By 
01. Kip Hanrahan – At Home in Anger, Which Could Also Be called Imperfect, Happily (Yellow bird)
Veteran njujorške downtown scene, bubnjar, kompozitor, producent, aranžer i dirigent Kip Hanrahan snimio je album kom sam se najčešće vraćao ove godine – bar kad je džez muzika u pitanju. Malo je muzičara koji sa takvom lakoćom pomešaju latino ritmove, šansonu, klasičan, a na momente i fri džez, tango i pop muziku, a da to ne zvuči nimalo pretenciozno ili rogobatno. Pored različitih stilova, At Home in Anger poseduje melodije za mnogo različitih raspoloženja, te je više nego adekvatan za pravljenje atmosfere – kakva god da vam je potrebna. Četiri godine nakon ploče Beautiful Scars Hanrahan još jednom potvrđuje zašto je bio omiljen producent Astora Piazzolle i uvek rado viđen saradnik Lestera Bowieja, Arto Lindsaya ili Allena Toussainta. Za svaku preporuku.
02. Chicago Odense Ensemble – Chicago Odense Ensemble (Adluna)
Od nekoliko albuma iz ove godine na kojima je svirao Rob Mazurek ovaj zvuči najkompletnije i najubedljivije. Susret čikaške džez i post-rok ekipe (Rob Mazurek, Jeff Parker, Dan Bitney, Matt Lux, Brian Keigher) sa dvojicom danskih muzičara (Jonas Munk, Jakob Skøtt) rezlutirao je predivnom džez-fank-rok-elektro improvizacijom koja dosta toga duguje Milesovom električnom periodu. ali i gomili bendova koji potiču iz rok sveta. Ukoliko volite savremeni čikaški džez, ovaj album ne biste smeli da propustite.
03. Mathias Eick – Scala (ECM)
Mathias Eick je stalni član norveškog elektro-džez sastava Jagga Jazzist, no uporedo sa sviranjem u matičnom bendu razvija svoju solo karijeru. Sudeći po njegovom drugom solo albumu Skala, utisak je da njegove autorske kompozicije ne samo da stoje rame uz rame sa Jagga Jazzist temama, nego ih neretko i premašuju u lepoti. Istina da je Skala po atomsferi manje-više klasičan ECM album, no način na koji Eick gradi tu atmosferu i te kako poseduje autorski pečat. Da li zbog Eickove smirujuće trube ili harfe koju ovde svira Sidsel Walstad, tek Norveška hladnoća dugo nije zvučala ovako romantično.
04. Starlicker – Double Demon (Delmark)
Starlicker je trio kog čine trubač/kornetista Rob Mazurek, vibrafonista Jason Adasiewicz i bubnjar benda Tortoise John Herndon. Slobodan duh, izverziranost u improvizaciji i naizgled proizvoljna struktura psihodeličnih kompozicija, čine ovu ploču konstantno svežom i sa svakim novim slušanjem ćete otkriti nešto novo. Iako su i Mazurek i Herndon muzičari sa velikim iskustvom, nema sumnje da je na ovom albumu „šou ukrao“ upravo Adasiewicz, koji ovde jasno daje do znanja zašto ga bije glas da je jedan od najtalentovanijih vibrafonista našeg vremena.
05. Julian & Roman Wasserfuhr – Gravity (ACT)
Oduvek sam imao fetiš prema džez baladama, a čini mi se da u 2011. niko nije objavio lepšu ploču od ove kada je pomenuti žanr u pitanju. Potpuno nepretenciozna, sanjiva i lišena svih onih ljigavih sintisajzera koje često čujemo u džezerskom d-molu, muzika braće Wasserfuhr me je osvojila već nakon prvog slušanja. Svako sledeće preslušavanje albuma Gravity samo je sve više učvršćivalo tu ljubav.
06. Gutbucket – Flock (Cuneiform)
07. Tigran Hamasyan – A Fable (Verve)
08. Matana Roberts – Coin Coin Chapter One: Gens De Couleur Libres (Constellation)
09. Bill Frisell – All We Are Saying (Savoy Jazz)
10. Archie Shepp & Joachim Khun – Wo!Man (Archie Ball)
By 
Lepa selekcija, cestitam, dominira lirska nota. Moracu opet da preslusam Tigranov solo piano album, znam da na mene nije ostavio neki poseban utisak, bar ne kao Rubalcabin Fe…Faith, Omar Sosin Calma i Jarretov Rio. Moguce da gresim. Jedino sto, po mom misljenju, ne pripada ovde je Bill Frisell – odavno je prestao da bude zanimljiv.