U poslednjih par godina sve više se kristališe domaća džez scena koja ne baštini sving, bap i vokalnu tradiciju, već nastoji da izgradi autorski izraz na muzici svog vremena. Među njima se naročito ističu pijanisti; Dejan Ilijić predvodi niški neo-fjužn sastav Eyot, a Aleksandar Jovanović akustičnu trojku Woodcock Group, stacioniranu u Beogradu, koja je prošle godine izdala debitantski album Water Stories.

Nešto severnije od njih, u prestonici Vojvodine, pre par godina je bez previše pompe započeo s radom Majamisty Trio. Iako sam tada primetio najavu njihovog prvog koncerta, ovo ime mi nije zadržalo pažnju, sve dok nisam saznao da ritam sekciju čine bubnjar Ištvan Čik i kontrabasista Ervin Malina. Kako sam već godinama fan ovog dvojca, ponajviše zbog njihovih odličnih koncerata sa Szilardom Mezeijem, morao sam biti makar malo zaintrigiran.

Ubrzo sam saznao da postavu predvodi Maja Alvanović, široj javnosti malo poznata pijanistkinja iz klasičarskog miljea, a nekoliko kratkih audio klipova upućivalo je na delikatan autorski izraz blizak ECM produkciji. U par numera tu je i gostujuća pevačica Aleksandra Drobac-Čik, koja pesme boji vokalizama, bez tekstova. Možda i više od svega toga me je obradovalo saznanje da s još jednom pijanistkinjom – Irinom Mitrović - čini polovinu klavirskog dueta Majrina, koji interpretira dela fantastičnog pijaniste i meni dragog Piazzollinog saradnika Pabla Zieglera.

Koncert u beogradskom Studenjaku decembra 2010. ubedio me je da se radi o sastavu na koji vredi obratiti pažnju, a naredna godina je donela mnogo toga zanimljivog za bend – u avgustu je objavljen debitantski album Mistyland za novosadski SKC, a par meseci kasnije Majamisty Trio je nastupio na Beogradskom Jazz Festivalu, u uvertiri koncerta Duška Gojkovića.

Razgovor koji sledi vođen je krajem leta u novosadskom domu Maje Alvanović, uz sladolede, kafe, grickalice, i pokoje pivo. Sa plejera nas pozdravljaju Hiromi i Esperanza Spalding, a ležerna atmosfera polagano diktira tempo priče.

Jazzin: Ištvane, pre ovog intervjua pričao sam s Majom o tome koliko dugo si prisutan na novosadskoj muzičkoj sceni. Kaže da je te je videla prvi put još pre 15-ak godina; čim te je čula znala je da je to to. „Imaš Ištvana, i imaš druge bubnjare“. Kada si ti prvi put slušao Maju, i kako ti je sve to zvučalo pre nego što ste svirali zajedno?

Ištvan: Maju sam upoznao preko prijateljice Marte Koberski s kojom sam sarađivao u okviru jednog od Szilardovih (Mezei, op.a) kvinteta za pozorište, dok smo radili muziku za predstavu. Te 2001. desio se prvi susret, nakon koga smo se znali „na zdravo“. U nekom momentu bilo je pokušaja da uspostavimo saradnju na autorskim projektima – postavu smo činili Maja, kontrabasista Siniša Mazalica i ja.

Maja: To je bio prapočetak stvaranja Mistylanda koji se stopirao posle samo par proba, zbog nedostatka vremena. Nakon dosta godina, čak pet, usledilo je novo okupljanje u današnjoj postavi.

Ištvan: Pre toga sam je slušao samo jednom ili dvaput u duetu sa Irinom Mitrović. To je klasična muzika, pa nisam mogao da izvučem nikakav zaključak kako bi naša saradnja tekla. Međutim, kroz zajednički rad sam uvideo potencijal za novi izraz, za kombinaciju njene estetike nečeg novog što je autorski i iskreno.

Jazzin: Ervine, kako si ti uleteo u celu priču?

