Vremena se menjaju, i sa njima ukusi publike. Muzička i književna dela dolaze, jedno vreme bivaju popularna, a zatim utonu u zaborav. Tek ponekad stvaralaštvo nekog autora izdrži probu vremena i zauvek postane deo svetske baštine. Luj Armstrong je jedan od tih retkih velikana, div džeza i popularne muzike koji je uspeo pesmom i trubom da zapali svet, i ta vatra gori čak i danas.
Knjigu Sačmo: moj život u Nju Orleansu objavila je beogradska izdavačka kuća Utopija. U pitanju je autobiografija slavnog muzičara, u kojoj on opisuje svoje detinjstvo i rane godine karijere, do napuštanja Nju Orleansa 1922. godine i odlaska u Čikago da se pridruži orkestru Kinga Olivera. U originalu, knjiga se pojavila 1954. godine, i odmah je naišla na odobravanje kako čitalačke publike tako i kritike, koja je u ovoj autobiografiji isticala topli humor, nepokolebljivi optimizam i dobrotu Luja Armstronga. Ipak, pitanje je kako ovu knjigu čitati sada, posle više od pola veka? Da li su Armstrongove reči, poput njegove muzike, izdržale probu vremena?
Danas, na početku dvadeset i prvog veka, autobiografija poznatog muzičara teži da privuče dve dijametralno suprotne grupe čitalaca. Prvu od njih čine zaljubljenici u muziku autora, koji očekuju da kroz reči samog Luja Armstronga saznaju što više o vremenu u kome je živeo i muzičarima sa kojima je nastupao, i tako steknu dublji uvid u korene muzike koju vole. Na žalost, takvim čitaocima ova knjiga ne donosi ono što traže. Armstrong se svoje mladosti seća u previše romantičnom svetlu: kriminalci, kockari i prostitutke Nju Orleansa podignuti su u ovoj knjizi na neki poseban pijedestal nevinosti; oni su čisti heroji muzičareve mladosti, pa čak i bolesti, krađe i ubistva u kvartovima Nju Orleansa predstavljaju lepe uspomene. Sa druge strane, muzičari sa kojima je Armstrong nastupao u ovoj knjizi su samo statisti - opisani su prilično površno, opštim rečenicama u stilu „bio je dobar momak ali je duvao prilično jako“ ili „kada je svirao nežan deo svi smo plakali“, koje poznavaocima muzike ne govore mnogo.
Druga grupacija čitalaca koje bi ova knjiga mogla da privuče su ljubitelji autobiografija kao takvih. Na žalost, ni ljubiteljima autobiografske i memoarske proze Moj život u Nju Orleansu neće doneti očekivano zadovoljstvo. Ukus čitalačke publike se promenio, i početkom dvadeset i prvog veka, kada pisana reč propagira estetiku krvi i sperme, romantizam Luja Armstronga deluje beznadežno zastarelo.
Osim toga, pripovedni stil knjige je konfuzan, pun višestrukih digresija i ničim izazvanih vremenskih skokova, što dovodi do toga da čitalac često gubi nit pripovedanja, čemu, u srpskoj verziji, dodatno doprinosi zanatski nevešt prevod Mimice Petrović - Radovanović (primera radi, konstrukcija rečenice prevoda nije prilagođena srpskom jeziku već robuje engleskom originalu, fraze često nisu zamenjene ekvivalentnima već su prevođene bukvalno, tako da čitamo izraze „slomljen poput deset zapovesti“ i slično, što opterećuje tekst).
Sačmo: moj život u Nju Orleansu očigledno nije izdržao probu vremena, ni kao književno delo, ni kao istorijski dokument. Zato, ugasite svetlo u sobi, pustite sebi neki od brojnih Armstrongovih hitova i uživajte u muzici. A ovu knjigu zaobiđite u širokom luku.
