koncerti

5.09.2016.

Jazz Festival Saalfelden 2016: Režanje distorziranih gitara i New Orleans na modernistički način

Racionalnija raspodela budžeta je bez kvalitativnih rezova ove godine dala više prostora evropskoj improvizaciji

Mesto: Saalfelden, Austrija / Datum: 25-28. avgust 2016. / Foto: Tim Dickeson / Video: Zlatan Dimitrijević

 

Pet uzastopnih poseta festivalu dovelo je do toga da se, kada sam, ostavivši i ovaj put Saalfelden za poslednju etapu ovogodišnjeg odmora, kročio u mali grad podno Alpa, osetim kao da sam zapravo stigao kući. Bez obzira što me je od kuće zapravo delilo više od 800 kilometara, poznati i bliski krajolici, ali i ljudi, svake se godine poslednjeg vikenda avgusta pobrinu za tu domaću atmosferu. Ako ćemo i pragmatično, dodatno je podgreva i  nemali broj naših iseljenika, što se iz prve ruke dalo primetiti na koncertu benda Mostar Sevdah Reunion, održanom na otvorenom City Stageu, ali i kroz prepoznatljive poštapalice s balkanskih prostora u svakoj drugoj trgovini. Autobuska linija iz Srbije, koja direktno prolazi kroz ovaj, naizgled zabačeni alpski gradić, dakle verovatno ne kuburi s rentabilnošću.

Za razliku od festivala u metropolama gde su džez festivali za vreme svog trajanja samo jedan segmenat kulturne ponude, Saalfelden kao malo mesto praktično živi ta četiri dana s njim, i taj se festivalski duh da osetiti kako kročite u mesto.  Rutinu definisanu svakodnevnom putanjom od smeštajnog do koncertnih prostora  smo ove godine neznatno poremetili, izabravši da prvo veče provedemo u kampu, specijalno uređenom za posetioce festivala. Ako razmatrate ovaj vid smeštaja, preporuka ide na naš račun, jer je kamp smešten tik uz kristalno jezero, koje, ako vremenske prilike dozvoljavaju, pruža izuzetne mogućnosti (plivanje, šetnja uzbudljivim krajolicima, piknikovanje…).

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Ako je prošle godine festival, kako se pričalo, bio na rubu egzistencije, pesimizam se ovaj put nije mogao nigde nazreti. Program je doduše na papiru bio nešto tanji, s akcentom na evropske muzičare i njihove široke aspekte interesovanja, no bojazni da ćemo se razočarani vratiti kući nije bilo ni u jednom momentu. Upravni i selektorski tim sastavljen od dvojca Michaela Mayer i Mario Steidl ne stavljaju kvalitet ni u jednom momentu na probu, već se uvek svojski potrude da verno predstave aktuelni svetski momenat improvizovane muzike. Nepoznatim imenima smo počeli još više da se radujemo nego prominenciji, jer znamo da nas čekaju stvari koje će nam otkriti čitav novi spektar uzbudljivih nota.

Ove godine bih to prevashodno pripisao uvek vitalnoj austrijskoj sceni, koja brižljivo otškolovane muzičare lansira u pravom smeru, ohrabrujući ih da po svaku cenu traže trase autentičnog originalnog izraza. Nažalost, propustili smo nastup kojim je, u četvrtak, u sali kluba Nexus, u okviru programa “Short Cuts“, festival sa svojim trijom Namby Pamby Boy, otvorio jedan od mojih favorita s austrijske scene, izuzetni pijanista Philipp Nykrin. Nykrin je pre dve godine fascinirao premijernim predstavljanjem svog kvinteta Wire Ressistance, a na njegovom mestu se ove godine na glavnoj bini Kongresnog centra našao sastav Shake Stew 28-godišnjeg bendlidera i basiste Lukasa Kranzelbindera. U neobičnoj postavci – dvojica basista i bubnjara i trojica duvača, Kanzelbinder je mešajući džez tradiciju s drone i elektronskim uplivima i prevashodno hip-hop uticajima umešno predstavio svoje čitanje novele “Inherent Vice“ (pre par godina je Paul Thomas Anderson istu i ekranizovao). Kao najprofilisaniji solista se svakako nametnuo trubač Mario Rom, bez obzira što akcenat ove priče ne leži na izrazu pojedinca.

