Za tri dana odgledali smo 45 muzičara u devet internacionalnih bendova, a sa njima i susrete makar toliko različitih muzičkih tradicija
Mesto: Akademija 28, Beograd / Datum: 9-11. 06. 2010. / Foto: Ivana Čutura & Nikola Marković
.jpg "Tuur Floriezione")
Za EuroMed Music Festival, manifestaciju koja se održava uz podršku programa „Kultura 2007-2013“ Evropske unije, i kao deo UNESCO-ve serije programa „Internacionalna godina zbližavanja kultura“, lako ćemo uvideti da poseduje izrazito političku notu. Naravno, umetnička i svaka druga saradnja pripadnika različitih naroda, rasa i tradicija vredan je i human cilj, koji je teško osporavati na idejnom nivou. Kada se radi o realizaciji projekta, situacija je ipak malo drugačija.
Tokom tri koncertna dana u bioskopskoj sali Akademije 28 nastupilo je 45 etno ili džez orijentisanih muzičara grupisanih u devet bendova. Svaki od njih je brojao tačno pet članova, i to iz različitih zemalja. Muzičari, koji nikada ranije nisu međusobno sarađivali, okupili su se nekoliko dana pre festivala kako bi uvežbali šarolik repertoar, koji će reflektovati tradicije zemalja učesnica u čitavom projektu. Pri ovakvim okolnostima, teško je predvideti kakav će biti muzički rezultat čitavog projekta, a svaki novi nastup nosio je dozu neizvesnosti i (preteranog) umetničkog rizika.
* * *
Na otvaranju festivala, pred svega pedesetak ljudi, predstavio se jedan od starih znanaca beogradske publike koja prati Ring Ring – saksofonista Béla Ágoston, koji je dva puta bio gost ove manifestacije (sa bendom Kampec Dolores i svojim Ágoston Quartetom). No ovde je mađarski duvač mahom dejstvovao iz drugog plana, prepuštajući šou mladoj poljskoj violinistkinji Jolanti Kossakowskoj i perkusionisti Yinnonu Muallemu, koji je razgaljivao publiku egzotičnim i dobro nam poznatim ritmovima u 7/8 i 9/8 metrici. Neobični žičani instrument hurdi-gurdi koji je svirao španac Marc Egea ostao je na nivou kurioziteta, dok se domaći kontrabasista Ljubinko Lazić pokazao kao dobar timski igrač. Etno nasleđe je u ovom bendu, možda i ponajviše na čitavom festivalu, predstavljalo osnovu za nešto izraženije autorske kompozicije pune duha i dobrog raspoloženja, gde su se Ágoston i Kossakowska isticali i poletnim napevima.
Naredni bend je (pred nešto bolje popunjenom salom) predstavljao dobru demonstraciju problema koje sa sobom nosi ovakav festivalski koncept – preovlađujući balkanski i istočnjački etno sentiment rasipao se na na nekoliko zasebnih strana, pa smo imali i šaljivi vokalni komad italijanskog harmonikaša Armanda Illarija, i solo tačku perkusioniste Kornéla Horvátha na hangu, i teme u kojima je dominirao odlični udista Sameer Makhoul. Stoga je ovaj nastup (baš kao i još neki koji su usledili narednih dana) na momente više delovao kao školska prezentacija različitih muzičkih stilova nego kao svirka homogenog i uvežbanog ansambla. Iako nije bio u prvom planu, kontrabasista Nenad Vasilić je ostavio odličan utisak, uspevaj
ući da se nametne melodičnom svirkom koja se veoma suptilno izdiže iznad tradicionalne prateće uloge njegovog instrumenta – poređenje sa Gregom Cohenom (Tom Waits, John Zornova Acoustic Masada...) nametalo se samo od sebe.
Završnica prve večeri donela je sastav predvođen 20-ogodišnjim frulašem/kavalistom Nebojšom Brdarićem, koji je očito rešio da se ovom prilikom nametne kao neprikosnoveni lider. Njegov je nastup predstavljao populističku varijantu srpsko-kosovskog melosa, u kojoj su uzavrele etno teme praćene gotovo pop-rok ritam sekcijom kontrabasa i klasičnog seta bubnjeva. Za inostranu egzotiku bio je zadužen portugalac Luís Peixoto na različitim varijacijama malih žičanih instrumenata sličnih gitari (buzuki/bandolim/cavaquinho), no i njegova svirka bila je podređena mladom Srbinu koga je glasno bodrila grupa vršnjaka u publici. Iako je ovo bez sumnje bio najhomogeniji sastav prvog festivalskog dana, teško da je bio i najuverljiviji – tanka je granica između autentičnog vatrenog folklora i kiča, a vaš izveštač je mišljenja da su Brdarić i ekipa ipak previše zakoračili na „mračnu stranu“.
