koncerti

17.05.2010.

Ring Ring (5) : Huun Huur Tu/ A Filetta

U jednoj večeri videli smo najbolje što tradicionalna muzika u svetu ima da ponudi. Malo li je?

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 16.05.2010. / Foto: Sašo Stamatovski

Za ovu priliku festival je privremeno preseljen u Kolarčevu zadužbinu, prilagođavajući se potrebama za boljom akustikom sale, ali i većem interesovanju publike. Nikakvo čudo kada se zna da su nastupila dva sastava, od kojih je svaki najbolji na svetu u onome što radi.

Huun Huur Tu gledamo u Beogradu po drugi put, ali prvi put je u pitanju samo njihov nastup. Pre nekoliko godina su gostovali u Sava Centru deleći binu sa Moscow Art Triom i bugarskim horom Angelite i beše to jedno transcendentno iskustvo. No, pravi koncert grupe iz ruske provincije Tuva, kojim bi prezentirali svu lepotu lokalne narodne muzike, ostao je nedosanjani san – barem do sinoć.

Nomadski narod uzgajivača konja, poreklom sa severa Kine i Mongolije, Tuvanci i danas prevashodno žive od gajenja ovih životinja, migrirajući onako kako se godišnja doba menjaju. Nije neko veliko čudo što gudački instrumenti koje Kaygal-Ool Khovalyg, Alexey Saryglar i Sayan Bapa sviraju imaju stilizovane konjske glave na krajevima vratova i što ritmovi koje Saryglar izvodi na šamanskom bubnju tunguru podsećaju na konjski kas, galop, vučenje dvokolica.

Čak se i u domenu žičanih instrumenata može povući – doduše smela – paralela sa, na primer kantri muzikom (naročito kada Khovalyg svira došpulur), ali ovo samo služi da podvuče kako je tuvanska tradicionalna muzika magična baš zato što na neobičan način spaja istok i zapad. Harmonski, ona je sasvim intuitivno shvatljiva svakom zapadnjaku, mada odsustvo promena tonaliteta tokom kompozicija nosi sa sobom posebnu eleganciju. S druge strane, na nivou izvođenja, ona je prepuna čistih  vokalnih linija, bez vibrata, ali sa karakterističnim krešendima, te glisando prelaza između tonova na žičanim instrumentima, prepoznatljivim odlikama dalekoistočne  muzike.

Muzička tradicija koja se proteže unatrag skoro milenijum (najstarija kompozicija izvedena sinoć je iz dvanaestog veka) zbunjujuće je konzistentna dok Huun Huur Tu mešaju pesme o putovanjima, ljubavima, pejsažima i veri. Budistički svetonazor koji nije sasvim potisnuo šamansku tradiciju materijalizuje se u jednoj uzvišenoj mirnoći muzike koja je prelepa u onom konvencionalnom, gotovo pop smislu, a opet produbljena složenim apstrakcijama koje joj daju bezvremenost. Huun Huur Tu će u jednom trenutku zazvučati gotovo detinje naivno dok imitiraju ptice i druge sitne životinje svog kraja, ali hipnotičko brujanje gudačkog instrumenta igila i bezbrojni mikrotonalni intervali koji obogaćuju osnovne melodije uzdižu njihove pesme sa travnatih ravnica ka nebu.

Naravno, tuvansko tradicionalno grleno pevanje daje poseban pečat muzici, pretvarajući ljudski glas u onostrano brujanje, šireći značenja i zvučanja pesama daleko izvan konvencionalnog. Skup tehnika kojim se vazdušna struja modulira tako da pored osnovnog tona izlaze još jedan ili dva tona, mnogo viša nego što bi same glasne žice mogle da otpevaju, na bini Kolarca daje sasvim magične rezultate. Glasovi Huun Huur Tu kao da dolaze sa one strane istorije, vremena i stvarnosti i čak ni ne sasvim savršen miks zvuka, te simpatično loš Khovalygov engleski, ne mogu tu ništa da pokvare.

A glasovi koji dolaze sa one strane na programu su i tokom drugog nastupa iste večeri. Pre nekoliko dana je Svetlana Spajić u okviru promotivne Al’JAZZira tribine nazvala A Filetta najboljim a kapela sastavom na svetu. Mi tu ne bismo ništa menjali. Iako im je do punog, sedmočlanog sastava nedostajao jedan čovek, korzikanski pevači – što više izgledaju kao gomila ostarelih boksera, manje kao klasično kulturno-umetničko društvo – salu Kolarčeve zadužbine su na sat vremena pretvorili u zonu nezemaljske lepote.

