Fred Frith je neko uz koga slobodno možemo da pridružimo epitet "avangardno", a da ne zapadnemo u profanizaciju izraza, ili u dilemu u vezi s njegovim muzičkim sopstvom. Pored sviračkog umeća, inovacija na polju tretmana gitare, komponovanja i "moderne arhitekture zvuka" , pripisuje mu se i uspešan poduhvat proširivanja granica slobodne improvizacije iz domena džeza u domen moderne "umetničke", rok i nojz muzike. Za razliku od drugih priznatih stradalnika na ovom putu (Derek Bailey, Henry Kaiser itd.) shvatio je da je postojanje melodije kao centripetalne sile ključno u njegovom radu. Iako je ova komponenta bila prisutna već na samom početku njegove karijere sa avant-prog pionirima Henry Cow, tek osamdesetih pobornici slobodne improvizacije istakli su da u Frithovom radu ima isuviše toga temom sputanog i navođenog da bi se oni mogli u potpunosti poistovetiti sa njim. Put od improvizatora-izvođača do kompozitora-eksperimentatora posut je trnjem elitističke kritike...

Kao kompozitor, Frith razvija niz postupaka kao što je, na primer, "melody extraction", koji objašnjava kao razvijanje kompozicije korišćenjem materijala centralne melodije u hronološkom, produženom sledu, pri čemu note stoje u nizu bez nužnog stvaranja harmonske celine. Ovim kompozitorskim postupkom Frith pravi odmak od tehnika koje se tradicionalno vezuju za sinove i kćeri "istorijske avangarde", poput serijalizma.

Glavni pravac njegovog muzičkog razvoja pratimo i na Nowhere/Sideshow/Thin Air, šestom albumu muzike plesnih komada za tri različite postavke. I on i njegova dugogodišnja saradnica, izuzetna violinistkinja Carla Kihlstedt (koja je prisutna na celom albumu osim u sekciji Thin Air) svesno žrtvuju svoju virtuoznost zarad dobrobiti kompozicije, koristeći minijaturne kompozicijske otklone i puštajući ih u vrtlog kontrapuntalnih snopova gitare, basa, violina, klavijature, semplova ("foundscapes"), udararaljki i glasa.

Frithova maksima da solista treba da "gospodari muzičkim prostorom, a ne da ga popunjava" rezultirala je na ovom albumu mnoštvom minijatura unutar kompozicija uz koje se gotovo može pevušiti/zviždati. Ovakav pristup savršeno se poklapa sa mišlju koju je izneo u jednom intervjuu, gde je rekao da građu treba rasporediti tako da se omogući plesačima da "dišu". Činjenica da su koreografi uključenih komada, po Frithovim rečima, i sami pobornici "dekonstrukcije melodije", umnogome je doprinela organskom saobrazju čitavog projekta. Uz izraze "hronologija", "disanje", "gospodarenje prostorom", logično nam se nameće i izraz "sineastično", i Frith ne beži od te odrednice, budući da je za njega čitava moderna civilizacija pretežno vizuelna po svom karakteru i pojavnosti. Iako odrednica "filmično" obavezno ima i konotaciju koju joj je udelila dominantna pop kultura, slušalac može da priloženim kompozicijama pristupi kao onome što one jesu: lepota kao uzvišenost traganja i izgaranja na životnom putu kompozitora.

Fred Frith - električna gitara, akustična gitara, bas, klavijature, perkusije, kompjuteri, semplovi, radio, trčanje, bas mbira, low-grade violina, glas

Carla Kihlstedt - violina

Gail Brand - trombon

Fred Giuliani - semplovi

Hande Erdem - violina

Theresa Wong - violončelo