koncerti

23.10.2013.

Skopje Jazz Festival 2013: Autoritet i integritet

Par redaka o 32. izdanju jednog od najcenjenijih festivala na Balkanu

Mesto: Skopje, Makedonija / Datum: 17-21.10.2013. / Foto: Gjorgji Ristoski & Aleksandra Noveska

Sidsel Endresen

 

U Srbiji, među mnogim ljubiteljima džeza, vlada ogromno poštovanje prema džez festivalu u Skopju i njegovom direktoru Oliveru Belopeti. Temelji se taj utisak na bogatoj koncertnoj tradiciji, pažljivom i tematskom koncipiranju festivalskih večeri, kao i praćanju aktuelnih avangardnih i savremenih žanrovskih tendencija. Evo i faktografskog potkrepljenja – samo od ovogodišnjih gostiju festivala, Cassandra Wilson je u Skopju nastupila još krajem osamdesetih, John Abercrombie takođe negde u to vreme, dok je avangardna legenda Roscoe Mitchell svojevremeno nastupio čak i sa Art Ensemble of Chicago. Među ovogodišnjim gostima mnogi imaju friška albume (Dave Holland, Ibrahim Maalouf, Reut Regev, Rob Mazurek…), dok fri-apstrakcije možete slušati čak i na svečanom otvaranju festivala (Evan Parker & Zlatko Kaučić). Dakako, ovo potonje je i dvosekli mač, o čemu ćemo ponešto prozboriti u sledećim redovima.

 

Dan 1

 

Svečano otvaranje je u velelepnoj dvorani Makedonske opere i baleta, nesrećno uklještene na gradilištu novog kič neo-antičkog centra grada koga se sav pošten makedonski svet stidi. Istina, nije to problem džezera, no povampirenog nacionalizma koji se po pravilu rađa u kriznim vremenima… U samoj zgradi atmosfera je već kakvom je znamo i sa beogradskih/novosadskih džez festivala – miks skockane ekipe koja pohađa kulturna dešavanja kao takva, te zagriženih džez fanova kojima srce zaigra na svaki nervozni cijuk saksofona. Dvorana za 700-800 ljudi je poprilično popunjena i orna za džeziranje, barem tako deluje na prvi pogled.

Nije uobičajena stvar postaviti jedan od najavangardnijih koncerata na sam početak festivala koji pretenduje na masovnost. No čini se da je takav koncept nešto u čemu Belopeta jošte kako uživa, sasvim ispravno predstavljajući (u uvodnom govoru) Evana Parkera kao veliku legendu ne samo evropskog, već i svetskog džeza. Svirka kreće, a vi se sad snađite! Zlatko Kaučić je, što bi rekao kolega Cvetan Cvetanov s bugarskog državnog radija, „kung-fu bubnjar“ koji svoj set bubnjeva i udaraljki svira klečeći na podu, koristeći tako i rezonantna svojstva same bine. Muzičar avanturističkog duha, te prirodan partnerski izbor za Parkerova umetnička stremljenja.

No najupečatljiviji momenat koncerta biva na drugoj numeri, kada Evan Parker uzme sopran saksofon i sam oplete solo od 15-20 minuta bez predaha – služeći se cirkularnim disanjem i rapidnim slaganjem dveju linija u niskim i visokim registrima, kao da sviraju makar dvojica muzičara. U tim trenucima susreću se neverovatna tehnička virtuoznost, produhovljenost, ali i prkosno insistiranje na vlastitom umetničkom glasu kome niko i ništa neće stati na put. Pa makar izdao na stotine albuma i odsvirao hiljade koncerata, eto ga još jednom gde „izdiše dušu“ i pronalazi nešto sveže u svojoj muzici, ponajpre na sviračkom planu. Iako je celina koncerta bazirana na interakciji, najviše dobijamo na konto autoriteta i iskustva dvojice improvizatora-veterana.

Nažalost skopska publika – uglavnom – ipak nije toliko spremna za ovoliku količinu avanture u udarnom festivalskom terminu, te glasnim žamorom prati već narečeni Parkerov solo, a od polovine koncerta se i rasipa. Godine insistiranja na hrabrim programskim izborima neće od fri-džeza napraviti mejnstrim, no valjda će makar deo publike privoleti avangardi.

