recenzije

29.09.2010.

The Bad Plus – Never Stop (E1 Entertainment)

Posle deset godina postojanja i sedam albuma u karijeri, trio The Bad Plus izdaje prvi album koga čine isključivo originalne kompozicije

thebadplus - cover Pre gotovo jedne decenije The Bad Plus su izdali istoimeni album kojim su uneli neophodnu dozu svežine u često preozbiljan džez svet. Naime, na toj ploči su u klasičnoj džez postavci (bubanj, kontrabas i klavir) odsvirali neke klasične pop-rok teme poput Nirvanine Smells Like Teen Spirit, velikog ABBA hita Knowing Me Knowing You, kao i Hart/Rodgers standard Blue Moon.

Iako sviranje rok pesama u džez stilu odavno nije novost, za razliku od mnogih pre njih koji su to radili na proračunat, takozvani “tv-intermezzo” način, The Bad Plus su imali krajnje ozbiljan pristup u kome ste mogli osetiti veliko poštovanje prema originalima koje obrađuju, nikako parodiju. Svakim novim albumom broj tih obrada se povećavao, da bi sve kulminiralo na albumu For All I Care od pre dve godine, na kom nije bilo nijedne originalne pesme.

Ono što se promenilo od početka novog milenijuma do danas je gotovo utrostručen broj (ozbiljnih) džezera koji koketiraju sa pop-rok žanrom, te ona mala doza ekskluzivnosti koju je ovaj trio imao, gotovo da je nestala. For All I Care nije bio loš album, ali u poređenju sa prethodnicima nije nudio baš ništa novo, osim glasa Wendy Lewis koji, ruku na srce, zvuči prilično bezlično (mali je paradoks da smo ih gledali na BJF-u baš te godine, nakon njihovog najslabijeg albuma u karijeri). Bilo je više nego očigledno da je potrebna neka promena, jer obrađivanje tih rok standarda je počelo da liči na pokvarenu ploču.

Da su momci iz benda toga apsolutno svesni, dokaz je njihov najnoviji, osmi album u karijeri Never Stop koji je prvi na kom se ne nalazi nijedna obrada, tj. sve kompozicije su delo Ethana Iversona, Reida Andersona i Davida Kinga. Još od četvrtog albuma Suspicious Activity njihove pesme su počele da zvuče bolje nego obrade (poslušajte samo Kingovu zaraznu Anthem for the Earnest), a nakon deset godina neprestanog sviranja postali su više nego uvežban trio i bilo je samo pitanje dana kada će snimiti album ispod kog će biti potpisana samo njihova imena.

Never Stop je kompaktna celina sastavljena od deset stilski i žanrovski ujednačenih pesama. To je istovremeno njegova i prednost i mana, zavisno od ličnih afiniteta – ako više volite pesme koje se međusobno stilski razlikuju ovde ih nećete pronaći, ali ako vam prija precizna džez svirka bez mnogo oscilacija i isticanja, onda je ovo album za vas.

 

 

Uvodni taktovi u The Radio Tower Has a Beating Heart zvuče kao da nam svaki muzičar ponaosob želi dobrodošlicu, i imate utisak da im samo nedostaje aplauz u pozadini. Naslovna tema podseća na neku džeziranu pop pesmu, praćenu melodičnim klavirom i gotovo rok ritmom Kingovih bubnjeva. The Bad Plus su očigledno dostigli nivo kada su u stanju da napišu originalnu pesmu za koju biste rekli da je obrada nekon rok klasika. Na You Are čujemo bendov prepoznatljiv srednji tempo, u My Friend Metathron iščašeni Iversonov solo na klaviru, dok je balada People Like You svojevrsan omaž seti na koju nas je navikao Bill Evans.

Beryl Loves to Dance je ovde kompozicija najslobodnijeg duha, u kojoj sva trojica u nekom momentu “izvilene” na svojim instrumentima. Ako tražite fri-džez na ploči, ova pesma je najbliža tome. Bill Hickman at Home je posveta legendarnom američkom kaskaderu (igrao u filmovima Bullitt, The French Connection) i u gotovo svih svojih devet minuta zvuči kao neki pijani valcer. Album zatvara Super America, dvoipominutna plesna pop kompozicija, čija melodičnost poseduje svu snagu prvog singla.

Verovatno najveća mana ploče Never Stop je odsustvo hita na prvu loptu. Mada, “hit” je krajnje individualna kvalifikacija, te ne isključujem mogućnost da neko baš tako nazove pesme kao što su npr. Super America ili Never Stop. Naviknut na stare The Bad Plus albume s temama koje vas osvajaju već nakon prvog slušanja, priznajem da mi ovde nedostaje pesma koju besomučno vraćam na početak čim se završi. To je ujedno i jedino što bih zamerio ovom izdanju.

Never Stop ne podilazi džez puristima time što nema rok obrada (ovde ima mnogo nekonvencionalnosti, a puristi tek to ne vole), već je pre nagrada svima nama koji smo strpljivo čekali da ovaj trio izda album s originalnim kompozicijama. Ukoliko King, Iverson i Anderson svu energiju budu trošili na pisanje svojih pesama i ako albumi bez obrada postanu praksa, sasvim sam siguran da ćemo se ploče Never Stop sećati kao solidnog početka na putu velikih kreativnih pobeda.

 

Ethan Iverson – klavir

Reid Anderson – kontrabas

David King – bubnjevi



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.