koncerti

27.05.2013.

Ring Ring (5): Matthew Shipp & Sabir Mateen, WHO+ 2 – Music for Quintet by Gerry Hemingway

Na sledećem festivalskom izdanju u Kolarcu će morati da sviraju zaista ozbiljna imena, da bi se dostigli standardi postavljeni ove večeri

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 26.05.2013. / Foto: Ivana Čutura / Video: Nikola Marković

 

Kolarac zaista ima na čemu da bude zahvalan festivalu Ring Ring, jer posredstvom njihove saradnje i ove godine imamo priliku da u ovoj lepoj dvorani gledamo najbolji svetski džez. Prošle godine bio je to ubitačan nastup skandinavske fri-džez reprezentacije – Atomic, a ove smo videli dva potpuno različita pogleda na to kako avangarda u džezu, u drugoj deceniji trećeg milenijuma, može da izgleda. I oba su bila impresivna.

Već sama činjenica da se Matthew Shipp, verovatno najvažniji crni pijanista u poslednjih dvadeset godina, išetao na binu Kolarca, bez pompe i poze, u patikama, farmerkama i istegljenoj majici, svedoči o tome koliko su ishitrena krštavanja ovog munjevitog genija kao novog Theloniousa Monka besmislena, i verovatno više primer intelektualne lenjosti novinara koji ne mogu da se sete nekog drugog velikog crnog pijaniste stasalog u poslednje tri decenije, nego iole dobra deskripcija njegove svirke. Shipp je jedan i jedinstven, i njegovo sviranje klavira naprosto nema takmaca na savremenoj njujorškoj sceni, a ove večeri je još jednom potvrdio da je što se tiče stila, senzibiliteta i vokabulara potpuno drugačiji od svih ostalih, i da je svako poređenje kojim se želi obezbediti prečica za shvatanje njegove muzike – štetno.

Shipp je nepretenciozan i neposredan, kao pojava i kao muzičar. Njegov hod i stav su opušteni a njegovo sviranje, iako prepuno nota i raspoloženja, lišeno je nekakve bremenitosti istorije i tradicije kakva se može očekivati od čoveka koga porede sa Monkom i Cecilom Taylorom. Shipp, naprosto, svira svoju muziku. Toliko sopstvenu da je pitanje da li bismo je, da nije crn, uopšte i zvali džezom. Da, njegovo fraziranje često podseti na barske strategije od pre pola veka i, da, povremeno mu se u tragovima provuče po koja prepoznatljiva džez harmonija, ali Shipp je, a otud i toliko univerzalno poštovanje za njegovu muziku, prevazišao žanrove i svira muziku koja nije ni džez ni klasična, već najpre – muzika Matthewa Shippa.

A ta je muzika okusila akademsku disciplinu, ali se njoj nije pokorila. Shipp trideset godina kasnije i dalje svira žestoko, nabujalo, ali istovremeno suptilno, odmereno pa i pravi vodopad nota koji kliza sa njegove klavijature nema niti jedan ton više nego što je apsolutno neophodno da se izgrade veličanstvene građevine zvuka i melodija.

Zvuk je, pored osobenog harmonskog jezika, takođe nešto po čemu se Shipp prepoznaje, sa kristalno čistim tonovima desne ruke i sredine, ali i sa čestim podzemnim grmljavinama leve strane klavijature. Njegova savršena kontrola nad dinamikom obezbeđuje i izuzetno efektne piano deonice u kojima prsti lete preko dirki u složenim obrascima, a rezultat je više nalik meteorološkom fenomenu nego „običnoj“ muzici.

