Kada su se pojavili na njujorškoj avangardnoj džez sceni ranih devedesetih, Medeski, Martin & Wood nisu bili baš tipičan bend iz tog miljea. Nakon prvenca Notes From The Underground (1992), na kome se prepliću tradicija, avangarda i fank motivi, dolazi do promene koja će presudno odrediti percepciju i status ove trojke u džezerskoj javnosti. Nekadašnje čudo od deteta, vratolomni pijanista John Medeski, odlučuje da klavir u većini pesama zameni famoznim Hammond B-3 orguljama, koje će prosečnog poznavaoca rok muzike asocirati na Deep Purple, a zagrižene ljubitelje džeza i Blue Note zvuka na slavni trio Jimmy Smitha.

Stabilni gruv kontrabasa i bubnjeva, uz odmereni retro-fank prizvuk orgulja, postaju zaštitni znak benda. Medeski i ekipa se ne zadovoljavaju postignutim, već nadograđuju bazu i proširuju bend brojnim gostujućim muzičarima (DJ Olive, Marc Ribot, John Scofield...). Nižu se albumi na kojima flertuju s psihodeličnim rokom, hip hopom, elektronikom, pa čak i dečijom muzikom.

I dok mnogi muzičari lome glavu oko toga kako da osveže izraz i izađu iz kolotečine, za Medeskija i ekipu kao da su sasvim druge dileme na tapetu – kuda da krene bend koje je već sve živo probao? Da li je vreme za još jedno koncertno izdanje, ili ne daj bože kompilaciju?

Medeski, Martin i Wood su, u potrazi za eliksirom večne mladosti, radikalno promenili pristup stvaranju muzike. Umesto da prvo pišu pesme, posle čega bi usledilo dugotrajno i mukotrpno studijsko snimanje i miksovanje, a naposletku i promotivni nastupi, oni obrću čitav proces. Komponuju na turnejama, vežbaju na koncertima, a gotov materijal snimaju bez mnogo prenemaganja i glancanja.

Rezultat takvog pristupa je Radiolarians trilogija, koja zvuči veoma relaksirano, spontano, i uspešno sumira gotovo sve tendencije benda iz karijere duge skoro dve decenije. Poslednji album u nizu snimljen je za svega tri dana, i upravo to mu je glavni kvalitet – teče glatko, kao na nekom klupskom džem sešnu u sitne sate, ili na probi pred grupom najbližih prijatelja.

Ovaj album najviše podseća na radove benda iz sredine devedesetih, kada su Medeski Martin & Wood eksperimentisali veoma diskretno i elegantno. Magija je nastajala iz suptilne međuigre trojice muzičara, koji se toliko dobro poznaju da bi mogli da sviraju zajedno i zatvorenih očiju. Svega toga ima i na Radiolarians III. Naizgled jednostavne fank melodije i banalne teme od tri tona, jedva primetno izleću iz šablona i golicaju maštu pažljivog slušaoca.

U uvodnoj Chantes Des Femmes će vas zaintrigirati „previše ozbiljan“ Medeskijev solo koji izleće iz svedene osnovne teme i ritma, u sinematičnoj Walk Balk ćete nakratko osetiti duhove Ennio Morriconea i Henry Mancinija, vođene snažnim basom Chrisa Wooda i preciznim aranžerskim rešenjima. Ipak, prava poslastica sledi kada se Medeski dohvati klavira, kome se na Radiolarians trilogiji vraća u punoj meri i svira ga koliko i orgulje.

Tradicionalna Satan Your Kingdom Must Come Down, prva od svega dve obrade na albumu, počinje dugačkim klaviriskim uvodom punim vratolomija i šaljivih referenci na klasičare i moderne avangardiste, a eksplodira u izuzezno zavodljivu, poletnu temu, u kojoj Wood izbija u prvi plan svirajući električni bas. Medeski ne posustaje ni u hipnotičkoj numeri Kota, u kojoj nas zabavlja čupajući utrobu prepariranog klavira, a vrhunac suptilne interakcije benda i pijanističkih bravura srećemo u latino temi Jean’s Scene. Početak pesme će vas, u prvom momentu, asocirati na neku žurku kraj bazena i blazirane bogataše koji ispijaju tekilu i šampanjac, udobno zavaljeni i zaklonjeni suncobranima. Ali takvoj ekipi se sigurno ne bi dopale stalne promene tempa, a još manje pijanista, koji zvuči kao da je previše popio i počeo da svira neka čudna i nimalo kratka sola.

Ostatak albuma čine mahom standardne MMW teme nabijene gruvom i fankom, uz iznenadan, ali veoma uspešan pomak ka alt/post rok vodama u numeri Undone.

Sveobuhvatni i rezimirajući karakter Radiolarians trilogije pokazao se kao pun pogodak, jer se ne može baš uvek uspešno eksperimentisati i hrliti ka novom. Za Medeskija bi, pak, upravo ovaj album mogao da bude odličan putokaz za budućnost. Njegov klavirski performans je veoma svež i pun zanimljivih ideja koje bi se mogle razraditi, pa bi bila prava šteta ako bi ih ponovo potisnuo u drugi plan zbog starog dobrog Hammonda.

John Medeski – klavir, orgulje

Chris Wood – bas gitara, kontrabas

Billy Martin – bubnjevi