Maja: Samo ti je bilo saopšteno, jel se sećaš? (smeh)

Ervin: Samo mi je bilo saopšteno, da! Sa kumom sviram ex-yu žalopojke po kafićima i klubovima, po Novom Sadu i šire. Ištvan je jednom prilikom svirao sa nama i najavio je da će doći njegovo društvo, a Maja je izrazila želju da se upozna sa mnom. Rekla je da pravimo bend. Ja je pitam „ko svira“, a ona kaže „ja klavir, Ištvan bubnjeve, ti bas“. U sebi sam pomislio „ako je Ištvan tu, onda može“. Rekoh – hajde da probamo, pa šta bude.

Jazzin: Kako ste vas dvojica reagovali na novo okruženje, budući da već desetak godina svirate avangardnu muziku sa Szilardom Mezeijem? Da li ste imali otpor ili nedoumicu?

Ervin: Nije to bio otpor, više upoznavanje, pošto s Majom nisam sarađivao niti smo se znali. Znali smo se iz viđenja s Akademije, a i jednom sam bio na svirci Agore, benda u kome je Maja tada svirala. Nije bio problem da probamo, ali samo ako ima smisla, da bude u svrhu muzike. Ona prihvati nešto naše, mi nešto njeno, i tako se to kotrlja.

Ištvan: Meni je ovo svakako bilo osveženje. Već nakon prve-druge probe čak sam izjavio da se osećam kao u nekom spa centru (smeh)! Takav je Majin senzibilitet na klaviru - sve je lagano i bez tenzije, što je i nas opuštalo u odnosu prema našim instrumentima. Svakako je bio prijatan pristup muzici gde ne moraš puno da se fizički uplićeš. Svako od nas vibrira drukčije, ali uspevamo da održimo celovitu sliku, emociju koju treba da nosi neka određena kompozicija.

Jazzin: Da li ti nekad dođe da se raspištoljiš u sred kompozicije, da ubaciš nešto divlje, svoje?

Ištvan: Valjda da, jel' da?

Maja: Da, da, ima i toga!

Ištvan: U poslednje vreme sam zadužen da osmislim završetke kompozicija. Maja dovrši svoje i uvek kraj ostane nedefinisan, tako da uvek imam neku ideju za kraj... Nekako smo prirodno podelili uloge.

Jazzin: Majo, kako koncipiraš probe? Donosiš li gotove ideje, i na koji način deliš zaduženja?

Maja: Znam šta čujem i to je cilj ka kojem idem. Uglavnom ne zapisujem ništa osim forme i harmonije ali dešava se da ponekad zapišem teme oko kojih se odigrava priča. Međutim, jako volim njihove ideje i kada zajedno dođemo do završnog aranžmana. Sledimo moju zamisao, ali aranžmanski deo onoga što Ištvan i Ervin sviraju je na njima.

Dešava se da njih dvojica, pošto poznaju prirodu svojih instrumenta, dođu do fenomenalnih aranžmanskih rešenja, koja donesu onu pravu karakteristiku po kojoj neka kompozicija i bude prepoznatljiva. Ponekad nam takve ideje promene pravac i kompozicija dobije nov karakter.

Jazzin: Šta je to što generalno želiš od njih dvojice?

Maja: Volim kada bubanj frazira sa klavirom. Obožavam kada Ištvan prati moje šesnaestine i potpuno odsvira moju frazu. Da ga staviš za klavir zvučao bi potpuno isto! Kod kontrabasa mi se između ostalog sviđa kad upotrebom gudala zazvuči kao violončelo. Volim da istražujemo zajedno nove boje.

Sećam se jednog od uputstava koje sam dala Ervinu: „Ti na ovom mestu treba da budeš galeb!“, pošto je atmosfera kompozicije oslikavala morsku pučinu i njen mir. I on je odmah upotrebom flažoleta počeo da oponaša zvuke galebova!

Jazzin: Kako si uopšte došla do toga da praviš džez, budući da dolaziš iz sveta klasične muzike?