 

Pic Tim Dickeson 26-08-2016 Lukas Kranzelbinder (Bass, Conductor Stage Left) Mario Rom (Trumpet) Johannes Schleiemacher (Tenor Sax) Clemens Salesny (Alto Sax) Manuel Mayr (Bass) Niki Dolp (Drums) Herbert Perker (Drums)

Shake Stew

 

Listom se mladi austrijski muzičari svesrdno s bine zahvaljuju organizatorima za pruženu priliku da zasviraju na festivalu koji ih je, po sopstvenom priznanju, kao posetioce, muzički oblikovao. Takav je slučaj i sa jednim od onih iznenađenja koje samo ovaj festival zna da pripremi – mladi bečko-berlinski trio Edi Nutz. Stilski je smešten između indi-rok rifova i džezerski-znalačke harmonske i ritmičke sofisticiranosti, a samo je jedno što je predvidivo kod ovog benda: nepredvidivost. Beskompromisni da isteraju ideju do kraja,  igraju se bezazlenim melodijama, kolektivnom improvizacijom i uvrnutim humorom. Kao glasnogovornik, ali i stilista, u svojoj ekscentričnosti prednjači bubnjar Valentin Schuster, dok osnovnu liniju gruva umešno podržava bas klarinet. Inače, majka gitariste benda Adele Neuhauser jedno je od najpoznatijih austrijskih TV lica, a u njihovim literarnim izletima pridružujući se bendu vodi ih u sfere sasvim suportne onima kojima smo svedočili na  impresivnom nastupu u Saalfeldenu.

 

 

Zadržimo se stilski u vodama rokerskog zvuka, jer, ako tražimo dominantan momenat ovogodišnjeg festivala, onda bi to bila svakako gitara, i to neretko dobrano izdistorzirana.  Najintenzivnije iskustvo su prvog dana festivala na glavnoj bini pružili Norvežani Krokofant, koji su za svojih sat vremena bez pardona oduvali celu salu Kongresnog centra, produvavši i one kojima se bombastični zvuk benda nije dopao. Krokofant su samo jedan u nizu norveških bendova koji originalno mešaju tvrdi alternativni rok sa fri-džez uticajima (Elephant9, Bushman’s Revenge, Hedvig Mollestad Trio…).  Krokofant je među njima verovatno generalnim pristupom “najstaromodniji“ , ali svoju devizu “more prog to the people“ inspirisanu veličinama kao što je King Crimson ili Brand X sonično realizuju bliže modernim negovateljima žanra kao što su, recimo, Meshuggah. S druge strane očigledna  inspirisanost fri-džez estetikom Ornettea Colemana ili benda Last Exit, i ako se uz to gitarista Tom Hasslan može definisati kao ukršteni Holdsworth i Sharrock, daje rezultate koji su najbliži zvuku prvog i najsirovijeg albuma trija Johna McLaughlina. Mnogo babica, ali dete je daleko od kilavog – jedan od najpotentnijih bendova “norveškog talasa“ i jedan od najboljih koncerata na ovogodišnjem festivalu.

 

 

krokofant

Krokofant

 

Gitara, i to rogati Flying V, režala je još jače, a katkad i brundala u opuštenim štimovima natopljena teškom distorzijom, tokom koncerta kvarteta kalifornijskog trubača Daniela Rosenbooma. Očigledno i kao instrumentalista pod jakim uticajem Milesa Davisa, njegovo viđenje fjužna se ogleda u inicijativi nastavka priče koju je Davis okončao pločama Dark Magus, Agharta i Pangaea; s tim što Rosenboom estetiku zvučno navodi još radikalnijim stranputicama bliskijim trenutnom momentu u kojem obitava muzika koju definiše električna gitara.

Alternativni gitarski zvuk neguje i američki studentski bend Human Feel. Ti studenti  – Chris Speed, Andrew D’Angelo, Kurt Rosenwinkel i Jim Black su se, doduše, od osnivanja benda 1987. profilisali u jake individualce, ali su bend uspeli da, kroz sporadična snimanja i koncerte, održe u životu. Lako je shvatiti i zašto kada ih vidite u žaru klinačkog ushićenja i radosti dok sviraju muziku koju je teško žanrovski definisati, ali verovatno  sadrži primese preferenci svakog od članova skupine. Alternativni, skoro grunge vajb Rosenwinkelove gitare, pomešan s furioznim fri-džez improvizacijama duvača i kamernim pasažima elektronike, daje na momente disperzivne, ali generalno zabavne rezultate.

