Ring Ring 2016 (4): Paul Pignon + Ex You, wisseltangcamatta, Hashima

Mesto: KC REX / Datum: 21.05.2016. / Foto: Ivana Čutura i KC REX

Četvrto veče ovogodišnjeg „Ring Ringa“ imalo je u fokusu najnoviju generaciju domaćih avangardista. I to ne onu kojoj je “Ring Ring“ devedesetih i ranih dvehiljaditih bio zvezda vodilja u medijsko-tehnološkom mraku, već onoj koja je uživala blagodeti razvoja druge generacije post-sankcijskih koncertnih organizatora, kao što su beogradski ImprovE kolektiv ili novosadski Improstor.  Tek sa ovim inicijativama dolazi do (relativnog) omasovljenja improvizatorske i eksperimentalne zajednice domaćih muzičara, što dovodi i do konačnog izmeštanja slušalačke perspektive. Umesto bezrezervne podrške za one koje se odvaže da krenu putem muzičkih stranputica, kucnuo je čas za formiranje zrelijeg ukusa i kriterijuma kojima će se „trud“ i „entuzijazam“ razdvojiti od kreativnih učinaka i dometa niza nadolazećih bendova i muzičara. Naposletku, tek kad se „avangardna zajednica“ oslobodi „imperativa podrške“, moći će da napreduje kroz kritičku autorefleksiju i posledični rad na usavršavanju u svakom pogledu.

U ovom ključu je zgodno sagledati nastupe domaćih sastava Ex You i Hashima, koji su se na različite načine predstavili publici u ne toliko dobro popunjenoj sali Rexa, kao što je to bio slučaj prethodnih festivalskih dana.

Koncertno veče je otvorio Ex You u kombinaciji sa multiinstrumentalistom Paulom Pignonom, nekadašnjim SFRJ rezidentom i jednim od pionira elektronske muzike u bivšoj Jugoslaviji. Novosadski trojac čine Milan Milojković, zadužen za elektroniku (pratiocima domaće radijske scene poznat i kao autor emisije „Gramofonija“ na Trećem programu Radio Beograda, te vrstan teoretičar muzike), bubnjar Filip Đurović i gitarista Laslo Lenkeš. Zaslužni inostrani gost bio nominalna zvezda večeri, te je programska celina „Composite“ sačinjena delom od njegovih kompozicija, a delom od kolektivne improvizacije sa bendom. Prelaz iz apstraktne elektroakustike, preko didžiridu soloa do kolektivne improvizacije, novovekovnom slušaocu je mogao pobuditi asocijacije kako na Ikue Mori u laptop improvizacijama, tako i na Colina Stetsona u kombinaciji vokaliza i niskih frekvencija bas saksofona.

No „grupnjak“ je ipak trebalo da bude veliko finale i centralni deo koncerta. Zašto tako nije i bilo, možemo pronaći razloge u nekolicini raznorodnih faktora. Treba biti fer prema muzičarima, pa pomenuti kako akustika Rexa nikad nije pogodovala električnoj gitari, naročito ako se koristi u distorziranom/noise ključu. To je i za Ex You i za Hashimu bio solidan hendikep.

No druge razloge treba tražiti verovatno u balansu, odnosno neusaglašenosti izraza novosadskog benda i samog Pignona. Možda čak i više u respektu koji su Ex You osećali prema autoritetu ovog muzičara, te pokušajima da mu se prilagode u delikatnim zvučnim apstrakcijama i dinamički tišim delovima, naspram njihovog izraza, koji kulminaciju dostiže u koketiranju sa noise i no-wave estetikom. Tako je Laslo Lenkeš, prva zvezda ovog sastava i naslednik gitarske estetike mladog Artoa Lindsaya (sa akcentom na iščašene, distorzirane slajd tehnike sviranja i bez previše dodirivanja pragova gitare), tek na momente dospevao u prvi plan, Milojković je ostajao u zapećku u zvučnoj slici, dok jesamo Đurović uspevao da pronađe svoje adekvatno mesto u ovakvoj postavci.

No, Ex You jesu na dobrom kreativnom putu, a ova „džomba“ na koju su naleteli, ne bi trebalo da ih obeshrabri. Možda bi bilo uputno slušati ih u izvornoj trio postavi, bez balasta gostujućih autoriteta i u opuštenijoj klupskoj atmosferi.

