Mesto: KC Rex, Beograd / Datum: 14.05.2010. / Foto: Sašo Stamatovski

Nakon lepršavog performansa Ive Bittove u prepunom Rexu i (post) pank masakra grupe The Ex pred razigranom i netipičnom Ring Ring publikom, bilo je teško održati podjednako dobro raspoloženje i posetu već narednog dana. Istina, u petak uveče zasvirali su prekaljeni veterani i vedete prethodnih festivalskih izdanja – češki bubnjar Pavel Fajt i njegov kolega po instrumentu Tony Buck iz trija The Necks – ali u postavama koje nisu ni toliko poznate ovdašnjoj publici, niti se mogu smatrati glavnim projektima pomenutih muzičara.

Veče je otvorio Mia Zabelka Trio, okupljen oko avangardne violinistkinje/vokalistkinje iz Beča po kojoj je bend i dobio ime. Uz već pomenutog Fajta, binu je popunjavao i (kontra)basista Johannes Frisch iz sastava Kammerflimmer Kollektief. Ako se prisetimo da je zvezda prve festivalske večeri - Iva Bittova - osamdesetih gradila karijeru upravo kroz saradnju sa Pavelom Fajtom, te da je Mia takođe  pevačica i violinistkinja osobenog senzibiliteta, mogla bi se naći tematska veza između njihovih ovogodišnjih koncerata na Ring Ringu.

Međutim, na pomenutim podacima se svaka sličnost završava. Dok je Iva Bittova u svojoj naturalističkoj ekspresivnosti odbacila sva moguća tehnološka pomagala, oslonivši se samo na svoj glas, violinu, i telesne gestove poput lupanja nogom o pod ili teatralnog ponašanja u interakciji s publikom, Zabelka se služi električnim instrumentom i glasom procesuiranim kroz mnoštvo efekata, a harmonija sa prirodom uzmiče pred hladnim post-industrijskim izrazom.

Sam početak nastupa pripada Zabelki i Frischu, koji izvlači veoma tople i poletne  tonove iz svog kontrabasa, kontrastirajući mračnoj, futurističkoj i slobodnoj violini. U ovim trenucima bend zvuči i najuverljivije, a čim se bubnjevi pojave u zvučnoj slici, nastaju problemi – Fajtov masivan ”stadionski” zvuk i matematički precizni, proračunati udarci, beskrajno su daleko od ideala kolektivne improvizacije kome bend teži, te se čini kao da većinu vremena slušamo muzičare na različitim talasnim dužinama.

Kada se bubnjevi povuku u drugi plan, a Fajt proprati međuigru violine i kontrabasa sitnim vezom po činelama (ili po kuhinjskom priboru u jednoj od numera), rezultati su primetno bolji, a odlični Johannes Frisch uspeva da dođe do izražaja. U momentima kada bi on prešao sa kontrabasa na bas gitaru bend je takođe uspevao da poveže niti predstavljajući se u nešto melodičnijem izdanju, i kao koliko-toliko kompaktna celina. Nažalost, Mia Zabelka Trio uporno je i usiljeno težio ka pomirenju avangarde (Zabelka, Frisch) i populističkog pristupa (Fajt), ostajući u tom naumu nedorečen i rastrzan negde na pola puta.

Bend Tonyja Bucka suočavao se s potpuno drugom vrstom problema. Kao sporedni projekat bubnjara meditativno-repetitivne postave The Necks, pa još u rok ključu, [project] Transmit nije mogao biti previše zanimljiv fanovima njegovog matičnog sastava, a još je manje poznat rok publici koja ne prati pažljivo dešavanja na Ring Ringu. Kao epilog svega toga, ne samo što je bilo malo ljudi u publici, već je sva prilika da gotovo nikog nije ni zanimalo ono što se dešava na bini.

A to je, nakon kratkog uvoda u kome su dvojica bubnjara udarala svom silinom po svojim instrumentima, bila relativno uredna indi/kraut/nojz/post rok svirka, u kojoj je Buck više vremena proveo svirajući električnu gitaru i pevajući, nego za matičnim setom bubnjeva. Samoj muzici se ne može previše zameriti – bubnjar grupe The Necks je solidan gitarista i pevač, i očigledno dobro poznaje žanrove kojima se ovom prilikom okreće, dok je ostatak grupe (bubanj, bas, klavijature) ako već ne naročito virtuozan ili energičan, a onda makar funkcionalan u sprovođenju šefovih zamisli. [project] Transmit se ne može svrstati među vrhunce gore pomenutih stilova, ali ni odbaciti kao benigni projekat tamo nekog avangardnog/džez bubnjara koji je dao sebi oduška svirajući muziku svoje adolescencije.

No da bi jedan rok koncert bio uspešan, potrebna je i odgovarajuća hemija između  publike i benda, a ona je ovom prilikom izostala. Nakon druge pesme Buck se obratio publici i primetio kako bi bilo lepo kada bi svi ustali sa stolica i prišli bini. Za razliku od prethodne večeri, kada je na poziv pevača The Ex auditorijum momentalno pohrlio napred, sinoć se to nije desilo, tako da je [project] Transmit do kraja nastupa mogao da računa tek na lenje i kurtoazne aplauze udobno zavaljenih posmatrača. Već nakon sledeće pesme, Buck je pomalo ironično podigao pesnicu kao odgovor na učtivo tapšanje iz publike, da bi na kraju koncerta izašao na bis pred svega dvadesetak ljudi i ”šaljivo” prokomentarisao tu činjenicu.

Jedan od značajnih kvaliteta Ring Ringa je što se ne ograničava samo na avangardiste, džezere i folkere, već s vremena na vreme dovodi i respektabilne rok sastave. No ako je već to slučaj, i organizacija takvih koncerata bi mogla da bude prilagođena bendu koji dolazi, kao što je svojevremeno bio slučaj s odličnim nastupom Pere Ubu u tadašnjem Pogonu Doma Omladine. Ako već ne postoji mogućnost da se koncert preseli u neki ”rokerskiji” prostor, makar nije teško ukloniti stolice ili ih staviti u drugi plan, te podesiti malo diskretniju rasvetu. Tako će, naposletku, i bend biti zadovoljniji i motivisaniji da pruži nešto više od rutinske svirke koja će malo kome ostati u sećanju.