Maja: Nisam došla na konkretnu ideju da pravim džez. Moja muzika je jednostavno inspirisana slušanjem i praćenjem džeza. Kompozicije su obično nastajale posle nekog dobrog koncerta ili slušanja nekog dobrog albuma.

Jazzin: Koja muzika te je najviše inspirisala kroz slušanje?

Maja: Oko 2003/2004. su krenule da nastaju neke prve kompozicije, baš kad sam pocela aktivno da pratim džez festivale. Ceo život sam slušala Pata Methenyja koji je dosta uticao na moj muzički ukus, a tada sam stvarno puno slušala Dianu Krall – džez standarde već odsvirane milion puta ona je snimila uz fenomenalne simfonijske aranžmane Johnnyja Mandela i kasnije Clausa Ogermana. Ona je meni bila osveženje i u neku ruku uzor, valjda zato sto je žensko kao lider ipak ređa pojava.

Onda sam u nekom trenutku otkrila Azizu Mustafu Zadeh, a naročito mi se svideo njen album Always sa Daveom Wecklom i Johnom Patituccijem na kojem klavir i bubnjevi ostvaruju baš tu vrstu saradnje koju sam spominjala, zajedničko fraziranje... i ja sam tu pala. To je bilo to – to je bilo ono što sam ja htela!

Jazzin: Kako te je Metheny inspirisao? Možda nije toliko uočljivo na prvu loptu.

Maja: Inspirisale su me njegove ideje, način saradnje instrumenata, uplitanje vokala kao novog instrumenta, teme, harmonije, sve. Njegovi albumi su stvarno raznoliki, ni dan danas ih nisam sve preslušala. Ne znam ni koliko ih ima. Neke albume sam izbegavala jer mi jednostavno nisu legli, ali zato na primer tu je album sa Richardom Bonom, Speaking of Now, zatim Secret Story, Offramp, Letter from home...Gledala sam ga i 2004. u Sava Centru.

Ervin: Odlično su pržili...ja sam više gledao basistu i bubnjara nego Methenyja - Antonio Sanchez i Christian McBride. Razvalili su njih dvojica. Sanchez je na kraju svirao solo, jedno vreme samo na dobošu, i forte i piano.... završava solo i ladno nogom stisne po dobošu, super je odradio.

Jazzin: Da li ti je McBride među omiljenim kontrabasistima?

Ervin: Pa, manje više..

Jazzin: Ko ti je bitan, možda kao neki uzor?

Ervin: Pa, nemam baš uzora, tražio sam neki svoj izraz. Naravno, koliko to može ovde. Non-stop se svira, svaki dan je neka druga muzika. Kad sam krenuo malo aktivnije da se bavim džezom, slušao sam Patituccija, ali akustične bendove u kojima svira kontrabas. Bas gitaru manje-više, ali meni se generalno sviđa njegov pristup. Nije se razmetao kao ostali, kad krenu sleping pa udare do besvesti, nego se tačno zna gde se udari palcem, gde se okine žica. Kao da je napisan aranžman.

Dakle, na početku je bio Patitucci, pa se prešlo na McBridea, a od starijih ipak Mingus.

Jazzin: Vas dvojica u ritam sekciji uvek svirate zajedno. Postoji li neko intuitivno kapiranje među vama, nešto što sami smišljate, kao kolektivni pristup?

Ervin: Nije da sad mi sve znamo. Pitamo jedan drugog, probamo varijantu A, varijantu B, Maja posluša da li joj se sviđa, pa na kraju možda ispadne i varijanta C...

Ištvan: Dugo traje naša saradnja, prošli smo već razne žanrove... Evo baš smo se skoro snimali u studiju i bili smo dosta daleko jedan od drugog. Snimali smo neku stvar brzom tempu i slabo smo se čuli, i onda kad smo preslušali - cela stvar je bila perfektna. A bili smo deset metara udaljeni i nismo se ni videli. Vreme donese zajednički vajb, pa se to i očituje na snimcima.

