Jedna važna grupa iz tog doba je bio sastav sa Cecilom Taylorom i Andrewom Cyrilleom. Kako se sećate toga - bio je to veliki susret heroja novog momenta?

Veoma svesno raširenje. Drugačiji pristup muzici, znaš? Ponekad me pitaju: "Kako si se našao sa Cecilom Taylorom?" A ja kažem: "Veoma jednostavno. Pitao sam ga." "Treba li ti tenorista? Hoću da sviram sa tobom!" I to je to. Isto sa Dizzyjem. Pozvao sam Gillespieja i rekao mu: "Srećan Božić. Pozovi me ako ti treba tenor saksofonista!" "OK. Koji ti je broj telefona?" Samo tako. Samo bih pitao. Nema tu neke mudrosti - ako hoćeš da sviraš sa nekim samo ga pitaj. Hej, vi budući muzičari: ako želite sa nekim da svirate, samo ga pitajte! To je to. A onda te on otera do đavola...

Živeo sam u finom stanu u Harlemu, ali nisam imao mesto za vežbanje. Morao sam da vežbam u jednoj srednjoj školi - što je bilo OK. Dolazio bih jednom nedeljno, nisam plaćao prostor, a zauzvrat sam svaka tri-četiri meseca morao da održim koncert za njihove učenike. Problem je bio u vrlo struktuiranoj situaciji, u pogledu discipline. To je ipak bila škola, pa nisi mogao da pušiš, niti da piješ, čak ni pivo. I napokon sam sebi rekao: "Ovo je tako ograničavajuće!"

Nismo mogli da probamo više od tri-četiri sata tokom večeri, pa sam konačno potražio mesto u gradu, da možemo mirno da radimo, 24 sata na dan, a onda i da živim tamo, ako mi bude odgovaralo. Na sreću našao sam, na Lower East Sideu, rentirao sam ga od te žene... Bila je to Petra De Niro, Robert De Nirova majka.

To je bio njen apartman?

Ne, njena je bila cela zgrada! Izdala mi je prostor na spratu, plus podrum. Dobio sam, dakle, dva cela sprata. Veoma lepa kuća. Ona je bila vrlo ponosna na nas. Govorila mi je da sam tu kuću učinio slavnom! Na svetu nije bilo sličnog Studiju RivBea, u ulici Bond, broj 24.

U početku sam samo mislio da živim tamo, nisam planirao koncerte. Bio sam zadovoljan što sam imao gde da vežbam i podučavam đake. Ali, onda je George Wein Festival ustanovljen u Njujorku. Oni su prilično ignorisali ono što smo radili - on ne voli modernu muziku. Zamisli, George i ja smo išli zajedno u školu - i on je studirao u Bostonu. uvek je svirao - ili pokušavao da svira - klavir. Ali, on se pitao! Dobar je on muzičar, mada ga je zanimao samo diksilend... u maniru Rubyja Braffa.

On je bio osnivač Newport Jazz Festivala u Njujorku. Nije mu se moglo desiti da pozove bilo kog modernog muzičara! Pa smo pomislili, možda bi trebalo da organizujemo koncerte za sebe? Govorili su mi: "Da, čoveče, treba da napraviš festival za ovaj narod." To sam i uradio. Napravio sam festival, koji je bio veoma uspešan. Ljudi iz celog sveta su dolazili - muzičari koji nigde drugde nisu mogli da sviraju. Anthony Braxton, George Lewis, David i Sunny Murray, Henry Threadgill, LeRoy Jankins i Roscoe Mitchell, svi su nastupali kod mene.

Bilo je dovoljno veliko - moglo je da se smesti 150 ljudi na prvom spratu. Nije to bilo "potkrovlje" (loft), kako se smatra. Već prvi sprat i podrum. Moja deca su prodavala karte - sve je zapravo bilo skoro besplatno. A onda je stigao poziv... Ja sam se brinuo o oglašavanju. Sve sam radio sam: zvao sam ljude, otišao sam u Village Voice, tamo sam se dopao nekim ljudima, pa su objavili oglas gotovo za džabe. A onda su me konačno pozvali iz gradske uprave.

Gradske uprave Njujorka?

Da. Rekli su mi: "Radiš sjajan posao. Kako bismo mogli da ti pomognemo?" To je tačno. Oni su mene zvali, nisam ja zvao njih. Poslali su nekog i ja sam popunio sve formulare koje je doneo. Tako sam dobio novac da mogu da platim muzičare. Praktično je grad Njujork preuzeo brigu o honorarima muzičara, a ja više nisam morao da naplaćujem ulaz.

Ja sam dosta radio i putovao, pa je moja supruga Bea brinula o mestu. Jedna od mojih kćeri je obično radila na biletarnici. Sakupljala je donacije - posetioci su davali koliko su smatrali za shodno. Neki muzičar bi došao i rekao joj: "ja sam muzičar". A ona će: "Oh, odlično. I ti bi trebalo da daš nešto - hajde bar dolar!" Uvek bi tako radila. Ali, ona nije prepoznavala muzičare... Onda bi joj on rekao: "Zovi tatu." I ja ga pustim, ili moja supruga...

