tema

27.12.2010.

The Best of 2010: Vladimir Skočajić

Započinjemo Jazzinov godišnji pregled najboljih džez izdanja objavljenih u proteklih 12 meseci

 

 

10. Kammerflimmer Kollektief – Wildling (Staubgold)

 

Nemački sekstet održava zavidan kvalitet svoje muzike već skoro 15 godina, tokom kojih gotovo da nije snimio lošu ploču. Album Wildling nije izuzetak. Ako volite eksperimentalnu elektroniku, džez i buku, ovo je ploča za vas. Unapred se radujem njihovom koncertu koji je najavljen za Ring Ring 2011. godine.

 

9. Aaron Goldberg – Home (Sunnyside)

Iako Home generalno zvuči kao više nego solidan klavirski album, glavni razlog zašto je na ovoj listi je pesma Cancion Por La Unidad Latino Americana koja ga otvara. Dugo nisam čuo tako složenu, a u isto vreme jednostavnu melodiju, odsviranu na tako perfektan način. Ako bih bio primoran da izaberem najbolju džez pesmu iz ovogodišnje produkcije, mislim da Por La… ne bi imala konkurenciju.

 

8. Steve Tibbetts – Natural Causes (ECM)

 

 

 

Natural Causes je album koji se sluša u intimnoj atmosferi, što se u principu može reći i za dobar deo ECM kataloga. Pored Tibbetsove „obuzdane“ gitare, pomenutoj atmosferi doprinose i nenametljive udaraljke Marca Andersona. Kada bi se Brian Eno obreo u džez svetu, imam utisak da bi zvučao baš ovako.

7. Ilhan Ersahin featuring Erik Truffaz – Istanbul Sessions (Nuble)

Saksofonista Ilhan Ersahin je rođen u Švedskoj, dugo je živeo u Njujorku, a poreklo mu je tursko. Za projekat Istanbul Sessions je okupio turski kvartet „pojačan“ francuskim trubačem Erikom Truffazom, i snimio ploču koja kombinuje geografske uticaje svih pomenutih mesta: masne bitove iz Amerike, evropski i etno džez, kao i nordijsku preciznost. Verujem da će ova ploča posebno prijati poklonicima lika i dela Gillesa Petersona.

 

 

6. Chris Lightcap’s Bigmouth – Deluxe (Clean Feed)

 

Sekstet basiste Chrisa Lightcapa je snimio jedan od najreprezentativnijih modernih džez albuma iz ovogodišnje produkcije. Odličan putokaz kojim pravcima treba da stremi savremeni džez. Album je izdala portugalska etiketa Clean Feed, koja se poslednjih par godina profilisala kao jedna od najvažnijih evropskih diskografskih džez kuća.

 

5. William Parker – I Plan To Stay A Believer: The Inside Songs Of Curtis Mayfield (Aum Fidelity)

 

Kada jedna legenda obrađuje muziku druge, to teško da može izaći na loše. I Plan to Stay Beliver je mešavina nekoliko pravaca i stilova, i živi je dokaz kako soul i fri-džez mogu biti odlična kombinacija. S obzirom da je album sastavljen od Parkerovih koncertnih snimaka, samo mogu da žalim što nisam prisustvovao nijednom…

 

4. Oddjob – Clint (ACT)

 

Oddjob su Šveđani, a Clint je njihovo džez viđenje muzike iz filmova u kojima je glumeo Clint Eastwood. Kreativno, inventivno, vitalno, savremeno i žanrovski šareno, prve su asocijacije na ovaj album. Baš me zanima šta bi Ennio Morricone rekao za Oddjob.

 

3. Dan Berglund’s Tonbruket – Dan Berglund’s Tonbruket (ACT)

Dan Berglund je bio basista u famoznom triju rano preminulog Esbjörna Svenssona. Nakon što preslušate album Danovog benda Tonbruket biće vam jasno da nije samo Esbjörn bio progresivna snaga u svom triju. Dan Berglund’s Tonbruket je mešavina džeza, post-roka i elektronike, i kao takav se  izdvaja iz kataloga nemačke etikete ACT. Ako volite nekonvencionalan džez, a još uvek niste čuli ovaj album, toplo ga preporučujem.

 

2. Keith Jarrett & Charlie Haden – Jasmine (ECM)

Keith-Jarrett-Jasmine

 

 

Jasmine je potpuno spontan album dve žive džez legende – Keitha Jarreta i Charlie Hadena, koji u momentu snimanja uopšte nisu imali u planu da ga objave. Upravo je ta opuštena svirka „samo za njihovu dušu“ jedna od glavnih vrednosti ove ploče. O atmosferi koja vlada na Jasmine dovoljno govori podatak da sam uz ovaj album zaspao više desetina puta i da ga bukvalno nijednom nisam slušao dok je napolju bila dnevna svetlost. Intimno, tradicionalno, nepretenciozno i čarobno.

1. Brad Mehldau – Highway Rider (Nonesuch)

Mehldaua sam gledao dva puta uživo i priznajem da nijednom nije ostavio na mene neki poseban utisak. Kapa dole za virtuoznost i gospodarenje klavirom, ali njegova bolesna perfekcija, zrna pretencioznosti i ljubav prema grupi Radiohead me nikad nisu dovoljno očarale. Međutim, kada za album nekog takvog zaključim da je to najbolji džez album koji sam čuo u 2010. godini, jasno vam je koliko to nema veze sa subjektivnošću. Ono što Highway Rider čini velikom pločom je ogroman kompozitorski talenat Brada Mehldaua, koji je sa neverovatnom lakoćom usaglasio duvače, gudački orkestar i svoj klavir. Što se mene tiče, ovo je najbolji album koje je Mehldau do sada snimio.

 

 

.



Jedan komentar "The Best of 2010: Vladimir Skočajić"

  1. Jezdimir каже:

    Meni je većina godine protekla uz prvu petorku! Mehldau, Mehldau, Mehldau…

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.