koncerti

27.05.2014.

Ring Ring Festival 2014 (3): Buran, ensemble]h[iatus

Od šapata do vriska, pa natrag do šapata, avangardni post-metal večeras je bez problema sparingovao sa najprefinjenijim programom moderne akademske kompozicije. Baš kako i treba da bude na ovom festivalu

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 26.05.2014. / Foto i video: Ivana Čutura

photo by ivana cutura (11)

 

Istorija će pamtiti da je ovogodišnje izdanje Ring Ring festivala bilo izuzetno skromno po broju izvođača i festivalskih dana. Trećim danom završio se glavni deo programa pa nam još ostaje koncert East Rodeo Septet u Studiju 6 Radio Beograda 28. maja, i jesen koja će nam dati nastupe izvođača čiji su koncerti bili otkazani zbog dana žalosti. Istovremeno, i ovaj poslednji dan festivala u Kulturnom centru Rex na kraju je umesto tri nastupa mogao da ponudi samo dva, jer je jedan od članova sastava Tensil Test zbog bolesti člana porodice morao da odleti za Ameriku, pa je njihov koncert otkazan.

No, veličina je bitna samo u kaiđu filmovima, a u muzici se gledaju drugi kvaliteti. I kako je ovo izdanje festivala, uprkos skromnom brojnom stanju, ponudilo vrhunski program u rasponu od mišićavog roka i džeza do savremene klasične muzike, tako je i poslednje veče oduševilo nudeći nam dva muzička ekstrema, potpuno različita po korenima i jeziku, ali veoma slična po misiji i svetonazoru.

Prvi su na patos velike sale Kulturnog centra Rex (i zvanično do kraja festivala ni jedan izvođač se nije popeo na binu, spuštajući simbolički svu muziku među slušaoce i poštovaoce, da je čuju i opipaju izbliza) izašli i u krug se postrojili domaći muzičari iz sastava Buran. Ovaj oktet toliko je novog datuma (nastali su oktobra prošle godine) da bi pitanje čime su zaslužili da već nastupe na prestižnom regionalnom festivalu bilo sasvim na mestu, samo da se ne radi o ljudima mladim ali već iskusnim u vodama bučne, kosmate avangarde. Među članovima sastava je celokupna postava Belgrade Noise – koji su već nastupali na festivalu pre neku godinu – a koncepcija uspostavljena prošle godine za potrebe jednokratnog okupljanja i improvizovanja u okviru mesečne ImprovE inicijative pokazala se primerenom i za rad na duže staze.

 

photo by ivana cutura (3)

 

Buran je bend kakav Beogradu (i Srbiji) treba u ovom trenutku, grupa koja manifestno prevazilazi ideju o muzičkoj tehnici kao idealu kojem treba stremiti ali i o sviranju kao ekspresiji individualnog duha. Buran svakako sviraju ekspresivno, ali njihov izraz, ono što stvaraju, potpuno je kolektivnog tipa. U nedavnom intervjuu za Jazzin, Vukašin Đelić – WoO nazvaće ovu muziku ceremonijalnom improvizacijom i ovo što smo sinoć slušali je zbilja srčan napor da kroz rigoroznu disciplinu, kofe prolivenog znoja i težak rad na granici fizičke izdržljivosti osmorica muškaraca kreiraju zvuk koji će biti veći od svih njih, i nositi energiju koju ni jedan pojedinačni muzičar ne bi mogao sam da kontroliše ili, čak, podnese.

A ovo su svakako muškarci, Buran je bez sumnje izraz testosteronskog svetonazora, muzika o pronalaženju granice i njenom prevazilaženju snagom i odvažnim rizikovanjem, pa i, ako ste spremni da stvari posmatrate sa te strane, blago homoerotska ceremonija muškaraca postavljenih ukrug kako gledaju jedni u druge, dok rukama svaki od njih radi stvari koje sve ostale treba da nadahnu i uzbude.

I naravno da se ovaj metal-za-nemetalce, orgija teških bubnjeva i urlajućih gitara može posmatrati i kao puka higijenska radnja, način da omladina iz sebe ispusti duhovne toksine ne bi li se ujutro posvetila nečem konstruktivnijem, ali to bi bilo sasvim cinično tumačenje ritualne komponente ovog nastupa. Buran večeras demonstriraju pre svega zajedništvo, harmoniju duha usredsređenog na građenje skulpture od zvuka koje ne bi bilo kada bi se muzičari pojedinačno posvećivali svaki svojoj individualnoj porciji buke.