Beogradski kvartet Hashima se, pak, suočava sa problemima koji potiču gotovo isključivo iz ustrojstva, ambicija i mogućnosti samog benda. Iako trenutno ovde naizgled sve teče po „med i mleko“ principu, takav status Hashima najpre može da zahvali kako dobrom pozicioniranju na „tržištu modernog domaćeg džeza“ gde bi jedini sličan bend mogao biti Fish in Oil, tako i konceptu podrške i tapšanja po ramenu od strane zajednice, koja podržava dobre namere, ne obazirući se na kreativne domete tih nastojanja. I zaista, Hashima je bend čije je srce (bilo) na mestu. Prijatne asocijacije na melodičnost britanskih Polar Bear, ili Miškovićeve fasciniranosti raznim herojima gitarske avangarde, poput Nelsa Clinea, Otoma Yoshihidea, Marca Ribota i drugih, svakako su dobrodošao odmak od učmalosti, koju vezujemo za domaću džez scenu pre poslednje decenije. Kako ih, pobogu, ne podržati?

Njihovi inicijalni nastupi u sadašnjoj postavi su obećali dokle god nisu klizili u preteranu pretencioznost, koja ne bi godila pre svega skromnom improvizatorskom potencijalu saksofoniste Srđana Mijalkovića kao isturenog „džez instrumentaliste“, te ritam sekciji, čiji kapaciteti dosežu do pravolinijske rokerske pratnje bez talasanja. I dok je Mišković beležio kakav-takav napredak na sviračkom planu, njegove megalomanske kompozitorsko-aranžerske ambicije sada prave ozbiljan jaz između sviračkih potencijala unutar benda i krajnjih želja i zamisli, što je kulminiralo upravo na sinoćnjem „Ring Ring“ nastupu.

Ambiciozna filmska muzika istrgnuta iz konteksta filmske projekcije, te još ambicioznija trodelna svita posvećena slikaru Bošu i njegovom delu, kao projektovani odgovarajući opus za ovakvu prigodu, sada su istakli u prvi plan ne samo sviračke nedostatke benda, već i Miškovićevo nesnalaženje u složenom kompozitorsko-aranžerskom kontekstu. Tu bismo pre svega mogli zameriti na dinamičkim amplitudama i brejkovima koji su ređali potpuno nasumično, bez vidljive unutrašnje logike i izgradnje, te je čitav nastup ostavio utisak nizanja nepovezanih muzičkih fragmenata. Ruku na srce, svaki od tih fragmenata je imao odgovarajući melodijski i svirački šarm, ali ništa od toga nije doživelo ni adekvatnu improvizatorsku, ni aranžersku razradu.

Kao krajnji učinak dobili smo koncert koji nije uspevao da drži pažnju slušalaca, te je nagrađen tek mlakim kurtoaznim aplauzima, dok je celokupan neprijatan utisak podgrevao i alkoholisani gospodin u prvim redovima sa svojim primedbama, inače dugogodišnji posetilac Ring Ringa i dežurni skandal-majstor (kad mu nešto nije po volji).

Uglavljen u sendviču izmeđa dva domaća benda, bio je sastav kome niko živi nije uspeo da zapamti ime: wisseltangcamatta! Trojac koji čine saksofonista Georg Wissel, kontrabasista Achim Tang i bubnjar Simon Camatta bio je svetla tačka večeri, jedan od onih pouzdanih Ring Ring koncerata koji prezentuju živu evropsku scenu na razmeđi fri džeza i slobodne improvizacije. Sve je u njihovom nastupu fino sraslo, i to im je glavni kvalitet – kolektivna priroda njihovih improvizacija, čak i kada su određeni pojedinačni instrumenti istureni u prvi plan. Ako Tang diskretno pređe gudalom preko instrumenta, Wissel će se poigrati propuhom vazduha i perkusivnim efektima, kad Camatta opali iz sve snage, kontrabas se svira prstima, a saksofon punim plućima, i tako dalje u tom stilu – razumete princip.

Svako od trojice instrumentalista je pouzdan improvizator sam po sebi, svi su prekaljeni tehničari i svirači. No upravo promišljenost i prava procena vlastitih mogućnosti i snaga fokusira ih na odgovarajući improvizacijski diskurs, koji golica maštu čak i okorelim dugogodišnjim posetiocima ovakvih koncerata. Da, na njihovom koncertu nismo čuli ništa epohalno, niko od njih nije niti legenda svetskog džeza, niti perspektivni inovator savremene avangarde, ali ponekad je sasvim dovoljno biti jednostavno dobar u onom što radiš. Publika će to umeti da ceni.