 

Evan Parker & Zlatko Kaučić

 

Sve je bilo mnogo jednostavnije i opuštenije na koncertu drugih britanaca te večeri, grupe Get the Blessing koju smo prošle godine gledali na Nišville Jazz Festivalu. U međuvremenu se basista Jim Barr združio sa našim uzdanicama Eyot te im pomaže oko novog albuma, no o tome će još biti reči drugim prigodama… Dakle, ovaj četverac je nominalno pripadajući „novoj britanskoj sceni“ gde bismo izdvojili Polar Bear, Acoustic Ladyland, te slične postave koje serviraju šaljivi njujorški downtown džez rok u razblaženoj verziji.

S tim da je Get the Blessing još više radiofoničan, sa stabilnom rokerskom ritam sekcijom koja ne talasa, te pušta trubačko-saksofonski dvojac da lagano razvija teme. Nema tu previše ritmičkih lomova, saksofonskih vriskova i sličnih štoseva, a muzika poseduje izvestan „studijski“ kvalitet kroz pažljivo upravljanje efektima, ali i samom aranžerskom strukturom numera.  Primetiće već da vaš izveštač implicitno zamera na manjku vatre i koncertnog proširenja izraza u zvuku GTB, no čini se da ovakva kombinacija, na širem planu, zgodan i postupan uvod u nastavak festivala. Reakcija publike je sada nešto dinamičnija i u harmoniji s grupom poštenih, vrednih muzičara na bini.

 

Get the Blessing

 

Dan 2

 

Sidsel Endresen je vokalistikinja sa izuzetnim autoritetom. Baš kao i Evan Parker, možemo je gledati u milion različitih postava a da znamo šta da očekujemo. I da znamo da će biti dobro, voleli ili ne njen stil. No valja napomenuti da Sidsel nije tek puka istražiteljka onostranog u vlastitom glasu, već i muzičarka koja se dobro snalazi i u uslovno rečeno „tradicionalnom“ pevanju u kome razaznajemo stihove i lepe melodije. Vašeg izveštača je zasenila upravo kombinacijom svih ovih stilova i njihovim umešnim kombinovanjem, te nenametljivom scenskom pojavom u kojoj je jedino muzika kao takva bitna. U sedećem položaju te povremeno gestikulirajući rukama, deluje poput nekog drevnog šamana/proročice čija se mudrost ne dovodi u pitanje. Dok elegični i ambijentalni pasaži, s dozom neobičnog „skandinavskog bluza“ na gitari prizivaju u svest naše lične vizije nordijskih pustoši i hladnih zabačenih predela.

Svega ovoga, dakako, ne bi bilo bez fantastičnog gitariste Stijana Westerhusa koji svoj instrument tovari gomilom efekata, gudalima i palicama, posvećujući ogromnu pažnju samoj boji zvuka i teksturama. Kao ni Sidsel, ni on nije zarobljen u apstrakciji već je koristi kao nadogradnju srčanim, emotivnim elegijama, te zajedno s dražesnom vokalistkinjom plovi od jedne do druge vetrovite luke na moru. U ovoj sinergiji njihova muzika uspeva da pronađe put do srca publike.

 

Stijan Westerhus & Sidsel Endresen

 

Topla je i muzika legendarnog gitariste Johna Abercrombieja, uz koga su decenijama unazad stasavale generacije ljubitelja klasičnog ECM zvuka. U najavi koncerta predstavljen je kao jedan on najsuptilnijih gitarista na džez sceni, i tome se nema šta dodati ili oduzeti. No to je i najveći problem njegove muzike, jer može stati već u tih par jednostavnih odrednica – ECM zvuk, mejnstrim džez. Nakon višedecenijske karijere, čak i na promociji ovogodišnjeg albuma „39 steps“, Abercrombie drži „čas džez gitare“. Tek povremeno bubnjar Joey Baron ustalasa mirno jezerce, no on je muzičar pun poštovanja i ljubavi prema svom šefu, te ne želi da kvari šou – nazad na činelicu. Sam Abercrombie je prijatan tip koji voli da se šali i komunicira na bini, te nam je pojasnio da džez muzičar može zgrnuti milion –  ako krene od dva miliona!