 

photo by ivana cutura (7)

 

Umesto toga, trojica bubnjara sviraju kao da su na nekom paganskom pogrebu iz varvarskih eksploatacijskih filmova što su se u Italiji pravili osamdesetih godina prošlog veka, svečano zakucavajući svoje doboše i timpane, terajući činele da vrište od napora. Trojica gitarista svoje gitare isprva tretiraju kao pronađene objekte, bez svesti o harmonskim potencijalima, udarajući ih bubnjarskim maljicama, puštajući žice da zvone slobodno dok pojačala stenju od fidbeka.

Kako se nastup zahuktava tako i bend upada u krešenda koja se isprva sastoje samo od po jednog zajedničkog udarca u minutu, koji zvuči kao da će se pod sale polomiti svaki put kada ga izvedu. Bojan Blagojević svojim arsenalom analognih pedala i miksera u kakofoniju dodaje i vrištanje čiste mikrofonije, i negde posle 25. minuta Buran svoj ritual udaranja i elektronskog urlanja oblikuju u izrazito teatralne pasaže orgijastičke buke i zaprepašćene tišine.

Poslednjih dvadesetak minuta otpada na dugačku kodu vođenu sintisajzerom Nemanje Lilića, jedinim delom koncerta koji sadrži prebrojiv ritam uz koji se može i mlatiti glavom ako imate dovoljno snage da izdržite iznurujuć tempo i trajanje. Buran kao da u ovom segmentu malo umekšaju fokus, trudeći se da transcendenciju kojoj teže dostignu pukim vrtenjem u krug, ali posle ubitačnog puta ka krešendu buke prvih pola sata, ovo je možda i odgovarajući chilllout i prilika za refleksiju.

Uporedivi sa mnogo preteča i istomišljenika, od abrazivnih ambijenata Halo Manash, preko bubnjarskih orgija Boredoms, slow motion rifova Sunn0))) i gitarskog metanisanja Glenna Brance, pa do sludge-metal halucinacija Ufomammut, Buran ipak zvuče originalno, i, važnije od toga, autentično u svom putu od blata ka zvezdama i od tišine ka umirujućem zagrljaju vrišteće buke. I ma koliko ovo bio jednostavan iskaz u svojoj suštini, on svojom idejom zajedništva i zajedničkog zurenja u ambis koji i sam gleda posmatrače može da inspiriše i greje slušaoce, posmatrače i učesnike rituala. Nadamo se samo da će za naredne nastupe Buran upriličiti i prigodne odore za muzičare jer hipster-chic stil koji su večeras uglavnom provlačili malčice oduzima na težini cele ponude.

 

 

A nakon terapije okrepljujućom bukom, festivalski program u Reksu zatvara se kolopletom vrhunske savremene kompozicije što ga izvode neki od najboljih muzičara našeg doba. No, i ovde možemo da pričamo o brojčanoj redukciji koja u konačnom zbiru ne donosi pad kvaliteta. ensemble]h[iatus u normalnim uslovima broji deset članova, uključujući duvački red, pevačicu i inženjera zvuka, ali beogradskoj publici se predstavljaju kao trio. Uzevši u obzir i težinu materijala koji su večeras izvodili bilo bi nam oprošteno da smo u nekom momentu jeretički pomislili kako će na kraju sve da se svede na uzmi-novac-i-bježi tezgicu umornih avangardista, koji sebi ne mogu da dopuste propuštanje plaćenih festivalskih nastupa čak ni onda kad i sami znaju da neće pružiti svoj maksimum.

Srećom, nema šta da nam se prašta jer ništa slično nismo ni pomislili, a troje muzičara su večeras publici pružili neke od najboljih momenata interpretacije savremene kompozicije u istoriji festivala.

No, uz pedigre ovih izvođača, to i nije neko iznenađenje. Thomas Lehn je stari beogradski znanac kome je ovo već treći nastup na Ring Ringu i koji je u Srbiji poslednji put nastupao pre jedva mesec dana, uvek pokazujući neko novo svoje lice. Lê Quan Ninh je jedan od najcenjenijih evropskih perkusionista a Tiziana Bertoncini, iako osetno mlađa od dvojice veterana, demonstrirala je zašto ju je Thomas Lehn odabrao za stalnog saradnika, i da se nema čega stideti kada svira sa decenijama starijim i iskusnijim kolegama.

 

photo by ivana cutura (15)

 

ensemble]h[iatus su večeras zvučali neobično nadahnuto, kao da ih je svođenje na trio nateralo da zbiju redove i pokažu da mogu da se i bez ostalih muzičara izbore sa složenim grafičkim kompozicijama koje su izabrali za ovaj set. Thomas Lehn je na prepariranom pijaninu i svom vernom analognom sintisajzeru čovek koji isprva vodi paradu, pokazujući da mu pijanističke veštine nipošto nisu zarđale, naprotiv. Atonalne linije koje on večeras izvodi odlikuje nekarakteristična toplina pa na svaki stakato isečeni zvuk nemilosrdno pritisnute dirke dolazi i po nekoliko pasaža džezerskog senzibiliteta, sa nežnim sinkopiranjem i harmonskim nagoveštajem koji sugeriše da i u ledenom srcu nemačkog avangardiste ima mesta za po koju bluz temu.

