Pre izvesnog broja godina fjužn mi je bio poslednja rupa na svirali. Sa zadovoljstvom sam slušao akustični džez iz pedesetih i šezdesetih i bio sasvim zadovoljan time. Nervirale su me bas gitare, klavijature, uopšte uzev sve što je bilo predvidivo za očekivati od ljubitelja tradicionalnog džeza. Naravno, s vremenom se i ta slika menjala, pa sam stidljivo puštao u svoj muzički univerzum drugačije vrste džeza – tek da se unese neka dinamika.

Međutim, prvi netradicionalni džez album koji sam zaista zavoleo po svoj prilici bio je McLaughlinov maestalni prvenac – Extrapolation. Za razliku od upeglanog, preproduciranog I “svirački” orijentisanog fjužna kakav je karakterisao “zlatne sedamdesete” ovog pravca, McLaughlinovo čedo je bilo oličenje slobode i sirovosti. Prljava gitarska svirka na ovom albumu zvuči kao da se iz nje izrodio čitav njujorški downtown, a Johna Surmana na saksofonu ćemo kasnije retko kad čuti u ovako furioznom izdanju. Extrapolation je za mene bio istinsko otkrovenje koje će u znatnoj meri odrediti moj budući muzički ukus.

Naravno da sam ubrzo zavoleo i Milesov Bitches Brew. A tamo, ko bi drugi nego – John McLaughlin. Čak i sa jednom numerom naslovljenom po njemu - malo li je! Bilo je još nekih njegovih bendliderskih izdanja koje sam rado slušao, poput My Goals Beyond (1970) ili fascinantni Live at Royal Festival Hall (1989) na kome mu društvo prave Kai Eckhart i Trilok Gurtu. S vremenom je interesovanje polako izbledelo, otišao sam na beogradski koncert iz 2008. tek po partijskom zadatku, ali je ostala neizmerna zahvalnost i poštovanje prema antologijskim momentima iz karijere ovog muzičara.

Srećan mu 70. rođendan.