Sa njegove desne strane Sabir Mateen je impozantno prisustvo na sredini bine. Za razliku od Shippa koji kao da bi da nestane u svojoj muzici, Mateen je i vizuelno atraktivan, ogroman čovek sa dredloksima do poda, obučen u žive afričke boje, zanesenog izraza lica dok na svom tenor saksofonu i klarinetu izvlači najljuće i najslađe improvizacije sa ove strane Stenovitih planina. Ovaj veliki muzičar poreklom iz Filadelfije u svojoj sedmoj deceniji života odiše velikom kompozitorskom i izvođačkom zrelošću. Njegovo uparivanje sa devet godina mlađim pijanistom jedna je od onih vrhunski pogođenih kombinacija u savremenoj muzici, prepuna potencijala koji se sa vremenom sve intenzivnije realizuje. Zaista, njihov sinoćni nastup je ekstrapolacija ideja koje su zadate na albumu „SaMa“ pre tri godine, intenzivniji u svakom pogledu, sa produbljenim emotivnim registrom i sa takvom radosnom jarošću u trenucima najžešće svirke (pogotovo kod Mateena) da je pravo čudo kako se tavanica Kolarca zadržala na svom mestu.

Dinamički, koncert počinje jako i ubedljivo, samo da bi prema kraju postajao sve glasniji i moćniji. Shipp i Mateen ne upuštaju se u nekakva glumatanja emocije, ali već oko osamnaestog minuta sa bine skoro da pokulja dim dok Shipp juri preko klavijature kao pomahnitao a Mateen bljuje vatru kroz cev. Stvari se smiruju nekoliko puta u toku koncerta, ali Mateen je svaki put kada se vrati na tenor sve žešći i od publike dobija sve frenetičije aplauze.

Nešto tiša svirka na klarinetu je hipnotički moćna, mada ne sadrži ništa manje nota, a činjenica da on i Shipp zapravo ne sviraju toliko zajedno koliko u isto vreme, sa istim shvatanjem toga gde muzika sve sme da ode, zaslužna je za impresivnu širinu slike koja se pred našim očima razvija i grana u svaku stranu odjednom. Ovo su muzičari koji su odavno prevazišli razmišljanje u kategorijama tema, solaža, ritmova i fraza, muzičari koji sviraju totalnu muziku, dobro znajući da svaki ton koga otkinu iz sopstvenog tkiva i bace prema oduševljenoj publici mora da bude onaj pravi.

 

 

Posle, dakle, spektakla improvizacije i nesputane ekspresije, vreme je za četu belaca sa naočarima, koji izgledaju kao da će održati čas iz napredne algebre. Gerry Hemingway je još polovinom devedesetih sa svojim novim kvintetom iskoračio iz domena džeza u pravcu kamerne muzike i savremene akademske kompozicije, a nova postava ove ekipe i novi smer u kome će se muzika kretati delovali su intrigantno na papiru. Kako je to stvarno trebalo da zvuči, niko nije imao pojma jer je prvi nastup sa ovim programom kvintet održao pre svega dva dana u Šafhauzenu. Debeli svežnjevi notnog papira na stalcima ispred muzičara sugerisali su da ćemo svakako slušati manje improvizacije, a više složenih struktura.

I tako i bi. WHO+ 2- Music for Quintet by Gerry Hemingway, kako glasi naziv ovog projekta, izuzetno složenim gruvom kojim je nastup započet potvrdio je da ćemo slušati neku vrstu matematičkog džeza, teške metrike i složenih preplićućih tema i harmonija. No, svaki strah da će ovo biti akustična (uz električnu gitaru) varijanta nekakvog smorenog fjužna koji od silne teorije zaboravlja na praksu, a od tehnike na dušu, razvejan je već posle par minuta. Tada je postalo jasno da će Hemingway svoje komplikovane ritmove gurati sve jače u apsurd dok ne počnu da karikiraju sami sebe, a Michel Wintsch na klaviru početi da svira protiv ostatka benda, čineći njihove promene akorda gotovo neprirodnim, dok je gitarista Terrence McManus odšetao od teme koju je na tenoru vozikao Michael Moore, a Baenz Oester na kontrabasu nastavio da izigrava straight man podršku, držeći gruv kao da se ništa neobično ne događa.

 

 

Da ne bude zabune, muzika ovog kvinteta nikako nije komedijaška, ali jeste izmeštena iz onoga što smatramo „konvencionalnim“ džezom. Ona impresionira time što Hemingwayu i kolegama uspeva da plešu na vrlo tankoj ivici programske avangarde i satiričnog komentara na istu, a da ne izgube ravnotežu i ne padnu ni na jednu stranu, ispitujući dosledno konsekvence postavljene ovakvim konceptom. Čudna metrika, unakrsno soliranje u neobičnim registrima koji se ipak dobro uklapaju, sve ovo Hemingwayjevoj muzici daje izvanrednu živost iako joj ne oduzima naglašeno artificijelnu mehaničnost, a koja opet ne smeta melodijama da plivaju nesputano lepe i zavodljive. No, ovo je samo početak.