Jako je korisno što snimamo probe. Brže se dolazi do novih rešenja, i do brisanja starih. U početku, kad se stvara kompozicija, snimanjem se u stvari sve iskristališe. Možeš da čuješ ono što ne čuješ tokom svirke. Jedno je kad uživaš dok sviraš, a drugo kad čuješ kako to zvuci na snimku. To je poput pravljenja skica.

Maja: Često su kompozicije dobijale formu zahvaljujući tom snimanju. Tada tačno čujemo šta gde fali a šta je višak... ili tako uhvatimo neki momenat koji je dobar a ne bi mogli da ga ponovimo da ga nismo snimili.

Jazzin: A kako tebi, kako klasično treniranom muzičaru, ide s improvizovanjem?

Maja: Opustila sam se otkad smo počeli da sviramo zajedno, u tome mi pomažu i njih dvojica. Na probama i nema drugog smisla sem da se opustimo...

Jazzin: Kako je bilo na početku?

Maja: Na početku je bilo onako klasičarski (smeh)... Potpuno klasičarski.

Jazzin: Kao da u glavi već imaš note koje ćeš da odsviraš?

Maja: Jeste. Teško je otkačiti se od toga, ne razmišljati prvenstveno o tonu, o izrađivanju fraza, već ići za drugom vrstom kreativnosti koja čini džez muziku. Mada, želim da taj klasičarski pristup ipak negde ostane kao moj lični pečat.

Ervin: Bio je triler u pitanju, u nekoj numeri, i kaže Maja „ovde sam ga bolje odsvirala“... Pa kao nije zadovoljna kako je ispao, da li je bio brži ili sporiji... bio je to samo triler, ali ne i taj koji je htela. Samo ona zna kako to treba da zvuči! Mislim, znali smo i mi, ali generalno u celom snimku to uopšte nije smetalo.

Maja: Pa da, programiran si da pedantno radiš detalje. Mnogo se koncentrišeš na dodir dirke, na ton koji dobijaš, na frazu, legato ...Sve to što u džezu možeš drugačije...

Ervin: Možeš i da zaobiđeš. Meni je profesor jednom rekao „možeš ti svirati i nosem ako hoćeš po kontrabasu, samo da to lepo zvuči i da je opravdano“.

Jazzin: Kako u muzičkim školama klasičari gledaju na džezere?

Ervin: Ima zanimljivih primera. U zrenjaninskoj srednjoj školi smo, recimo, otvorili džez sekciju na vlastitu inicijativu. Nas četvorica se našli da probamo neke džez standarde. Krenemo mi da sviramo, pijanista se naloži i počne sve to dobro da zvuči posle pola sata... Ulazi profesorica oštrokonđa, i kaže „aha, dobro da vidim ko je tu, aha dobro, vi ćete platiti štimanje klavira“. Tako da – sve ti je jasno! (smeh)

Jazzin: Pokvariće instrument!

Ervin: Da! Na kraju je direktor sredio da ne platimo ali nas je upozorio da obratimo pažnju. Imali smo još par proba kad ona nije bila u školi. (smeh)

Ištvan: Samo mi nije jasno kako to klasičari ne razumeju improvizaciju, jer je svaka muzika krenula odatle. Kako se tu napravio jaz, kao da smo u nekoj laboratoriji gde sve mora da bude čisto i higijenski?

Maja: Sistem školovanja na našim Akademijama je zaslužan za to. Na Akademiji se samo se teoretski susrecemo sa tehnikama komponovanja 20. i 21. veka u kojima je zastupljena improvizacija. Retko ko ima priliku da se i praktično oproba u tome.

Jazzin: Da se vratimo na Majamisty Trio... jesi li u startu imala ideju da će tu biti vokal?

Maja: Ne....čak ni za Uspavanku za Ivu, koja je najpre nastala kao instrumental. Kada je osnovan sastav Agora 2006. godine, počeli smo da izvodimo fado, uglavnom muziku Madredeusa. Saška je tamo pevala. Posle godinu dana izvođenja te muzike počeli smo da razmišljamo o autorskom albumu, i onda mi je palo na pamet da napravim deonicu za vokal u Uspavanki.

