koncerti

26.05.2014.

Ring Ring Festival 2014 (2): Žoambo Žoet Workestrao, Tudosok

Rok u opoziciji i fank usred apokalipse – bivši socijalistički blok je večeras pokazao da nam nisu potrebni zapadnjaci da bismo se sjajno zabavili

Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 25.05.2014. / Foto i video: Ivana Čutura

Ring Ring drugo vece photo by Ivana Cutura (5)

 

Kako god čovek da okrene i obrne, avangarda, bar u onom istorijskom obliku koji danas opstaje, potiče sa zapada. Naravno, Rusija prvih godina posle revolucije ostavila je iza sebe značajne tragove, no najveći deo filozofije, svetonazora, tehnologije i ideologije avangarde danas ima zapadne korene i neraskidivo je vezan za zapadne ideje slobode, evolucije, društvenog dijaloga. Otud je zanimljiva i pozicija muzičara iz zemalja socijalističke provinijencije ili istočnog bloka koji su decenijama bili interpretatori ideja avangarde, bez previše prilika da zbilja uđu u dijalog ili povedu evoluciju umetnosti nekim svojim idejama.

Kada skoro dve i po decenije nakon pada komunizma (ili makar njegovog nazidanog berlinskog simbola) za isto veče na Ring Ring festivalu nastupe dva sastava iz bivših socijalističkih zemalja, to je prilika da se malo propitamo o poziciji ovih muzičara danas i njihovom identitetu u vremenu koje se iz petnih žila trudi da pokaže da Francis Fukuyama ili nije imao pojma o čemu priča ili je bio na platnom spisku nekog od zapadnih centara moći.

Namerno ili slučajno, ali izgleda da niko od muzičara više ne želi da koristi binu kulturnog centra Rex, pa su tako i večerašnja dva nastupa, iako uredno amplifikovana, sa sve bubnjevima i distorziranim električnim instrumentima, upriličena na podu sale. Ovo svakako doprinosi neposrednosti kontakta između publike i izvođača, ali i pravi određene akustičke probleme. Oba elementa su bitna za ovo što večeras gledamo.

 

Ring Ring drugo vece photo by Ivana Cutura (6)

 

Žoambo Žoet Workestrao su bend koji svoj osobeni pristup rok muzici otmeno provlači već više od dvadeset godina. Nastali u vreme kada se u sveže nezavisnoj republici Sloveniji muzička scena razvijala zapanjujućom brzinom, i kada su se lokalne scene praktično utrkivale da pokažu kako u toj zemlji ima života i izvan senke Brecelja, Laibacha, Borghesije i Buldožera, ŽŽW su izrasli na zaostavštini hardcore sastava Volk in 7. Kozliček, ali su za razliku od mnogih savremenika (Strelnikoff, Pridigarji, Phonebox Vandals, Polska Malca, 2227) svoj novi izraz dobrano odmakli od post-hardcore zvuka i uhvatili se uzbudljive eksperimentatorske filozofije Rock in Opposition škole.

Osmišljen upravo sa namerom  da se prebrišu granice između blokova, sistema i ideologija, i evropska avangardna, eksperimentalna i nova muzika dovede u ravnopravan položaj bez obzira na geografsko zaleđe, RiO je iznenađujuće žilav koncept koji i u 2014. godini usred Beograda ume punu salu Reksa da podigne na noge i natera u frenetične urlike podrške. Naravno, ŽŽW imaju svoju interpretaciju ove muzike, pa iako se u njoj može prepoznati matematička ezoterija utemeljivača žanra, Henry Cow, Slovenci su za dvadeset godina izgradili sasvim ličan izraz u kome ima mesta za različite facete rok muzike, ali i za izlete u folk, dab i elektronsku manipulaciju.

