Sexmob does Wien

Mesto: Sargfabrik, Beč / Datum: 17.03.2015. / Foto & Video: Nikola Marković – Jazzin TV

U trenutku kada trubač Steven Bernstein privlači pažnju svojim aktuelnim „njuorleanskim“ projektom Hot 9, a njegov najdugovečniji i najpoznatiji sastav Sexmob ide na turneju sa materijalom starim dve godine – i već promovisanim u Evropi prethodnih koncertnih sezona – mogli bismo postaviti pitanje o aktuelnosti i atraktivnosti ovog programa. Naravno, takav rezon bi se eventualno mogao nametnuti iz perspektive razmaženog zapadnjačkog džez fana koji je gledao i Bernsteina i Sexmob na desetine puta, pa eto, zašto bi sve to radio ponovo. Recimo neki Bečlija. Dočim je pisac ovih redova, sa prebivalištem u Srbiji i dugogodišnjim žalom što narečeni bend zaobilazi domaće festivale na svakoj bogovetnoj turneji, sa radošću i euforijom utefterisao u kalendar datum s njihovim najbližim gostovanjem. Upravo u Beču!

Gornja dilema nije nametnuta zarad puke retoričke egzibicije, već je imala konkretne, materijalne reperkusije. Za bend ovog kalibra i reputacije, očekivano bi bilo gostovanje u najpoznatijem bečkom džez klubu „Porgy and bess“. Da li zbog zasićenja, nedovoljnog interesovanja, ili jednostavne nemogućnosti da usklade datume sa gostovanjima drugih muzičara, koncert je održan u (za džezerske prilike) ne toliko etabliranom kulturnom centru Sargfabrik. Ovaj prostor, profilisan za ponudu šarolikog stilskog opsega (world music, klasika, džez, i još ponešto u tom ruhu), i samim svojim kapacitetom deluje dosta skromno – unutar  dvorane je tek 60-ak stolica, i nešto malo prostora iza poslednjih redova, a ispred tonca u dnu prostorije. Na veče koncerta, u Sargfabriku skupilo se oko 30-40 posetilaca. Ispostaviće se, po burnim ovacijama, da se po svoj prilici radi o upućenim poznavaocima i poštovaocima Bernsteinovog opusa.

Sexmob na aktuelnoj turneji izvode (mahom) materijal sa albuma “Cinema, Circus & Spaghetti (Sex Mob Plays Fellini: The Music Of Nino Rota)”, s više nego dovoljno deskriptivnim naslovom glede odsviranog repertoara. Ovakav izbor nije nikakvo iznenađenje: Steven Bernstein je prvu ozbiljniju afirmaciju stekao početkom devedesetih, upravo aranžiranjem filmske muzike (za Altmanov „Cansas City“), da bi i u potonjem Sexmob opusu nastavio da iskazuje ovakve afinitete – najočiglednije na albumu „Sex Mob does Bond“, kompletno posvećenom kompozicijama Johna Berryja za filmove o Jamesu Bondu.  Bitno je napomenuti da Bernstein ne pristupa pomenutim coverima brutalno postmodernistički, trudeći se da ih razgradi ili prearanžira do neprepoznavanja (pa da ispadne „revolucionaran“ ili štogod u tom smeru). Naprotiv – iskazuje veliko poštovanje prema izvornim autorima, te naglašava emotivni karakter muzike kroz vickaste, ali pitke aranžmane, i soliranjem sa snažnim akcentom na finese u koloritu tona, radije nego na harmonskim vratolomijama.

Te bečke koncertne večeri u Sargfabriku, sve je bilo nekako ležerno i neobavezno. Muzičari su slobodno vreme provodili za šankom ispred sale, u razgovoru s gostima, a desetak minuta posle osam (za kada je bio zakazan nastup) su i zasvirali, nakon srdačnih, razdraganih usklika iz publike. Bernstein voli ulogu bendlidera i šoumena, komunicira sa publikom. „Evo nas u Sargfabriku…Sargfabrik beše? Da, tu smo!“ Najavljuje repertoar i numere, iznova provlačeći vic kako eto, nisu ni gledali te Felinijeve filmove za koje je pisana muzika koju izvode.  Na meniju se našlo i par numera koje izleću iz zadatih koordinata, a upravo jednu „bondovsku temu“ možete pogledati u videu na dnu teksta.