Reut Regev & Jean-Paul Bourelly

U petak počinje i ponoćni program u prostoru City Hall, koji delimično podseća na salu „Amerikana“ Doma omladine – nešto je manjeg kapaciteta i za festival sadrži kombinaciju sedećih i stojećih mesta. Reut Regev smo na Jazzinu predstavljali u brojnim prilikama, a nakon nekoliko turneja u trio formaciji, sada je nastupila sa četvrtim članom – gitaristom Jean-Paul Bourellyjem, koji je dao sjajan doprinos aktuelnom albumu „Exploring the Vibe“.

Upravo je on taj element koji je falio na koncertima, da malo rastereti Reut kao glavnog i odveć zaposlenog solistu koju vuče ceo koncept. Tim je pre zabavnija situacija, jer Jean-Paul nimalo ne zvuči kao džezer, te se često zabavlja vokalno-gitarskim unisima evocirajući pre Hendrixa nego Bensona. A čak i kada prži u maniru gitarskog heroja, uspeva da se pozicionira u kontekst muzike s puno gruva i ritma koji vešto diktira Igal Foni. Novost je i tuba umesto bas gitare, te nešto mekši zvuk Johna Sassa u ritam sekciji, zarad dodatne inovacije. U sitne sate svirka je već poprimila i obrise neformalnog sešna te malo pala u intenzitetu, no i publika se može biti umorila oko dva posle ponoći.

 

Dan 3

 

Trećeg dana samo dva koncerta, ali i prvi odlazak u predivnu Univerzalnu salu. Par reči o samom prostoru – radi se o dvorani koja je podignuta šezdesetih godina prošlog veka, pretrpela izvesna oštećenja u zemljotresu, a danas je predviđena za rušenje i broji svoje poslednje dane/mesece. Uprkos pozamašnom kapacitetu od 1600 mesta veoma je intimna zahvaljujući polukružnoj formaciji. Svi su dovoljno blizu bini, a publika se može i gledati međusobno, te se stiče posebna prisnost na svim nivoima. Pride je akustika fantastična, a ovaj izveštač je malo gde po Evropi čuo bolji zvuk na koncertu.

Taj audiofilski momenat naročito je došao do izražaja tokom koncerta Makedonske filharmonije sa starim vukovima – Vlatkom Stefanovskim, Miroslavom Tadićem i Teodosijem Spasovim, te dirigentom Kristijanom Jarvijem u pompeznom programu „Balkan Fever“. Tolika količina instrumenata na bini zazvučala je sasvim prirodno i akustično, s jasno razdvojenim „kanalima“… no to će biti i glavni pozitivan utisak.

Sam naziv programa je dovoljno sugestivan glede muzike na bini, a dobili smo manje-više „holivudski“ osvrt na balkanski melos, gde orkestracija služi da „pojača efekat“, doda epsku dimenziju muzici koja zvuči smisleno i bez glomazne podrške. Spasov je bio jako nadahnut te je kombinacijom duvačkih instrumenata i sketova davao šmek celoj svirci, Vlatko je tradicionalno preterivao s rafalnom paljbom, pa je sofisticirana Tadićeva svirka ostala malo u zapećku. No čitav je nastup bio pravi „crowd pleaser“ koji je dočekan u euforiji, aplauzima i bisevima.

I u ponoćnom programu trećeg dana dobili smo namenski ugođaj za publiku, jer je DJ i rekreativni gitarista Nicola Conte poznat po svom „Blue Note za đuskanje“ zvuku. Ovoga puta je akcenat bio na vokalnom setu Bridgette Amofah, te je svaki nagoveštaj poštene džezerske svirke sasečen u korenu. Ostalo je klupsko veče „za mlade“, te ako nemate poriv da mrdate kukovima, džaba truda oko slušanja.