 

Pic Tim Dickeson 28-08-2016 Chris Speed (Tenor Sax) Andrew D'Angelo (Alto Sax) Kurt Rosenwinkel (Guitar) Jim Black (Drums)

Human Feel – Chris Speed (Tenor Sax) Andrew D’Angelo (Alto Sax) Kurt Rosenwinkel (Guitar) Jim Black (Drums)

 

Par reči o koncertima koji nisu u punoj meri ispunili očekivanja… Jedan od najkompetentnijih muzičara koji ukrštaju avangardu i post-bap,  saksofonista i klarinetista Marty Ehrlich vratio se s novim sekstetom poslednjem liderskom albumu iz 2005. “News on the Rail“. Po principu za svakoga po nešto, Ehrlich nije opravdao titulu potencijalnog naslednika Erica Dolphyja koja ga je u naponu karijere pratila, te smo u kompetentno aranžiranom post-bapu, prošaranim cool momentima, fankom ili popom, dobili tek na kašičicu uzbuđenja pomerenosti na tragu sličnih postavki Jackiea McLeana. Iz seksteta iz 2005. je na bini sedeo samo pijanista James Wiedman, a njegova se posvećenost Ehrlichovoj viziji dala odmah prepoznati.

Više se očekivalo i od kvinteta portugalske trubačice Susane Santos Silve, no opšti je utisak nakon njenog uvodnog koncerta u poslednji dan festivala, da je zamišljeni balans između kompozicije i improvizacije ostao nedorečen, na pola puta, a instrumentalistički/kreativni  potencijal pijaniste Stena Sandella i saksofoniskinje Lotte Anker neiskorišćen. Santos Silva međutim ostaje jedna od retkih instrumentalista u miljeu avangardnog i fri-džeza koja je u potpunosti pronašla sopstveni ton i izraz, ukrštajući rigidnost klasičarske persone  i ekspresivnu slobodu fri-džez muzičara.

 

Pic Tim Dickeson 27-08-2016 Susana Santos Silva (Trumpet) Lotte Anker (Sax) Sten Sandell (Piano) Torbjorn Zetterberg (Bass) Jon Falt (Drums)

Susana Santos Silva (Trumpet) Lotte Anker (Sax)

 

Deo programa “Short Cuts“ koji smo ispratili u klubu Nexus ostavio je podeljene utiske. Frekventni saradnici Tim Berne i Marc Ducret posle više od 20 godina su nastupili zajedno u formi dua. Igrom slučaja me je prijatelj nenamerno, ali baš neposredno pred ovaj koncert podsetio na Berneovo remek delo modernog džeza od pre 25 godina “Science Friction“, na kome je sudelovao i Ducret. Na nastupu dua  su se dale prepoznati sve ključne tačke sa ove ploše: ćoškaste unisone kontrapunktalne  melodije, neobična metrika, abruptni prelazi, tečna preplitanja komponovanog i improvizovanog… Problem je što je taj dan Ducret bio duplo raspoloženiji od Bernea, te su njegove i kompozicije, ali i unikaktna svirka i tretman gitare u potpunosti zasenile pomalo indisponiranog saksofonistu.

Nakon toga je bubnjar Paal Nilssen-Love predstavio svoju viziju fri-džez big-benda sastavljenog od tuceta štihova skandinavskog džeza (Thomas Johansson, Mats Aleklint, Klaus Holm…). Oslonjen na fri tradiciju provučenu kroz moderna osobena čitanja fanka i sambe i dominantno vođen ritmičkom snagom dva bubnja i dva basa, uspeo je, nažalost,  samo u prvih petnestak minuta uvodne 20-minutne “Rio Fun“ da održi inicijalno interesovanje prisutnih. S druge strane , dan kasnije na istoj sceni, nastupio je (u Saalfeldenu odavno odomaćeni) bubnjar Jim Black sa još jednom postavkom koja zvuči skoro pa isto kao ona koja je svirala prethodne godine. Ovaj put ga je da osnuje novi kvartet “Malamute“ i premijerno ga predstavi (gde drugde nego u Saalfeldenu) isključivo inspirisao islandski saksofonista Oskar Gudjonsson, koji i pored unikatnog bogato-baršunastog tenora nije doprineo previše ispodprosečnosti Blackovog autoroskog materijala.

