Holandski alt saksofonista Jorrit Dijkstra ima ime koje kao da je izmislio neki ađuntant Georgea Lucasa, ali i solidnu kompozitorsku karijeru koja ga je, između ostalog, odvela i preko okeana. Nakon što se kalio po amsterdamskim avangardnim džez krugovima, Dijkstra poslednjih osam godina živi u Americi i sarađuje sa nekim od najzanimljivijih ondašnjih muzičara, prevashodno kroz Flatlands Collective, grupu u kojoj sviraju čikaške vedete poput Jeba Bishopa, Freda Lonberga-Holma ili Franka Rosalyja.

Pillow Circles, ploča i ciklus kompozicija, nastala je po narudžbini North Sea Jazz Festivala, a Dijkstra je ovo video kao priliku da ujedini nekoliko svojih interesovanja (improvizaciju, džez sa kinematskim pretenzijama, analognu elektroniku, gitare) i nekoliko muzičkih saradnika i prijatelja sa više kontinenata. Oktet koji svira na ovom albumu u osnovi ima Flatlands Collective ekipu (Rosaly na bubnjevima, Bishop na trombonu, i kontrabasista Jason Roebke na, uh, kontrabasu i, eh, krekl boksu), ali se Dijkstrinom altu pridružuje naturalizovani Njujorčanin Tony Malaby na tenor i sopran saksofonima, a tu su i još trojica Holanđana koji sviraju gitare, bendža i viole.

Pored još nekoliko krekl boksova u postavi, Dijkstra se na momente hvata analognog sintisajzera i pomalo egzotičnog elektronskog duvačkog instrumenta dizajniranog u veselim sedamdesetim godinama prošlog veka. Lirikon je neka vrsta vanbračnog deteta nastalog iz divlje orgije sopran saksofona, klarineta i sintisajzera sa prekidačima za menjanje registra i fotoćelijom za kontrolu dinamike, a ako za njega nikada niste čuli radovaće vas saznanje da su se istog hvatali maverici poput Rolanda Kirka, Bennieja Maupina, Yusefa Lateefa, Iana Andersona, ali i jedan surovi mejnstrimaš poput Kennyja G-ja!

Kompozicije na Pillow Circles (koje se sve zovu Pillow Circle i razlikuju se tek po brojevima i tome kome su posvećene) dobro reflektuju šareniš instrumentarija i širinu Dijkstrinih interesovanja. U pitanju je podugačka kolekcija atmosfera i tekstura, ali i ritmova i cvrkućućih improvizatorskih epizoda, čija svežina i opuštenost većinu vremena uspevaju da izbegnu modernističko mračnjaštvo što često uhodi improvizatorske albume koje sviraju veći sastavi muzičara.

Naprosto, Dijkstra, iako savršeno raspoložen za amorfne ispade u kojima instrumenti kruže jedni oko drugih kao divlje životinje u nekom složenom ritualu, jednako voli strukturiraniju muziku u kojoj ritam i atmosfera diktiraju podlogu za improvizaciju. Ovo dovodi do interesantnih efekata terajući duvače i gitariste da se uklapaju u „klasičnije“ forme, a grupa najčešće uspeva da izbegne osećaj da se samo dobija na vremenu do sledeće eksplozivne improvizovane epizode time što Djikstra usmerava kompozicije kroz serije sporo odmotavajućih tema (videti recimo Pillow Circle 18).

Ima i tradicionalnijih komada na tragu bi-bapa, kao što je recimo Pillow Circle 65 u kojoj je orkestar podeljen u sekcije čiji je prividni sukob zapravo put do blagoslovenog ujedinjenja, koje se materijalizuje u sjajnom Malabyjevom soliranju. Bishop, pak suvereno skakuće od savršene svirke u pratnji do georgelewisovskih pastiša koji se približavaju i crtanofilmovskoj karikaturi (videti Pillow Circle 34).

Gitaristi dobijaju mesto na sredini bine u Pillow Circle 88 koja od skoro sakralne tišine ulazi u suptilnu glavnu temu da bi eksplodirala u krešendu distorzija i vratila se ponovo mirnoći i dostojanstvu. Pillow Circle 19 koja je sledi, ponovo je kombinacija gesturalne improvizacije i skoro retro čitanja bi-bapa.

Dijkstrina muzika nikada ne zvuči konfrontativno niti naglašeno eksperimentalno, što je verovatno njen najveći greh s obzirom koliko zapravo formalno široko zahvata, no odsustvo oštrih ivica i revolucionarnih pokliča svakako pomaže da se konvencionalna lepota i nadahnuta svirka na ovoj ploči dobro čuju. Kompleksne kompozicije sa nekoliko slojeva dubine, umotane u prijatnu, prijateljsku formu? A zašto da ne?

Jorrit Dijkstra – alt saksofon, lirikon, analogni sintisajzer, krekl boks

Tony Malaby – tenor i sopran saksofon

Jeb Bishop – trombon

Oene van Geel - viola

Paul Pallesen: gitara, bendžo

Raphael Vanoli – gitara

Jason Roebke – bas, krekl boks

Frank Rosaly – bubnjevi, perkusije, krekl boks