Ne da Nemac provodi previše vremena na samoj klavijaturi – pijanino je večeras bespomoćno razdrljen, sa žičanom utrobom izloženom Lehnovim pažljivim ali efektnim nasrtajima, i put koga ovaj muzičar prelazi krećući se u smeru kazaljke na satu od klasičnog koncertnog instrumenta, preko analognog sintisajzera do Apple računara što mu stoji iza leđa simpatična je metafora i za put koji je avangardna muzika u poslednjih stotinak godina prelazila kako bi se našla na mestu gde joj je sve dostupno i, pod uslovom da ume to sve da iskoristi, sve i dopušteno.

Lehn je možda procesiju večeras poveo, ali Ninh je muzičar čiji je opseg tehnika i zvukova najimpresivniji. Pijanista od pete godine života ali perkusionista od puberteta, Ninh ima prefinjeno uho za dinamiku, boju ali i teksturu zvuka i njegovo sviranje gudalom, šišarkama, šipkama i činelama po metalnim posudama, drugim činelama, telu i glavi ogromnog bas-bubnja je konstantno inventivno i, mada je muzika veoma ozbiljna, zabavno. Ninhova rešenja su uvek u skladu sa onim što ostalo dvoje muzičara izvode na svojim instrumentima, dajući svakoj sceni treću dimenziju, ponekad dobro odabranim kontrastima kada sirovi zvuci trljanja i trešenja podcrtavaju jedva čujne tonalne molekule što stižu sa žica violine ili klavira, a ponekad perfektno pogođenim notama činela ili bas-bubnja koje plivaju u istom smeru kao i svi ostali.

 

photo by ivana cutura (17)

 

Italijanka je sa svoje strane autoritativna u odabiru momenata kada će svirati i šta će svirati – njena tehnika je zasnovana prevashodno na rigoroznoj kontroli dinamike pa tako Bertoncinijeva često samo izolovanim cijukom razreši situaciju koju su postavili dvojica muškarca, ili pak distorziranim štektanjem koje zvuči kao da u rukama umesto stolećima stare drvene kutije sa razapetom žicom ima analogni sintisajzer senči kovitlace buke u krešendima nastupa.

Program kompozicija odabran za večeras okrenut je, uprkos evropskom utemeljenju sve troje izvođača, njujorškoj školi i dvojici njenih istaknutih predstavnika. Earle Brown je predstavljen sa dva komada, oba grafički notirana, sistemski utemeljena, određujući pre svega dinamiku, ostavljajući boje, trajanje i izvore zvuka muzičarima. Troje prekaljenih improvizatora se u ovim komadima snalaze kao ribe u vodi, posebno impresionirajući negde između dvanaestog i dvadesetog minuta nastupa kada pointilističkim ubadanjima u telo tišine (uspostavljene i gašenjem klima uređaja u sali) održavaju publiku na ivici sedišta kroz dugačak, jednostavan ali bremenit narativ pojedinačih zvukova.

 

photo by ivana cutura (16)

 

Jedan od komada večeras je i čista improvizacija, bez kompozitorskog predloška i ona je takođe moćna sa telepatski efikasnom komunikacijom muzičara i žestinom koja ovde nije sinonim za puki volumen zvuka. Tu je i jedna kompozicija Christiana Wolfa, autora koji je sa Johnom Cageom delio uverenje da mnoge stvari u svojoj muzici kompozitor ne treba da odredi, kako bi okolnosti i volja muzičara donele unikatne rezultate. Lehn, Ninh i Bertoncini ovu osamdeset godina staru kompoziciju (revidiranu pre dve decenije) kroz interpretaciju čine potpuno svojom, odajući svetonazoru autora najdbulje moguće priznanje.

Aplauz na kraju nastupa je dugačak i veoma glasan, potvrđujući da i u muzici koja programski beži od figurativnih slika i prepoznatljivih emocija veoma lako može da se prepozna kvalitet koji zaobilazi intelektualnu teoriju i puca direktno u endokrini sistem. Jedino što nas na kraju pomalo kopka je frustrirajuće pitanje: kada ovako moćno sviraju kao skromni trio, šta li tek rade kada ih je na gomili deset? Možda ćemo to videti neke godine kada ne bude poplava.

 

Tagovi: , , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.