Nekoliko minuta kasnije, bend se stišava nekoliko desetina decibela i pruža jedan produženi pasaž takve intimnosti da se stiče utisak da niko u publici nema hrabrosti da diše. Muzika je toliko nežna, a čak se ni ne oslanja na nekakve prepoznatljivo prijateljske harmonije, da je svaki ton koji se čuje, svaki dodir kože ili metala (Hemingway ovde ustaje i svira vibrafon) kao nekakvo pulsiranje samog kosmosa, a koje čujete iz daleka, u snu.

Kasnije stiže i gotovo agresivan fri-džez frikaut, samo što je i ovde skoro sve zapisano i provežbano, sa Hemingwayjevim divljanjem na bubnjevima koje deluje kao da ga je neko priključio na visokonaponski vod. Uopšte, njegovo sviranje je teatralno, prenaglašeno ekspresivno, ponovo dajući muzici element satire a da joj ne oduzme na ozbiljnosti i težini. Do kraja nastupa smenjuje se još mudro napisanih tema, još dinamičkih varijacija, još uplićućih solaža i neprirodno složenih ali sasvim logičnih harmonija. Aplauz na kraju je dug i snažan, a na bis bend izvodi još jedan od svojih lažnih fri-džez komada, na sveopšte, duboko zadovoljstvo. Ako ovako zvuče na početku turneje, pitamo se kako će zvučati kada se ovaj materijal slegne i pređe u drugu prirodu? Dogodine će u Kolarcu morati da sviraju zaista ozbiljna imena, da bi se dostigli standardi postavljeni ove večeri.

 

 

 

Tagovi: , , , , ,



Jedan komentar "Ring Ring (5): Matthew Shipp & Sabir Mateen, WHO+ 2 – Music for Quintet by Gerry Hemingway"

  1. jelen каже:

    pa da, kukali su omatoreli, olinjali i pregazheni jazz urednici sa laznim dilemama kako se ne zna i ne vidi kuda to ide savremeni dzez… ponizavali su shipa sa titulama „najperspektivniji mladi pijanista“ kada je imao 40 i nesto a glavne nagrade su davali izduvanim i ofucanim velichinama… preskakali su matina uvek i svuda, i najdalje gde se odlazilo je bilo sa pridevima „solidno“, „korektno“, „neobicno“… uostalom preskakali su revoluciju koja je zapoceta pre 60 godina i koja ispisuje svoju paralelnu istoriju dzeza nasuprot ispraznom i bezsadrzajnom smecu koje se danas smatra najrelevantnijim… nije ni chudo da su im guzice ostale zaheftane za kozhnjake u kolarcu,… njujorku, chikagu… nisu videli buru koja uh je potopila i oprala ulice… ;))))

    shiperica krivio prostor i vreme, otkrivao nam 4tu dimenziju po ko zna koji put, chuli smo kako zvuchi 2073. godina, kako bi zvuchao debisi da nosi adidas, sada znamo sta je impresionistichki futurizam… matinica friju dao nov oblik, jos slobodniji, ….oh, kakav kolos!!!!

    hemingvejevci nista manje bitni i predivni, svaki ton je bio vazan, tisina je takodje bila zapisana sa siframa, od jedva cujnog lupkanja konjica na kontrabasu, murovim toplim sviranjem klarineta kao da je kaval ili igranju sa shnalama na sneru, do plemenite buke koja moze da asfaltira autoput… recimo ko ecm u najboljim diskografskim danima, samo slojevitije, sadrzajnije, drugachije…

    jos jednom, ako ovi sto kukaju ne znaju sta je sa dzezom, sinoc je bio masterklas, u beogradu, na kolarcu, na rng-rngu!!!

    F A K J E A !!!!!

Оставите одговор

*


*