 

Vlatko Stefanovski / Balkan Fever

 

Dan 4

 

Najbolji vic – namerni ili ne – koji je izveo Belopeta, beše stavljanje koncerta Roscoe Mitchella u isti paket sa Cassandrom Wilson & Harriet Tubman trijom. Ma kolika da je legenda, ne verujem da Roscoe baš često nastupa pred 1600 ljudi, koji su (uglavnom) došli da slušaju mejnstrim vokalnu zvezdu. U tom smislu su bile i očekivane reakcije na koncert…

Budući da je trubač Hugh Rahin bio odsutan zbog bolesti, sa Roscoem je nastupio samo bubnjar Tyshawn Sorey, ovoga puta kao multiinstrumentalista koji svira i trombon i klavir. Kreće Mitchellovo pištanje u visokim registrima, Sorey raspaljuje „niski let“ na trombonu, a publika se preznojava, komeša i priča. Roscoe je još jedan „cirkularac“ koje ne pravi baš previše pauza tokom svirke, te je i ljutim avangardistima njegova muzika težak zalogaj.

No Sorey je taj koji unosi dinamiku, te sa njegovim prelaskom na bubnjeve – i naročito na klavir – muzika kreće u raznovrsnim smerovima. Bunt susreće neoklasičarsku ekspresivnost, a Sorey fascinira baratanjem instrumentima koji mu nisu „osnovni“ – čovek je istinski virtuoz!

 

Tyshawn Sorey

 

Što se tiče „glavnog“ koncerta, valja reći da ovo nije „bend Cassandre Wilson“, već zaista zajednički projekat postave Harriet Tubman (Brandon Ross – gitara i bendžo, Melvin Gibbs – bas gitara,  J.T. Lewis – bubnjevi) i slavne pevačice. To se vrlo jasno oseća kada krene muzika, jer su instrumentalni pasaži duži od vokalnih deonica, rasviranja i muzička interakcija su temeljni i postupni, a nenametljivo pevanje je više poput šlaga na torti nego zvezde vodilje.

Ross donosi najviše kolorita zvučnoj slici, svirajući bendžo veoma minimalistički – s malo tonova koje pušta da „skliznu“ i „sapletu se“, vodeći nas do praiskonskog delta-bluza. Već u sledećem trenutku eto ga kako raspaljuje svemirski bluz-rok, dok i sama Cassandra provodi puno vremena prašeći električnu gitaru – kako je priznala publici, zaboleše je prsti od energične svirke. Rispekt. Prepoznasmo i par obrada, među kojima su se izdvojile „Strange Fruit“ u zanimljivoj ambijentalnoj atmosferi, te nešto manje kontemplativna vizija „Tommorow never knows“ Beatlesa.

 

Cassandra Wilson

 

Pre nego što je koncertno veče počelo, trubač Peter Evans se pribojavao najgoreg – da mu se tonska proba poklopi s koncertom njegovog heroja Roscoea Mitchella.  Ponoćni program opet protiče u znaku međusobnog uvažavanja gostujućih muzičara – u publici je još jedan trubač/kornetista Rob Mazurek, a i sama Cassandra Wilson je viđena u poslednjim redovima. Evans je i sasvim dovoljno poznat među „običnom“ publikom, ponajpre po angažmanu u Mostly Other People Do The Killing, gde će poneko i njega (greškom) detektovati kao lidera benda umesto kontrabasiste Moppe Elliota.

Bilo kako bilo, još jednom je ponoćni koncert okasnio preko sat vremena, te je Belopeta pri najavi benda počašćen glasnim negodovanjem nervoznog posetioca iz drugog reda, pa još garniranim sarkastičnim aplauzom. I zaista, naročito je naporno ovoliko čekati u sitnim noćnim satima, pa još pred veoma zahtevnu fri-paljbu, te ovu zamerku organizatoru beležimo kao sasvim opravdanu.

Sam koncert i koncept Evansovog Zebulon Trija možemo posmatrati kao svirački spektakl i „stav“ da je ovom trubaču u usponu vreme da istupi na veliku scenu kao bendlider s autoritetom. Jer sve se vrti oko veoma dugačkih Evansovih soloa u kojima čujemo svu raskoš i nadasve eksplozivnost njegovog stila, te su odlični Hebert na kontrabasu i bubnjar Kassa Overall pomalo u drugom planu.

