Music – izdavaštvo s autorskim pečatom

 

Kada je ECM nastao pre 40 i više godina, doneo je nešto novo i originalno na džez scenu kroz produkcijski postupak i forsiranje specifičnog autorsko-aranžerskog senzibiliteta, tzv. “ECM zvuk”. Nekoliko decenija kasnije, činilo se da je Clean Feed taj koji će preuzeti štafetu najupečatljivije nove “autorske” etikete. No uprkos nizu solidnih i povremeno odličnih naslova, njihova je uloga pre u “mejnstrimizaciji” avangarde nego u promovisanju autentične muzike. Sa druge strane, skandinavski Hubro Music je nekako na mala vrata uleteo na scenu, promovišući različite muzičke žanrove koji nemaju nužno veze sa džezom i improvizacijom. No upravo pronalazeći karakterističnu crtu koja se provlači kroz sva izdanja, a koja još uvek izmiče preciznoj definiciji (ambijent-elektro-indie-world-jazz??), Hubro Music se nameće kao izdavač čije ime garantuje originalnost i uzbudljivo novo slušalačko iskustvo.  Krenimo recimo od ovogodišnjeg izdanja Erlend Apneseth Trija…pa gde vas put i afiniteti nanesu.

 

 

 

 

Kaja Draksler – od talenta do zvezde

 

Još uvek veoma mlada i u svojim dvadesetim godinama, pijanistkinja Kaja Draksler polako krči put u prvu ligu evropskog džeza, sustižući koleginice i kolege kalibra Eve Risser – s kojom je ove godine nastupila na Ljubljana Jazz Festivalu snimajući zajednički album! No još je impresivnije bilo gledati je u društvu Hamida Drakea i Neda Rothenberga na istom festivalu, gde je pokazala da je apsolutno dorasla improvizaciji sa takvim veličinama, veteranima i legendama američke avangarde. Konačno, potpuni trijumf je usledio jesenas na koncertu sa Susanom Santos Silvom na Nova Festivalu, u čuvenom Studiju 6 Radio Beograda, u izuzetno intuitivnim aranžmanima i improvizacijama sa koleginicom srodnog senzibiliteta. Za pisca ovih redova to je bio koncert godine u Beogradu, a sama Kaja bi mogla da ponese titulu “rising star” evropskog džeza za ovu godinu. Sledećih godina biće zvezda kao takva.

 

 

 

 

Nik Bärtsch’s Mobile – Continuum

 

Švajcarski zen-minimalista je odavno uspostavio svoje stilske koordinate i tu se malo šta menja, na sreću publike kojoj kontinuirano donosi sjajne nove albume. Ovoga puta je svoju standardnu postavu Ronin ostavio po strani, a pridodao je i gudačku sekciju. Kao i kada je koncertnu postavu širio duvačima, Bärtsch ne koristi “višak” muzičara kako bi proširio spektar solista ili napravio složenije kompozicije, već jednostavno dodaje nove zvučne slojeve u aranžmane na tragu prepoznatljivog minimalizma. Uvek svež i jedinstven, Nik Bärtsch kod mene ima garantovano mesto na godišnjoj listi kad god poželi da objavi studijski album.

 

 

 

 

Szilard Mezei – novih sedam CD-ova i nastup na BJF-u

 

Jedini razlog zašto mi je Szilard Mezei, u radnoj verziji teksta, bio “prvi ispod crte” za top 10, jeste to što je užasno “dosadan” u svom kontinuitetu izdavanja velikog broja odličnih albuma. Nije “novost” i činilo mi se previše da još jednom ponavljam kako je izdao te-i-te albume u tom-i- tom stilu, što se može napisati svake godine. A zapravo ga sve to čini vrednim pomena i konstantne pohvale zaista velikoj karijeri. Szilardova diskografija je u poslednjih godinu dana dostigla jarrettovske razmere, te se ovaj plodni autor nedavno javio redakciji ponudivši sedam (!) svojih izdanja za recenziranje, objavljenih u poslednjih nešto više od godinu dana. Mom senzibilitetu najviše odgovara autorska muzika sa albuma Septeta i 11-očlanog Tul a Tiszan Innen Ensemble, dok su za ljubitelje tvrđe improvizacije tu i Szilardove inostrane saradnje o kojima se ovde manje zna i piše. Konačno, šlag na torti je bio i (tek prvi!) koncert nekog Mezeijevog benda na Beogradskom Jazz Festivalu, čime je ispravljena hiljadugodišnja nepravda i kardinalan prethodni propust selektora ove prestižne manifestacije. No sada kada je greška ispravljena, veoma je lepo što se upravo septet predstavio domaćoj džez publici širokog spektra. Za nekog drugog domaćeg muzičara, rekli bismo da je i lepo što ga je videlo 20-ak renomiranih inostranih novinara, no Szilard je već odavno prisutan u DownBeatu i drugde.

 

 

Wadada Leo Smith – America’s National Parks

 

Wadada zvuči sve veličanstvenije s godinama! Njegove kompozicije i aranžmani su pompezni i uzbudljivi, praskavi zvuk trube seče vazduh i zakiva se u bubne opne slušaoca. „America’s National Parks“ pleni pažnju zanimljivom kombinacijom trube i gudača, Smithovom aranžerskom zrelošću i monumentalnošću. Imamo sreću da živimo u  doba kada ovaj kreativni genije stvara i radi punom parom.

 

 

 

Tagovi: , , , , , , , , , ,



Komentara 4 : "The Best of 2016: Nikola Marković"

  1. Pedja V. каже:

    Nikola pomenu odlicnu etiketu Hubro!!!, pa da iskoristim priliku da „uticem“ na Bojana Dj., nadajuci se da cita ove nase liste, da razmotri mogucnost dovodjenja na RingRing nekoga sa ove etikete. Kad je mogao Huntsville jedne godine, kada jos nisu snimali za njih i Kima Myhra, zasto ne bi i Splashgirl, na primer, ili Nikoline favorite Erlend Apneseth Trio ili … 😉

    1. johnnioza каже:

      Ili Stein Urheim…ne pomenuh ga pošto „nije džez“ a može naravno i Splashgirl.. 🙂

  2. Ring Ring Festival каже:

    Dakle, ako sam dobro razumeo, da dovedem nekog ko ce tek za koju godnu objaviti album za Hubro.
    Hm, nije lose!

  3. Pedja V. каже:

    Moze i tako, da se ponovo isproba vidovitost 😉
    Bend Huntsville je naveden vise kao primer nekoga ko je svojim kvalitetom vremenom zasluzio da mu se albumi objave na ovoj etiketi, a nastupao je ranije na RR.
    Mogu i da se ponove slobodno ;-).

Оставите одговор

*


*