Ipak, u temelju muzike je pre svega živi, žestoki gruv koga ovaj kvartet (Borhesijin Aldo Ivančić je peti član koji sedi za miksetom i instrumentima dodaje treću dimenziju odmerenim korišćenjem elektronskih efekata) zakucava u pod Reksa sa puno snage i autoriteta svirajući uglavnom pesme sa albuma „Sweat for Sweatshops“. Naravno, nije to jednostavan gruv ni za sviranje ni za slušanje – neobična metrika, brze promene smera i raspoloženja, pauze kada im se najmanje nadate i vraćanje rokerskoj žestini baš kad ste pomislili da će muzika izleteti sa šina i otići u apstrakciju – Žoambo Žoet Workestrao drže svežinu tokom celog koncerta uspevajući da održe fini balans između ritmičkog diktata koji pokreće u ples i stalne potrebe za mutacijom, za iznenađivanjem i izmicanjem.

 

Ring Ring drugo vece photo by Ivana Cutura (8)

 

Da su uspešni u tome vidi se i po publici koja energično reaguje na svaku kompoziciju i kompleksne teme koje na gitari izvodi Gregor Belušič, te teški ritmički obrasci koje postavljaju Ivo Poderžaj na električnom basu i Marjan Stanić na bubnjevima imaju u sebi mnogo poleta i pozitivne energije. Jedno je sigurno – ovo nije muzika nekakvih smrknutih eksperimentatora koji na terenu pokušavaju da potvrde svoje aritmetičke hipoteze. ŽŽW su muzika dobrog raspoloženja, harmonski prijateljska, glasna, čak i bučna. Ovo se pre svega odnosi na Stanićeve bubnjeve koji u akustičkoj realnosti Reksove sale povremeno zaklone sve ostale zvuke. S druge strane, ovo je živi nastup a ne ploča, pa je već gledanje Stanića kako iz sve snage bije po kožama i metalu, kao teran demonima u krvavu svirku, zadovoljstvo za sebe.

Andrej Fon na saksofonu je poslednji element jednačine, dodajući kompozicijama novu dimenziju fanka onda kad je najpotrebnija. Njegovo soliranje je nenametljivo ali se lepo smešta u pesme pisane pre njegovog dolaska u bend, parirajući razularenosti ostale trojice muzičara finim osećajem za dinamiku i tempo. Možda najimpresivniji momenat je ipak onaj kada se dohvati zurle i preko iznurujućeg fank gruva odsvira najbučniji solo večeri.

Žoambo Žoet Workestrao publiku ostavljaju možda u semantičkoj konfuziji – malo ko je posle koncerta umeo da opiše šta smo to tačno slušali, čak i posle kratkog headbanga na uvodne taktove Stooges hita „I wanna be your dog“ koji otvaraju pesmu „Grčin“  – ali ne i u emotivnoj. Ovo je muzika koja nadahnjuje, kako na ples tako i na razmišljanje, vedra ali ne tek hedonistička, pravi melem na tešku ranu koja sa odlaskom poplava iz naših krajeva tek kreće da zaceljuje.

 

 

Za drugi deo večeri zaduženi su Tudosok, sastav osnovan još u onoj Jugoslaviji, danas sa operativnom bazom u Mađarskoj. Bella Marias, njihov lider, frontmen i ideološki spiritus movens, pre nastupa publiku pita na kom jeziku ona želi da joj se obraća, koristeći srpski, engleski i mađarski da postavi ovo pitanje, verovatno se još uvek sećajući kako je Tudosok, tada u formi trija, bio 2000. godine na istom ovom festivalu najavljen kao uzbudljiv novi mađarski bend, da bi publika ostala sa otvorenim ustima kada joj se Marias obratio na tečnom srpskom. Večeras je to posebno slatka provokacija jer sve izvođene pesme imaju tekstove na istom jeziku. Prva barijera uspešno uklonjena.