A šta je to „njegovo“ po čemu će Peter Evans istupiti kao jedan od najunikatnijih trubača današnjice? Sa tehničke strane valja spomenuti nekoliko kečeva iz rukava – korišćenje mikrofona kao perkusivnog produžetka instrumenta, pa opet tog istog mikrofona – tempiranjem udaljenosti trube i posledičnim dinamičkim varijacijama, pa još – specifičnim propuštanjima vazduha kojima postiže„vodenast“ efekat zvuka. Ima tu i tradicionalnih čari kompleksnih harmonskih progresija, a sveobuhvatnost tehnika, predanost i bogata inspiracija su ti koji Petera Evansa čine posebnim.

 

Peter Evans

 

Dan 5

 

Pre jedne od najvećih živih legendi džeza – kontrabasiste Davea Hollanda, nastupio je libansko-francuski trubač Ibrahim Maalouf u raskošnoj osmočlanoj postavi s četiri duvača. Kao što ćemo primetiti u par balada, suptilan je to instrumentalista koji ume i hoće da izvuče najemotivnije tonove iz trube, no radije poentira u stadionskom simfo-prog-rok raspoloženju s etno momentima. Često prepušta šou ritam sekciji i gitari, tek poentirajući lepim koloritima.

Posebnu pažnju privlači numera „Beirut“ koja dobija ovacije već prilikom najave. „Hvala jutjubu!“, replicira Maalouf, sasvim svestan da se nije ovajdio od diskografske industrije, već od web platforme koja mu neće dati ni prebijenog cvonjka. No dobiće bezgranične i sasvim iskrene ovacije… ako bismo merili samo po reakcijama publike, ovo je bio ubedljivo najuspešniji festivalski koncert.

O Hollandovom kvartetu „Prism“ pisali smo prošle godine nakon Garana Jazz Festivala, gde su najjači utisak ostavili pijanista Craig Taborn i bubnjar Eric Harland. No ovde je najveća komercijalna zvezda ipak gitarista Kevin Eubanks, koji se svojski potrudio da opravda svoju reputaciju. U praksi, to je značilo da su njegove solo deonice bile i najzastupljenije i najduže, pa ako ste baš njegov veliki fan – eto gozbe.

No ima tu i problematičnih momenata. Svirka je koncipirana tako da teme posluže za široko rasviravanje u numerama od po 15-20 minuta, sa uglavnom stabilnim ritmičkim gruvom i blago bluziranim neo-bapom. U takvoj postavci, gde nema mnogo dinamičkih skokova i varijacija, prepustiti šou jednom muzičaru vodi ka zamornoj monotoniji, tim pre što je Eubanks i više nego (samo)zadovoljan svojim sviračkim performansama.

U Tabornovoj numeri „Spirals“ čujemo trademark razigravanje klavira i bubnja gde maštovite interakcije pršte iz minimalnog broja tonova, no taj vrhunac se okončava već na drugoj numeri. Holland je stari lisac i sigurno zna šta hoće od svoje grupe; može biti da je ovo veče igrom slučaja bilo posvećeno jednom individualnom nadahnuću, a da će naredne večeri sve biti sasvim drugačije.

S obzirom da su prizmaši u Univerzalnoj Sali skončali tek oko pola jedan, pribojasmo se da će Rob Mazurekov Sao Paulo Underground početi ko zna kad… no ipak su krenuli „već“ oko 1:20 posle ponoći. Tek da nam ne padne na pamet bilo kakav umor, ekipa s bine je opržila punom parom – svom silinom ritma, efekata, i procesuiranog Mazurekovog korneta. Dok su negdašnje Chicago Underground postave često znale da zglajznu u elektronsku apstrakciju te da baštine tamošnju tradiciju post-roka, Sao Paulo inkarnacija očekivano donosi mnogo više poletnog ritma, dok Guilherme Granado filuje upečatljive, guste bas linije na klavijaturama kakve retko čujemo u ovakvim postavama. Ako uopšte i postoje druge fri-brazilski-elektro-džez grupe?

Kraj festivala taman po meri. U neformalnim razgovorima saznali smo se Rob Mazurek još uvek dobro seća beogradskog koncerta sa Dis-Patch festivala od pre devet godina, te se ražalostio kada je čuo da taj festival više ne postoji. Izgleda i da mu je Srbija uopšte uzev u dobrom sećanju, te se naravno neće buniti ako  neko od ovdašnjih organizatora prekine skoro decenijski koncertni post.

