recenzije

1.03.2016.

Samo Šalamon Bassless Trio – Unity (Samo Records)

Suzdržavajući se od čuvenog gitarskog ega, Šalamon polako izrasta u jednog od najupečatljivijih gitarista evropske džez scene

maxresdefault

 

Album Unity predstavlja  nesvakidašnji format gitarskog trija u odabranim snimcima sa živih nastupa benda. Uobičajena podela bas-bubanj-gitara promišljeno je izbegnuta, čime se u startu došlo do umnogome autentičnijeg izraza. Tome naravno doprinosi pravac i senzibilitet lidera benda, slovenačkog gitariste Sama Šalamona, koji ima međunarodnu reputaciju kao vanredno upečatljiv džez gitarista, koji je sarađivao sa mnogim internacionalno priznatim muzičarima (Dave Binney, Tony Malaby, Tom Rainey, Michel Godard, Roberto Dani, Mark Turner, John Scofield…). Šalamonov pristup instrumentu je radije muzički nego svirački – rado će se izraziti teksturama i ograničiti na dvozvuke i trozvuke, ali i uspešno izaći iz zamke da, u nedostatku bas gitare, imitira tipične bas linije. Time nas je rasteretio još jedne stranputice u kojoj se zvuk gitare po pravilu dobija imitacijom zvuka drugog instrumenta.

Za bubnjevima je mali mag, John Hollenbeck, koji pravi ritmičke pulsacije daleke od pojednostavljenih ritmova, čime uspeva da, i bez basiste, napravi sasvim dovoljan i vanredan pokretač za materijal koji dele gitara i saksofon. Britanski saksofonista Julian Argüelles najviše doprinosi lirskim momentima, uz česte unisone odsečne deonice sa gitarom koje unose kontrast baladnim delovima i male izlete u fri-džez.

Ovo predstavlja četvrtu inkarnaciju Šalomonovog trija bez basa, u kojima kao da traga za najboljom postavkom i zvukom koje želi da predstavi. Njegove kompozicije su raznovrsne po karakteru, od ornet-colemanovskih iščašenih tema sa zvukom bliskim Mary Halvorson, preko pat-mathenyjevskog lirizma, pa čak do raspusno-distorziranog modalnog sviranja nalik Frank Gambaleovom. Forme samih kompozicija su jasno naznačene. Delovi se uglavnom smenjuju na očekivan način, možda i bez dovoljno preciziranih veza između tih različitih odeljaka, u kojima sporije teme gotovo po pravilu slede stakato materijali.  Unity najviše donosi u delovima oslobođenim aranžmana, u kojima Hollenbeck i Šalamon povlače za sobom Argüellesa u nepoznanicu pejzaža inspiracije.

 

 

Kompozicija “Kei’s Venice“ u trajanju od 12 minuta, razvija se dugim ehom gitarskih melanholičnih tonova, stalaktita Hollenbeckovih začina i melodijom koju striktno održava saksofon. Nakon slobodnih deonica, sastav se oko sedmog minuta vraća temi. Zatim dobijamo odsek od 5 minuta, koji se pretapa u sledeću kompoziciju “Holla Back“, koja je zvučno i izražajno jedan od najuspelijih i najdinamičnijih komada na celom albumu.

Prava je šteta odsustvo kompozicije koja bi od početka do kraja zadržala svoju teksturu transcedentnih cičanja, šuštanja i odjeka. Ovako se stekao utisak da muzičari ipak staju iza raspisane melodije, koja nekada predstavlja i prepreku predivnim momentima slobodne muzike, koju ovaj sastav izvodi na jedinstven i uzbudljiv način.

Pomenuta “Holla Back“ sa dugim notama na tenoru izvlači najbolje iz Arguellesa, koji ih svira s puno emocija, dok se u pozadini pojavljuju sitni smaragdi perkusija, koji trepere u mračnoj pećini osame, uz odjeke gitare. Ono što je velika stvar jeste to, što Šalamon uspeva da suzdrži nadaleko poznati gitarski ego i da nam pruži boje koje odgovaraju atmosferi, izbegavši pasažne deonice kroz imitacije duvača, kakve uglavnom čujemo kod džez gitarista današnjeg kova.

U “Drop D“ dobijamo death metal rif koji pravi malu pometnju, dok kompozicija “Soundgarden“ od početka do kraja predstavlja uspeli izlet u distorzirane atonalne pasaže, koji na kraju dovode publiku do oduševljenja i velikog aplauza.

Šalamon izrasta u jednog od najupečatljivijih gitarista evropske džez scene. Muzika koju izvodi sa svojim sastavom je uglavnom refleksivna, intimna, na momente i razjarena, sa puno prostora za muzičare da se iskažu i kao takva mora naići na poštovanje. Nadamo se da ćemo imati priliku da Salomonovu muziku čujemo i u Srbiji, možda na nekom od sledećih džez festivala?

Post Scriptum: treba pomenuti da su Ministarstvo Kulture Slovenije i opština Maribor uložili novac u ovaj projekat, što u mnogome govori o kvalitetu kulturne politike ove ne toliko daleke zemlje.

 

 

Muzičari: Julian Argüelles – tenor i sopran saksofon; Samo Šalamon – gitara; John Hollenbeck –  bubnjevi.

Spisak numera: Asking For a Break; Dawn; Kei’s Venice; Holla Back; Soundgarden; Moonless; Seagulls In Maine; Drop the D; Pif; Kei’s Secret.

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*