No, u osnovi ovog benda i jeste provokacija i neka vrsta – ili nekoliko vrsta – mimikrije. Sam Marias je izrazito dobar primer za višeslojnost značenja karakterističnu za bend, jer se iza fizionomije stereotipnog činovnika sa naočarima i nezanimljivom frizurom krije jedan od najagilnijih savremenih mađarskih umetničkih radnika – čovek sa bogatom slikarskom i spisateljskom karijerom kome je rad sa bendom tek prilika da publiku iznova iznenađuje i dovodi u stanje slatke konfuzije iz koje onda možda izniknu razne epifanije.

 

Ring Ring drugo vece photo by Ivana Cutura (21)

 

Tudosok su sa godinama, kroz četrnaest albuma, svoj zvuk izbrusili u formu anarhičnog, dekonstruisanog fanka koji slušaoca često i rado šalje u pogrešnom smeru, počinjući na neočekivanim mestima i završavajući se u krešendima konfuzije i haosa. Tudosok su, dakle, sa godinama evoluirali u plesni bend, u to nema sumnje, opaki gruv koga voze basista David Endrei, bubnjar Gergely Jeli i klavijaturista Ambrus Tövisházi mogao bi se nazvati apokaliptičnim fankom čak i pre nego što Marias počne da svira ili peva. Ovo je muzika pokreta i znoja, istovremeno mračna i preteća, totalitarno skučena u svojim ritmovima, bas lupovima i klavijaturističkim lizanjima, ali sa druge strane i namerna da oslobađa kroz disciplinu i haotično otrzanje ponavljanju. Tudosok je istovremeno i ono ničeovsko koje ne ubija nego čini jačim, ali i njegova parodija, svesni omaž disko-kulturi i hedonističkom kultu pokreta i tela.

Ako se u tradiciji popularne muzike mogu naći preteče u likovima PiL ili Pop Group, Bella Marias je onaj element Tudosok koji svemu daje osoben identitet jednim farsičnim pristupom interpretaciji. Dok mu je sviranje alt saksofona i trube uglavnom u granicama žestokih, grčevitih fank i džez soliranja, odvodeći ceo bend u ekstatičke, oslobađajuće krike, Marias je najopasniji zapravo dok peva/ recituje/ mrmlja u mikrofon, pričajući oniričke, subverzivne priče o otuđenim ljudima, potisnutim agresivnostima, korumpiranim moćnicima, prizivajući u pomoć pornografiju da nas oslobodi građanskog morala, podsmevajući se srednjeklasnim idealima čistog života.

 

Ring Ring drugo vece photo by Ivana Cutura (23)

 

Tudosok su u ovoj dimenziji ophrvani sartrovskom mučninom, sve do tačke u kojoj slušanje tekstova izaziva nelagodu ali i morbidnu radoznalost da čujete šta će biti do kraja. Mada svaki od njih ima u sebi i elemente autoparodije, Mariasevi krici kojim završava svaku strofu i priziva ostatak benda da krene u udaranje, dok sam frenetično duva u saksofon (ili trubu) do kraja koncerta, ostaju sigurni momenti katarze i pročišćenja duha.

Opasnost da sve ovo bude primljeno tek kao muzički teatar intelektualca, koji je u potrazi za primalnom energijom oznojenog tela, na kraju je sasvim minorna. Do finala nastupa pola sale je na nogama a na poziv klavijaturiste plesačima da priđu bendu, pod Reksove dvorane pretvara se u plesni podijum na kome žene i muškarci ekstatično uvijaju kukovima i tresu se u ritmu žestokog fanka. Bella Marias možda izgleda kao čovek koji nikada u životu nije stupio nogom u disko, ali na kraju je više nego sposoban da disko pronađe u sebi i podeli sa drugima. Tudosok nastup završavaju uz opšte urlanje i žestoki ples, slaveći vrućinu, ritam i seks. Verujemo da je i sam kum Brown, ako je pogledao na zemlju iz svoje vikendice na oblacima, uz odobravanje klimnuo glavom i kucnuo se čašom sa Sartrom.

 

 

 

Tagovi: , , ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.