recenzije

21.04.2014.

Takuya Kuroda: Rising Son (Blue Note)

Vedar, veseo, i kulerski album za sunčane dane

Takuya Kuroda 1Takuya Kuroda, tridesettrogodišnji debitant na velikoj sceni, i Blue Note Records – prekaljeni 75-ogodišnjak, igrali su na sigurno. Japanski trubač koji živi u Bruklinu nije previše eksperimentisao na svom četvrtom albumu “Rising son” – prvencu za izdavačku kuću ovog ranga. Malo “old school” plavih nota, protkanih savremenim aranžmanima Josea Jamesa, producenta i džez/hip-hop pevača, bez čestih izleta u improvizacije.

Album “Rising son” je kvalitetan, vedar i veseo. Na taj način oslikava “pobedu” Japanca iz Kobea koji je uspeo da prebrodi brojne prepreke života u Njujorku, dvostruko naseljenijeg od njegovog rodnog grada. Iako njegova današnja kovrdžava afro-frizura ne navodi na takav zaključak, Takuya je dugo mučio muku sa prilagođavanjem. Od dvadesete je na školovanju u SAD-u, a mnogo godina mu je trebalo da stekne prijatelje i da uopšte progovori engleski, te mu je jedino sredstvo sporazumevanja bio jezik muzike. A i tu je bilo poteškoća…

Njegova profesorka trube Laurie Frink, na New School For Jazz and Contemporary Music, primetila je njegove muke, i dala mu je vežbe na kojima je trebalo da radi mesec dana, pre nego što ponovo dođe kod nje na časove. “To su bili samo dugi tonovi i vežbe za 12-ogodišnju decu. „Čekaj, pa ja sviram trubu već 12 godina“ – upitao sam Laurie. Odgovorila mi je da vežbe nisu tako lake kao što izgledaju – treba dostići ludački kvalitet izvođenja.”, otkrio je Kuroda ključan momenat u njegovoj karijeri u intervjuu za sajt AAJ. Takuya je marljivo vežbao i ubrzo je uvideo rezultate, baš kao i ljudi u njegovom okruženju. “Nije fora samo u brzom sviranju, već je tajna u traženju boljeg tona trube u nadogradnji vaših ideja”, rekao je.

 

 

Tehnički gledano, Kurodinom albumu se ne može previše toga zameriti – obiluje pitkim, lepim, šmekerskim soul i fanki temama, fino aranžiranim, uz lagane lagane hip-hop bitove i modernu atmosferu koju stvara klavijaturista Kris Browers. Sve je kompaktno, a Kuroda pokazuje da ima kompozitorskog dara.

Kada se igra na sigurno, obično se nema šta kritikovati, ali često nema ni mnogo toga po čemu bi se album mogao zapamtiti i izdvojiti. Pogotovo u savremenom izdavačkom izobilju. Ali ne budimo, kao što to kaže pisac Mihajlo Pantić, “ostrašćeni kritičari svega postojećeg … koji olako, isuviše lako, prelaze preko važnih stvari… i kojima ništa nije po volji u suludoj trci ravnodušnosti sa zluradošću, bez sluha za lepu reč i oka za lepotu!”

“Jednostavne” note zadržao je i na svom prvencu za Blue note. Teme su zaista čiste i jasne, manje je više. Trombonista Corey King ih fino zaokružuje. U numeri “Afro Blues”, gde gostuje poznati gitarista Lionel Loueke, poigrao se i sa afričkim ritmovima, a njegova truba na momenta podseća na stil Roya Hargrovea. Njoj je po tempu najsličnija simpatična “Mala”.

Ostale kompozicije su “kulerske”. Za letnju vožnju kroz Bruklin u kabrioletu – da pokažete da niste običan hip hop džukac, ali ni “dosadni”, komplikovani džezer. Takva je i obrada pesme Roya Ayersa “Everybody loves the sunshine”, u kojoj peva Jose James.

Ko ne voli sunčane dane?

 

 

Spisak numera: Rising Sun; Afro Blues; Piri Piri; Mala; Everybody Loves the Sunshine; Green and Gold; Sometime, Somewhere; Call.

Muzičari: Takuya Kuroda – truba; Corey King – trombon; Kris Bowers – Fender Rhodes klavir; Solomon Dorsey – bas; Nate Smith – bubnjevi; Lionel Loueke – gitara (Afro Blues) i Jose James – vokal (Everybody Loves the Sunshine).

 

Tagovi: , , , , , , , , , ,



Jedan komentar "Takuya Kuroda: Rising Son (Blue Note)"

  1. VJ Sluško каже:

    E, drug, nemaju svi takva kola, pogotovo ne džez-ekipa. Trebao si reć, fasada za šminkere i fejkere koji hoće zbariti moje frendice…

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.