Kad je Majamisty Trio počeo sa radom, planirala sam da na albumu budu sve instrumentali i jedna vokalna numera. Međutim desilo se da su nas neke od kompozicija inspirisale da im dodamo vokal, a imali smo pored sebe našu fenomenalnu Sašku, pa smo je i „iskoristili“

Jazzin: Na koncertima svirate onu novu pesmu sa „cvrkutanjem“.

Maja: Da, Kućica za dirke, to će se naći na narednom albumu. Kad sam je iskomponovala, snimila sam se i poslala sam je Saški mailom i ona je rekla: „ Ja bih ovde mogla nešto da brbljam“! To uopšte nije bilo planirano za vokal. Rekoh joj: „kako misliš da brbljaš“? I onda me je pozvala telefonom i izbrbljala to što je zamislila... sećam se da sam plakala od smeha.

Jazzin: A otkuda to da nema tekstova?

Maja: Volim kada se glas tretira kao instrument, kao nova boja, i zato nema tekstova.

Jazzin: Razmišljaš o drugim instrumentima, pored već postojećih u bendu?

Maja: Imam želju da ubacim nove instrumente kao gostujuće u narednim projektima, gitaru, trubu.. Ali mislim da još nismo završili s istraživanjem šta sve može da se uradi s naša tri instrumenta i glasom. Još uvek imam želju da izvučemo maksimum iz postojeće postavke, jer svaki od ovih instrumenata ima veliki spektar boja i tehničkih mogućnosti koje mogu da učine ovu muziku svežom i raznovrsnom.

A ovako smo i mobilniji. Lakše se spakujemo kad idemo na put. Moramo da razmišljamo i o toj strani našeg funkcionisanja jer situacija u zemlji to od nas zahteva.

Ervin: Evo, Ištvan je baš sad iz Subotice došao.

Jazzin: Šta si radio u Subotici?

Ištvan: Bajpasujem ovu krizu, novčanu i raznoraznu, tako da sam prihvatio angažman u bendu koji se zove By-Pass. U pitanju je bend klupskog tipa – sedamdesete, osamdesete, pop-rok i tako to, pozitivna neka ekipica. Nisam dugo tezgario, ali s obzirom na to da se autorske stvari slabo plaćaju – zapravo dobro se plaćaju ali slabo ima posla – ovako nešto treba prihvatati.

Problematika je i s našim bendom to što ne možemo svirati bilo gde. Potrebni su nam specifični uslovi i adekvatan prostor, a toga ni na državnom nivou nema mnogo. Mi bismo ipak voleli da imamo što više svirki, našu muziku je najlepše čuti uživo.

Maja: To je jedini način da se i mi razvijamo.

Jazzin: Tu je i standardni problem s instrumentima, jer mnogi prostori nemaju klavir.

Maja: To jeste problem. Instrumenti su u našoj zemlji uglavnom stari i neodržavani, pa su često i raštimovani. Bolje i klavijatura nego raštimovan klavir! Pomirila sam se s tim. Jako su ograničene mogućnosti naših nastupa ako se vezujemo samo za koncertni klavir.

Jazzin: A kada nastupate u klubovima, problem je što je vaša muzika tiha i zahteva pažnju. Koliko vama to smeta?

Ištvan: Ja umem da se isključim kad krene žamor, ali problem je što publika zna da bude glasnija od od onog što Maja svira. Ljudi koji će hteti da nas slušaju u klubu neće moći da dožive muziku kako treba. To je prosto tako.

Moraćemo i mi da se prilagodimo, koliko možemo. Bolje da radimo nešto drugo zbog para, a da se ovo predstavi kako valja. Mislim da tu treba napraviti neku granicu.

Maja: Često sam se osećala kao da pričam nešto lepo, nešto svoje najintimnije ljudima koji pričaju u glas i ne slušaju. U momentu sviranja nekih suptilnijih stvari osećam da to nema baš mnogo smisla. Zbog toga ređe nastupamo po klubovima.