Najnoviji album seksteta talentovanog bostonskog kornetiste je impresivan pre svega na matematičkom nivou
Problem je naravno što, svaka čast old-skul pitagorejcima, muzika, popularna ili avangardna, ne može da se svede na matematiku. Da može, 12-tonska kompozicija bila bi kraj sve muzike i danas ne bismo više o čemu imali da pričamo na ovom sajtu.
Bynum, učenik Anthonyja Braxtona i štićenik Davea Douglasa, ovim albumom, finansiranim od strane čak dve fondacije za unapređenje kamerne muzike i umetnosti, svoj sekstet baca u treću snimljenu avanturu trudeći se ne samo da premosti jaz između kompozicije i improvizacije, popa i avangarde, nego i da pomiri raznorazne suprotstavljene svetove u džez i drugoj muzici početkom druge decenije trećeg milenijuma.
I tako nežna niska tonova na kornetu otvara ploču umirujućim kamernim štimungom, a kada se Bynumu pridruže Jim Hobbs na altu i Bill Lowe na bas trombonu, preplitanje melodija i motiva je prijatno mada iznenađujuće nenametljivo. Kao teza koja otvara raspravu, kompozicija Shift je začuđujuće bezmirisna, demonstrirajući popriličan deficit stava. Naravno, nije neprijatna za slušanje, ali baš ta njena pomirljivost najviše para uši.
No, pokazuje se da je ona karakteristična i za ostatak albuma. Dugačke kompozicije koje slede bave se nekim složenim pitanjima, dok neparni gruv kontrabasa Kena Filianoa i bubnjeva Tomasa Fujiware tone u reverb gitare Mary Halvorson, a duvači se gube i pronalaze u fraktalnim lavirintima, dok se spore improvizacije spontano oblikuju u spore, dostojanstvene kompozicije, i sve je to konceptualno i matematički zadovoljavajuće.
S druge strane, kamerna muzika ne bi smela da bude sinonim za puki zvučni ukras, na šta Apparent Distance prečesto liči. Ovo je avangarda ne kao traženje novog izraza ili barem obračun sa starim nego avangarda kao stil, slobodna da ne učini ništa zbilja avangardno dok podražava formalne karakteristike smelijih i opasnijih kompozicija.
Nijedna tema na ovom albumu ne da se zapamtiti jer im nedostaje bilo strasti, bilo neke suptilnije emocije. Ni jedna grupna improvizacija – uključujući segment u Source gde Halvorsonova i Bynum komuniciraju preko složene ali i dalje nenametljive pratnje – ne zvuči kao uzbudljivi dijalog božanstava što u prstima i plućima drže misterije kreacije. Umesto toga, ova muzika kao da se zadovoljava time da izdaleka podseća na druge, pustolovnije muzike, nikada uvredljiva, nikada zbilja upečatljiva ni na kom nivou.
Ne treba padati u romantičarske klopke i tvrditi da za dobar (fri) džez morate imati ljude koji danju pljačkaju bakalnice da bi skupili pare za drogu a noću božanski ili vraški nadahnuti stvaraju muzička čuda. Međutim, teško je ne oteti se pomisli da bi ovom sekstetu – sastavljenom od inače zaista cenjenih muzičara – koristilo više nastupanja pred gladnijom i manje vaspitanom publikom umesto, pretpostavljamo, uobičajenih belih srednjeklasnih tapšača na sve što je ugodno i zaodeva se u kostim eksperimenta.
Apparent Distance je bledunjava, zaboravljiva ploča na kojoj ni Bynumov nepobitni smisao za organizaciju zvuka, ni poslovično raskošna pirotehnika Mary Halvorson, ne daju u konačnom zbiru mnogo više od aproksimacije muzike vredne vremena koje smo joj posvetili.
Taylor Ho Bynum - kornet
Jim Hobbs - alt saksofon
Bill Lowe - bas trombon, tuba
Mary Halvorson - gitara
Ken Filiano - kontrabas
Tomas Fujiwara - bubnjevi
