Neposredno pred izlazak novog albuma pijaniste Matthew Shippa, džez magazini i blogovi intenzivno se bave njegovim kontroverznim izjavama uperenim protiv velikana džeza, poput Waynea Shortera i Herbija Hancocka
Fama oko Shippovog rečnika i javnih nastupa započeta je još 2007. godine, kada je izjavio da su najbolji dani Waynea Shortera i Herbija Hancocka odavno prošli i da ova dvojica muzičara samo zauzimaju mesto mlađim snagama. Ubrzo su usledile i reakcije, pa je tako pijanista The Bad Plusa, Ethan Iverson, konstatovao kako su Shippove procene plod neinformisanosti o Shorterovom radu, te da se mogu svrstati u isti koš sa neprikladnim izjavama Shippovih neistomišljenika poput Stanleya Croucha ili Wyntona Marsalisa.
Shipp je replicirao sledećim rečima: „Ne doživljavam tradiciju na isti način kao Ethan. Na jednom nivou, da, ali na drugom – jebeš sve njih. I to zaista mislim – jebeš Herbija Hancocka, jebeš Waynea Shortera. Na određenom nivou, jebeš i Louisa Armstronga. Oni očigledno imaju neko mesto u istoriji džeza koje je, očigledno, zasluženo. Ali ja moram da radim ono što radim, moram da kažem šta imam da kažem, a ako to znači da treba da kažem nešto nepristojno o ikonama, onda ću to i da uradim, i zabole me zbog toga! Baš me briga za njih”.
U prošlogodišnjem intervjuu magazinu Signal to Noise, Shipp je izjavio: „Istorijske snage džeza su veoma represivne. Ako bacite pogled na džez magazine, osam ili devet meseci ćete videti iste naslovne strane kao 1972. godine. Keith Jarrett, Dave Holland, Chick Corea, Herbie Hancock. Ako magazin Spin objavi članak o bendu Eagles, makar će ga sakriti na poslednje stranice. Kada Eagles odu na turneju, rok industrija ih tretira kao nostalgičare, dok će džez industrija Keitha Jarretta i Herbija Hancocka tretirati kao da je njihova muzika stvarna i značajna. Čuli smo dosta od njih – oni su milioneri, trebalo bi jednostavno da odu negde i da prestanu da sviraju“.
Matthew Shipp, koji uskoro puni 50 godina, nije ništa manje skroman ni kada govori o svom radu, pa je nedavno izjavio kako „ne zna nikoga na svetu sa tako jedinstvenim izrazom na svom instrumentu“, a najavljujući predstojeći album 4D kaže kako „oseća da je uspeo da pronađe četvrtu dimenziju klavira, pa otuda i naslov albuma“.
Autori tekstova o Matthewu Shippu su jedinstveni u oceni da je preterao sa ovakvim izjavama, a njegove javne istupe mahom objašnjavaju željom za medijskom pažnjom i borbom za „mesto pod suncem“. Tad Hendrickson, novinar magazina Spinner, ide i malo dalje, te smatra da se cela priča zapravo vrti oko kvarteta saksofoniste Davida S. Warea, u kome je Matthew Shipp proveo punih 16 godina. Ovaj sastav je, objašnjava Hendrickson, bio veoma cenjen od strane kritike i poređen (po hemiji) sa Coltraneovim sastavima, ali je uvek bio trpan među avangardiste, čak i kada je snimio dva albuma za veliku izdavačku kuću Columbia Records. I sam Shipp je istakao kako ovaj kvartet nezasluženo nije postao slavan, uprkos tome što ga je kritika hvalila na sav glas.
Iako osuđuju Shippov vokabular i stavove, američki kritičari se slažu da se zaista radi o jednom od najzanimljivijih džez pijanista današnjice, pa mu tako magazin Jazz Times posvećuje veliki članak u poslednjem broju, baveći se naširoko ne samo njegovim izjavama, već i čitavom muzičkom karijerom.
Matthew Shippov novi album 4D će se pojaviti u prodaji 26. januara, a izdavač je Thirsty Ear.