Pričao sam sa Daveom Hollandom o albumu "Conference of the Birds". Kako se vi sećate tog albuma i nekih drugih kasnijih susreta sa njim?

Mi smo mnogo puta svirali zajedno pre tog snimanja. Ta muzika nam je, dakle, bila bliska i mogli smo više da kreiramo. To je, verovatno, jedna od najboljih ECM ploča svih vremena. A takođe i ona koju sam ja potpisao, zaboravio sam kako se zvala… "Contrast"! To je jedina "moja" ploča za ECM. Dave i ja imamo dugo zajedničko muzičko iskustvo, kao i Barry Altschul. Puno smo zajedno putovali.

Naš sastav je od muzikologa obeležen kao jedina grupa koja nastupa, a da nema plan pred sobom. Nikakvu temu - ništa! Bila je to totalna spontana kreativnost. Ja sam to uveo... Mislio bi da je sve sređeno. Kad slušaš, čini se da je sve navežbano. A ništa nije bilo uvežbano. Apsolutno ništa! I sve ostalo, kao "Streams", ili mnoge druge ploče iz tog doba, sve one su bile neposredne kreacije. Ništa uvežbano, ništa uopšte. Sve se tako radilo. I većina koncerata sa Daveom i Barryjem Altschulom, u triju, ništa nije bilo uvežbano - sve je uvek bilo potpuno novo. Nismo čak ni pričali o muzici koju ćemo izvoditi.

I nije bilo nikakvog plana?

Nipošto. Mislim da se meni pripisuje predstavljanje takvog tipa muzike.

Nije li za jednog kompozitora čudno da pravi "nekomponovanu muziku"?

Dobro je što si to pitao - mislim da jeste čudno. Ali i to je kompozicija! Jer kompozitor zapravo zapisuje svoje improvizacije. Time se bavi. To sam i ja radio. Ali to je različit diskurs od "totalne kompozicije". Ja razmišljam na taj način. Ne želim da imam bilo šta planirano, osim ako to nije namera. Ali, obično radim nestruktuirane stvari, koje puštam da idu kud god da se zalomi.

Naravno, obzirom da sviramo toliko dugo, osećaj strukture je već tu. To je nešto što ne možeš tek tako da izbegneš. Pa kad sam se konačno našao sa Dizzyjem Gillespiejem 80-tih, onda sam se vratio potpunoj strukturi. Oni koji su poznavali samo moj rad iz 60-tih i 70-tih, nisu imali priliku da čuju bilo šta od tradicionalne muzike, pre Dizzyja. Pričalo se: "Sam Rivers sa Dizzyjem? Dizzy će ga najuriti za par nedelja!" "Šta Dizzy traži sa jednim avangardnim sviračem?" Ali, ja sam došao iz tradicije. Isto mi je bilo i sa Dizzyjem i sa Milesom. Mogao sam lako u to da se uklopim.

Kako se sećate rada sa Dizzyjem, u United Nation Orchestra i u kvintetu?

Bilo je dobro. Dopadalo mi se da sviram sa njim. Naterao me je da sviram precizno - ja se obično izgubim u melodiji. Ako bih kod njega pogrešio u melodiji, pričao bi o tome celu noć! Bio je veoma striktan, disciplinovan muzičar. Što je meni bilo OK.

Slučajno, treći trubač sa kojim ste kratko radili bio je Chet Baker. Treći najveći trubač posleratne ere.

Da, nismo mnogo svirali zajedno. Bilo je to veoma slično. Svako ko je umeo da svira znao je sličnu muziku - tako je i danas. Na sešnima se svira ista muzika, jer te prati tradicionalni bend. Svira se "I Got Rhythm", pa jedan bluz, "Stella By Starlight", "All The Things You Are", "Body and Soul"...

Kakvo je vaše mišljenje o sviranju iste muzike na sešnima?

Na taj način saznaš da li muzičar ume, ili ne ume da svira. Tako saznaš da li kopira ili radi nešto originalno. Taj sud možeš da doneseš na osnovu toga kako neko svira standarde. Tako i dobijaš posao. Dođeš na džem sešn i dobiješ priliku da sviraš. Nema zabušavanja na standardima!

Ali, neki, kao David Murray - on svira standarde, ali ne svira "changes". On svira njegove interpretacije standarda, a to je potpuno drugačije. To nije tradicionalni pristup. On misli da avangardista treba tako da svira. A ja ipak sviram strejt, tradicionalno, kad sviram standarde. Ne dopada mi se ideja da sviram moje interpretacije standarda. Ako sviram standard, ti možeš da potvrdiš da znam šta radim, a kreativnost pruži na neki drugi način.

Čak je i improvizacija bitna.