Kreće muzika! Kenny Wollesen raspaljuje po gongovima. Deluje kao da se štimuje i priprema za nastup, dok ostatak benda čeka da ovaj odradi svoje. Intro je rezervisan, baš kao i na albumu, za pevljivu „Amarcord“ temu, koja prerasta u urnebesni medley sa skokovitim varijacijama u stilovima, žanrovima, i tempu. Bend deluje opušteno, kao da još nije skroz „u muzici“, kao da se tek zagreva. Kako vreme odmiče, tako svi dolaze na odgovarajuću talasnu dužinu, i uspostavlja se hemija među četvoricom majstora koji zajedno sviraju duže od 15 godina. Takav staž u svetu džeza nema puno bendova!

Već posle 10-20 minuta sve dolazi na svoje mesto. Bernstein diriguje i daje znakove ostatku benda; čini se da mu je te večeri naročito drag basista Tony Scherr. Najkorpulentniji član benda deluje kao da se jako zabavlja svirajući retro bas gitaru (umesto kontrabasa kao njegovog osnovnog instrumenta u Sexmob), i daje jednostavnu rokersku notu čitavom nastupu. I svi ostali članovi benda su na nivou zadatka – ko god ih je pratio tokom prethodnih godina, verovatno na ovom koncertu nije čuo ništa novo, ali upravo u tome je i njihova čar.

Da budemo precizniji : nijedan džez trubač na svetu ne zvuči kao Steven Bernstein. I to ne samo zbog puke činjenice upotrebe slajd trube, koju jedva da iko koristi u tim žanrovskim koordinatama. Njegovo često insistiranje na pojedinačnim tonovima i njihovom „razvlačenju“ do iznemoglosti, te „složenosti u jednostavnosti“, vrlo je unikatno i možete ga lagano razdvojiti u glavi od stilova drugih vodećih trubača današnjice. Alt saksofonista Briggan Krauss je tek za nijansu manje unikatan sa svojim ornette-colemanovskim furijama iščašenim do vica – prava je šteta što ovaj veoma zahvalni sajdmen nije uspeo da napravi i solističku karijeru dostojnu njegovog sviračkog talenta. Slušanje njih dvojice je prava hedonistička džez gozba i ne biste ni poželeli da urade bilo šta drugačije od onog po čemu su poznati. Barem u ovom bendu, tako i postavljenom da predstavi fin balans između emotivnosti i humora, aranžerskog perfekcionizma i iznenađujuće interaktivne improvizacije na licu mesta.

Nakon sata svirke Bernstein najavljuje pauzu koja je potrajala dobrih 20-ak minuta, pa je koncert zapravo imao klupsku formu dva odvojena seta. U nastavku, harizmatični bendlider pojašnjava da se dosledno drži dve tradicije kada svira u Beču. Prva je da uvek ispriča anegdotu o svom prvom nastupu u austrijskoj prestonici, kada je neki bradati rmpalija krenuo da ga poljubi, a druga tradicija je – gostovanje cenjenog austrijskog saksofoniste Maxa Nagla! Postavljen u odgovarajuću perspektivu, ovaj momenat nije toliko iznenađujući, jer Bernstein i Nagl sarađuju godinama na različitim autorskim projektima. No time nije i manje prijatan, jer se Nagl i svojim senzibilitetom, te užurbanom modern creative/free svirkom, sasvim dobro uklopio. Raspoloženje na bini, nakon ovog bonusa, dostiže kulminaciju. Bernstein diriguje, Wollesen ispaljuje jedan predivan, nerazmetljiv i duhovit solo, publika uživa.

Nakon kratkog bisa, sat otkucava 22:35. Skoro dva sata aktivne svirke! Bend je ponovo za šankom i relaksira se pred nastavak turneje, a besprekornu tišinu u kvartu gde se nalazi Sargfabrik razbija tek jedna kafanica, iz koje se čuju narodnjaci „s ovih prostora“. Mirna srednjeevropska prestonica, pustih ulica, tone u noć.  Završen je ivent nevelikog značaja za Sexmob i bečku džez publiku, ali emotivnog za pisca ovih redova.