Jean-Claude Acquaviva je grupu osnovao pre trideset i dve godine da bi sačuvao tradiciju korzikanskog višeglasnog pevanja. U međuvremenu A Filetta je rasla i menjala se, ali njena najvažnija osobina je da tradiciju ne čuva nekakvim pažljivim konzervativističkim pristupom već naprotiv, time što je smelo oživljava u sadašnjem vremenu i pušta je da raste i razvija se.

Uostalom, iako je Korzika ostrvo, tvrditi da u Mediteranu može da postoji izolovana muzička kultura je naprosto suludo, a A Filetta je sastav ionako poznat po tome što rado sarađuje sa drugim muzičarima. Ipak, večeras ih čujemo u potpuno prečišćenoj formi, glasova usklađenih u eterične akorde, sa setnim i filozofskim tekstovima na korzikanskom i obraćanjima publici na francuskom.

Ovo je muzika toliko suptilna da se čini kao da lebdi u vazduhu ispred vas, dok  polako, odmereno diše, uzdiže se na harmoničnim talasima i spušta u blagoslovenu tišinu. Ipak, da se primetiti i da Acquaviva i drugovi ne beže od složenijih aranžmana, izlazaka u druge tonalitete i deljenja grupe na manje sekcije koje zatim pevaju jedne naspram drugih. Iako perfektna u svojoj eleganciji, ova muzika sadrži i zdravu količinu drame, u čemu ponovo prednjači šef svojom strastvenom mimikom i teškim krešendima, što su u zanimljivoj ravnoteži sa prefinjenim trilerima pratećih pevača.

Publika je, reklo bi se, u transu dok sluša anđeoske harmonije, no primetno je da i mnogo ljudi izlazi tokom ovog nastupa. Nakon jedne posebno nežne izvedbe čiji su se finalni tonovi pretopili u crvenkastu tamu sale, žena pored nas je prošaputala „ova je bila najlepša“ i žurno napustila prostoriju. Možda nije mogla da izdrži više lepote?

Bilo kako bilo, preostali slušaoci su snažnim aplauzima nagradili Korzikance na kraju nastupa, zahvaljujući im na podsećanju da tradicija živi samo ako je ljudi žive, a da muzika sa svojim slikama i atmosferama zaista govori više i od hiljada reči na Francuskom ili bilo kom drugom jeziku.

 

 

I ovogodišnji Ring Ring Festival je bio u znaku rizika i eksperimenta. Kombinovanje tradicija, filozofija, idioma i izraza uvek sa sobom nosi potencijal revolucije, ali i neuspeha, i videli smo dovoljno i jednog i drugog. Ove godine slobodni improvizatori (Mia Zabelka i Lucas Niggli, recimo) kockali su se i nisu dobili u svojim susretima sa muzičarima iz drugih svetova.

S druge strane, spoj savremene akademske kompozicije i ulične elektronike (Branko Džinović/ Lukatoyboy) funkcionisao je izvrsno. Festival je doneo i dva sjajna, strastvena, mada sasvim različita džez nastupa, zabavne šveđane Angles i razulareni fri džez Davea Rempisa, a veteranka inovativnog čitanja folka i popa, Iva Bittova je ponovo blistala, reklo bi se – sasvim bez napora. Gitare su na festivalu takođe zvonile bez stida, jedna od njih u rukama džez bubnjara Tonyja Bucka čiji je [project] Transmit zvučao bolje nego što se očekivalo, ali čak tri u rukama razuzdanih anarhista iz holandskog The Ex čiji je šou na kraju ukrala fenomenalna bubnjarka.

Posle lekcija o relevantnosti tradicionalnih izraza sa različitih strana sveta koje su redom održali Huun Huur Tu i A Filetta, ostaje još samo jedno veče, u utorak, 18. maja, na kome će ovdašnja diva tradicionalnog pevanja, Svetlana Spajić, po prvi put domaćoj publici predstaviti svoju novu Pjevačku družinu. Projekat Blind Tapes Quartets Lukatoyboya, koji je kombinovanjem slučajnih partnera doneo nekoliko kompozicija (jedva) kontrolisanog haosa uhvaćenih na audio-kasetama možda najbolje sumira estetiku rizika i nagrade koja još uvek nosi ovaj festival. Vidimo se dogodine!



Jedan komentar "Ring Ring (5) : Huun Huur Tu/ A Filetta"

  1. jelen каже:

    a fileta je nesto najlepse i najsuptilnije sto sam ikada cuo… cisto religiozno iskustvo (u nebanalnom, neinstitucionalnom smislu)… potpuno menja percepciju… zaista nestvarno…

    ring ring je ponovo pokazao da je apsolutno naujbolja i najvazniuja stvar u zemlji i okolini… steta sto institucije i fondovi sa kintom u vecem obimu ne vide sta bi sa jos malo logistike djordjevic & co mogli da naprave…

    respect

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.