 

Pic Tim Dickeson 26-08-2016 Paal nissen-Love (Drums) Thomas Johansson (Cornet & Flugelhorn) Mats Aleklint (Trombone) Julie Kjaer (Alto Sax) Klaus Holm (Alto & Baritone Sax) Per Ake Holmlander (Tuba) Ketil Gutvik (Guitar) Jon Rune Strom (bass) Christian Meaas Svendsen (bass) Andreas Wildhagen (Drums) Paulinho Bicolor (Percussion)

Paal Nilssen-Love Large Unit

 

Vratimo se na glavnu binu u Kongresnom centru. Čelistkinja Tomeka Reid uspela je da dovede kompletan kvartet s prošlogodišnjeg studijskog izdanja i izuzetno uspešno uživo reprodukuje  odličan materijal. Smeštena između setnog, lirskog i tek na momente energijom nabijenog (redak primer za to je pokušaj obuzdavanja Dolphyjevog up-tempo komada “17 West“), atmosfera i zvuk kvarteta najviše duguje gitariskinji Mary Halvorson, jednom od vodećih stilista u modernoj improvizovanoj muzici.

Koncert od koga smo svi očekivali previše, a ništa manje ni dobili, bio je onaj kvinteta pod formalnim vođstvom francuskog saksofoniste Emilea Parisiena. Pojačan s dve legende – pijanistom Joachimom Kuhnom i klarinetistom/saksofonistom Michelom Portalom, kvintet nije mogao da pruži ništa manje od sviračkog spektakla kroz repertoar autorski ravnomerno podeljen među akterima. Druga strana medalje jeste svesno odmicanje od apstrakcije i enigmatičnosti koje sa sobom nosi autentična Parisienova muzika, nauštrb potrebe da se instrumentalno opravda prisustvo i aura svakog od pojedinaca. Kuriozitet je bilo pojavljivanjena bini još jedne legende evropskog džeza, austrijskog bubnjara Wolfganga Reisingera, koji se zbog višečasovnog kašnjenja leta zvaničnog bubnjara Maria Coste, pridružio, suvišno je reći kompetentno, bendu u prve dve numere.

 

 

Kako se poslednji dan festiva približava kraju to i blaga tuga i melanholija obuzima moje okruženje, kako zbog završetka još jedne muzičke bajke, tako i zbog toga što se svake godine (barem u slučaju vašeg izveštača) kraj festivala poklapa i s krajem odmora. No, taj poslednji dan obično biva krcat dobrim sadržajem i vibracijama. Imamo tako kao pretposlednji koncert trijumfalni nastup švajcarsko/finsko/italijanska projekta “A Novel of Anomaly“, sastavljenog od vrsnih instrumentalista i autora (Lucas Niggli, Kalle Kalima, Luciano Biondini), no na prvoj liniji fronta je impresivni vokalista Andreas Schaerer, čiji se raspon glasa i stila kreće od lepršavosti Pedra Aznara do animalnosti Mikea Pattona. Kao rezultat imali smo, barem što se reakcije publike tiče, najuspešniji koncert festivala. Ne i bez razloga.

A nakon toga je usledilo Festivalsko finale u pravom smislu reči – na njuorleanški način. Kultna etiketa Impulse! je pre dve godine svoj povratak na mapu obeležila upravo pločom koja je ujedinila inovativnog trubača, aranžera, kompozitora i bendlidera Stevena Bernsteina sa lokalnom legendom i iz Nju Orleansa, legendom koju većina još nije ni  otkrila – pevačem i pijanistom Henryjem Butlerom (Bernsteinov respekt prema njemu je sveprisutan – od transparetnosti u najavama do iskrenih pogleda u njegovom pravcu punih poštovanja). Repertoar je sastavljen mahom od predratnih klasika, no način na koji ih dvojac i big-bend zajedno s njima tretira miljama je daleko od običnog rivajvla – modernistički fank uplivi, kontrolisani haos orkestra, blok akordi u fri i modalnim improvizacijama Butlera; sav ovaj neortodoksni pristup uvreženog poimanja hot-džeza ne narušava ni na momenat osnovnu tendenciju pravca, a to je razularena žurka.  Istu duvačka sekcija dodatno potpaljuje prošetavši se u poslednjoj numeri kroz publiku, ne prestajući da ispaljuje zarazne unisone rifove. Bolji način da se završi jedan festival verovatno ne postoji, pa radilo se i o paradi skrajnutih muzičkih izraza.

Prolazimo još jednom kroz špalir organizatora gde ovi u znak zahvalnosti zbog vernosti festivalu i ove godine tapšu  posetiocima. Šta drugo nam preostaje osim da uz veliki naklon zbog još jedne muzičke fantazije aplauz još glasnije uzvratimo.

 

 

 

Tagovi: , , , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.