 

 

*****

 

Skopje Jazz Festival je manifestacija koja u dobroj meri počiva na harizmi njenog direktora Olivera Belopete. Za razliku od ovdašnjih velikih festivala, nema fensi voditelja koji čitaju napisane tekstove ili sipaju fraze, već sam Oliver smirenim glasom najavljuje svaki koncert. Reklo bi se da je njegov status na tamošnjoj kulturnoj sceni najsličniji onom koji u Srbiji uživa Bojan Đorđević među ljubiteljima avangardnog zvuka. Kada se zaviri iza kulisa, ozbiljna je to mašinerija koja je daleko od one-man show organizacije, no operativci nisu u centru medijske i ostale pažnje.

Poseta je mahom odlična i – ako izuzmemo ambivalentan odnos prema legendama avangarde – publika poprilično uživa u koncertima, a SJF zauzima bitno mesto u životu grada. Mezzo kanal je snimao nekolicinu koncerata, a festival tradicionalno pohađaju i strani novinari, te se glas o Skopju širi i van granica zemlje. Cassandra Wilson na fejsu šeruje sliku gradskog trga, Stijan Westerhus hvali enterijer Makedonske opere, itd… Nije zahvalno praviti poređenja s drugim džez festivalima u regionu, no kredibilitet na evropskom nivou je neupitan.

Premda put iz Beograda nije baš kratak, ako ste u Nišu ili negde iole južnije, Skopje je dovoljno blizu da i njegov festival smatramo skoro domaćim. Stoga će i ovaj rezime biti srdačna preporuka za posetu SJF-u u narednim sezonama.

 

.

Tagovi: , ,



Komentara 3 : "Skopje Jazz Festival 2013: Autoritet i integritet"

  1. Meho Krljic каже:

    Divan izveštaj, mrzimo te intenzivno što si ti bio a mi nismo (makar zbog Parkera i Mitchella), ali te i volimo jer si nam ovako lepo dočarao ceo doživljaj.

  2. Bojan Djordjevic каже:

    Jedan je Oliver Belopeta.
    RISPEKT!

  3. jelen каже:

    pa belopeta ima xxx i razume poziciju na kojoj je: veliki (nacionalni) dzez festival je veliki kulturni spektakl jednom godisnje (kao nekada balovi u vreme monarhija) na koji publika dolazi po inerciji iz hiljadu pobuda, manje-vise bez obzira sta im se servira… a on chovek savrsheno to razume, poznaje muziku i zato se igra sa lajnapom i bez kompromisa je… svaka chast!!!

    to je ono sto nasi selektori ne razumeju ili nece da razumeju: na bgjf bi dolazili i pozeri i zagrizeni fanovi i babe i dede u istom broju podjednako i na brocmana i na neku fjuzn xxx za koju niko nije chuo… kao sto je sluchaj, na primer, kada je u pitanju fest ili bitef vec 50. godina…. tamo ljudi dolaze bez obzira na program i kvalitet filmova/predstava… i to je olaksavajuca okolnost za selektore… ako ovo razumeju… ne mora se ici linijom manjeg otpora i igrati na bljutavu strejtersku „siguricu“… ne moramo da budemo zatrpani xxxl porcijom kojekakvog izvikanog smeca…. ono sto je skoplje izdvojilo od svih ostalih festivala u regionu jeste spoj komercijalnog i muzicki relevantnog… u pravoj meri i znalacki u odmerenom maniru… belopeta to dobro zna i zato se chovek igra, i odatle i integritet i autoritet… zato njima i parkerica i michel i mazurek i evans, a nama: …. pa stvarno ne znam sta nama, ja zaista nisam slusao nikog osim konica sa ovogodisnje liste (i ivera sam pokusao par puta na youtubu) … ali konic se nije dovodio ni 1983. a kamoli 2013…ali ok…

    ali kao sto rekoh, belopeta chovek odlichno poznaje muziku i ima xxx da se igra… zato stoji poredjenje za b.dj.

    ;)))

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.