Naravno, moraš da poštuješ akorde. Inače nema svrhe. Zato treba znati "changes". Ako ih znaš, biće ti lakše da sviraš i da stvaraš boje i nudiš drugačije ideje, ali unutar "changes". To rade tradicionalisti. I oni mogu da sude umeš li da sviraš ,ili ne umeš. Tradicionalisti mogu da sviraju fri, a fri muzičari ne umeju da sviraju tradicionalni džez!

Napokon ste se vratili u Floridu, 1987. godine. Napravili ste RivBea Orchestra (big band) i trio. Recite mi nešto o tome.

Postojala su dva RivBea: New York All Stars i Orlando RivBea Orchestra. U Orlandu živi dosta dobrih muzičara. Tamo ima puno škola, pa svi muzičari iz tog RBO predaju na univerzitetima. Oni svi imaju nastavničke titule i za njih sam morao da pišem veoma oprezno. Oni su tako dobri muzičari. Zaista nemam potrebe da ih uvežbavam. Mogu da donesem muziku pravo na koncert, što se ponekad i desi.

Dođete pravo na koncert sa novim aranžmanom.

Da, sa nečim što ranije nisu imali priliku da vide i - oni se snađu. Takvima treba da pružiš zanimljiviji materijal, da bi ih razveselio. Ja raspisujem i precizne delove, ali takođe svima ostavljam prostor za improvizovanje, jer je svako među njima improvizator. To znači da svaka kompozicija treba da traje najmanje 15-20 minuta, da se toliko protegne, da bi za svakog bilo mesta. To je ideja.

Svi oni su takođe kompozitori - svako u bendu vodi i svoj sastav. Nije da oni samo zavise od mene, oni rade i na svojim projektima. Doug Matthews ima avangardni gudački bend, a Anthony Cole ima razbijački... kako to zovete? Rokenrol bend! Eto vidiš - on se ludo zabavlja! A Doug je okružen klasičnim čelistima i nema priliku da se toliko veseli. Svako želi da izrazi svoje ideje. I ako ne pišeš kako treba, neko će se dosađivati, biće neraspoložen i uvređen. Sa takvim bendom moraš da budeš siguran da je svako zadovoljen.

Mogao sam da sastavim orkestar u kom bih bio jedini solista. Jednom sam i bio u takvom bendu! I, pitao sam se: "kako ovo može nekom da prija?. Ja se zabavljam, a svi drugi slušaju šta ja radim!" To su iskusili i drugi iz ovog benda. I shvatio sam da, ako želim da imam big bend, moram da pišem tako da svi dobiju priliku da se izraze.

Ako imaš kompoziciju za 40 muzičara – četiri francuske horne, pet truba, dve tube... Svirali smo i takvu muziku i snimali takav orkestar. Četiri flaute i 10 drvenih duvača, čini mi se. Radio sam i takve stvari i još uvek radim, mada je teško držati muzičare na okupu. Ne toliko spojiti muzičare, koliko obezbediti tehnički kvalitet snimka. Pa, dakle, mi smo u Floridi, i ako vas put nanese tamo, možete da nas "overite" - dole u Orlandu, na Floridi.

Čuo sam da ste imali neka iskustva sa DJ-evima. Koliko vas to zanima?

Isto kao sa repom - pisao sam neku finu prateću muziku za repere. Ali, zaista nisam čuo nešto tako izuzetno "moderno" ispod njih, da ne mogu da se uklopim. Dakle, planiram da radim i sa DJ-evima.

Veoma je teško biti mlad džez muzičar. Jer treba dosta vremena da bi uopšte postao muzičar. Ja sam siguran da ih ima dosta - konzervatorijumi su puni muzičara. I ovo neće nestati, već će opstati, jer džez muzičari sada opslužuju sve. Oni sviraju matrice za Britney Spears i brojne druge izvođače. Na taj način opstaju džez muzičari. Da nije toga viđao bi samo DJ-jeve.

Ima li među mladim saksofonistima nekog ko vam se posebno dopada?

Pa, recimo Steve Coleman.

Video sam vas ovog leta sa Jasonom Moranom...

Svidelo ti se? Da, bilo je dobro. Jason je student Jakija Byarda. A Jaki mu je stalno pričao o meni. Kao što i ja pričam o Jakiju. Pozvao me je jer je želeo da radi sa nekim iz moje generacije. I da snimi ploču. Prošlo je jako dobro. I on je okružen talentima, kao što je bubnjar Nasheet Waits, čiji je otac takođe svirao bubnjeve. To je bilo veoma lepo. Još uvek povremeno nastupamo zajedno. Možda ćeš nas još negde uhvatiti, možda i u pratnji mog benda.

Koja je vaša definicija džeza?

To je univerzalna muzika. Ako sviraš džez, ti se možeš uklopiti u bilo koji drugi tip muzike. U klasiku, rokenrol, tradicionalnu muziku, bi-bap ili avangardu. Mi se možemo uklopiti u bilo kakav žanr. Možeš se u to uveriti. Jer to je jedinstveno u istoriji džeza. Nema grupe koja svira kao mi.

(kraj intervjua)

Sam Rivers (1): Od bluza, preko klasike i bi-bapa, do avangarde