Drugo veče je započelo još jednim bendom sa sumnjivim rasporedom instrumenata, gde su električni bas Marka Stoiljkovića (iz niškog Eyota) i violončelo Endrea Kertésza gušili jedno drugog, a Rui Vinagre na portugalskoj gitari nije uspevao da se nađe na istoj talasnoj dužini s džezerski orijentisanim pijanistom Kari Ikonenom iz Finske, pa je nastup crpeo snagu iz individualnih tačaka instrumentalista. Situacija se poboljšala kada se bendu na par pesama pridružio belgijski saksofonista Manuel Hermia, a čelo otišlo u drugi plan dejstvujući u uvodnim i završnim temama.
Sledeća postavu je predvodio upravo Hermia, predstavivši gotovo straight-ahead džez izraz u kome je svako našao svoje mesto – ovo je bio jedan od retkih bendova koji je zvučao kao da radi znatno duže od pet-šest dana. I instrumentalna postava je bila klasična džezerska, sa saksofonom, trubom, klavirom, i kontrabas-bubanj ritam sekcijom, u kojoj se naročito isticao mlađani Lav Kovač, sin renomiranog instrumentaliste Borisa Kovača. Talentovani 20-ogodišnji bubnjar poseduje vanredni osećaj za džez svirku i improvizaciju, a njegov doprinos ne svodi se tek na rutinsko sviranje naučenih muzičkih obrazaca. Biće pravo uživanje videti ga za nekoliko godina u nekoj ozbiljnoj i ustaljenoj džez postavi – ukoliko re.jpg "Manuel Hermia & Lav Kovač")
ši da krene tim putem.
Na konceptualnom nivou Hermijin kvintet (jer on je ovde bio ključna persona) je nadahnut Hancockovim i Coltraneovim radovima iz sredine šezdesetih, koje je pijanista Omri Mor nadograđivao fanki izletima. Pred kraj nastupa se otišlo i u nezaobilazne etno varijacije, a belgijski muzičar prelazi na drvenu flautu umesto moćnog soprana. Ovo je bio, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih koncerata na festivalu.
Treći bend je bio podređen flamenko pevačici Palomi Povedano, i to je gotovo sve što bi se moglo reći o ovom koncertu. Ostali muzičari su se trudili da isprate njenu muzičku viziju, odlazeći u pitke etno-pop vode koje je tek povremeno narušavao Tunižanin Michal Daly Triki. Njegove solo tačke na egzotičnom žičanom instrumentu kvanun bile su veoma uverljive i emotivne, te bi bilo zanimljivo videti ga i u nekom vlastitom aranžmanu. U završnici nastupa još jednom smo videli odličnog Manuela Hermiju u gostujućoj roli.
Konačno, treće večeri nastupile su još tri šarolike postave pred sada već solidno popunjenim bioskopom i par stotina duša. U prvom bendu je dominirao indijski perkusionista Akash Batt koji već deset godina živi u Srbiji, pa je publiku zabavio ne samo ritmovima karakterističnim za svoju domovinu, već i tečnom komunikacijom i poznavanjem novog jezika. Ako bismo povlačili džezerske analogije, ovaj je nastup u dobroj meri podsećao na John Mclaughlinove rane eksperimente s indijskim zvukom na albumu My Goal’s Beyond (1970). Takvom utisku doprinele su i flauta od bambusa koju je svirao Rao Kyao, kao i violina Henryka Gembalskyja - makar dok ovaj Poljak nije odlazio u solo tačke, koje bi odudarale od ostatka benda jasnom naklonjenošću evro-tradiciji, na klackalici između etno melosa i klasične muzike.
I ovde smo imali jednog upečatljivog udistu - Mehmeta Polata iz Turske, koji se dobro snalazio i u kolektivnoj svirci i u solo tačkama. Uopšte uzev, muzičari na ovom instrumentu najbolje su se prilagodili konceptu festivalskih svirki i balansu između folklornog patosa i džezerske improvizacije.
U nastavku večeri jo.jpg "Bojana Nikolić, Mohamed Antar, Tuur Floriezione")
š jedna pevačica - Bojana Nikolić – direktno je odredila koncept nastupa svog kvinteta. Poznata po saradnji sa Sanjom Ilićem, Hazarima, Slobodanom Trkuljom i drugim domaćim ambicioznim interpretatorima tradicionalnog melosa, povela nas je dobro poznatim putevima ovdašnjeg folklora. Senzibilitet svirke usmerio se ka gotovo svadbarski veselim temama i brzom tempu. Publika je glasno odobravala zvukove s bine, a šarmom je plenila i vizuelno šarolika ekipa, u kojoj je najveću pažnju privlačio simpatični Egipćanin Mohamed Antar na duvačkom instrumentu ney.
Samo finale je donelo muzički najviše zbrkan, ali i vizuelno najatraktivniji koncert. Pevačica/gitaristkinja/plesačica Minata Traoré se predstavila kantautorskim afro-pop izrazom u kome je ostatak benda bio sasvim suvišan, da bi u instrumentalima ova muzičarka rodom iz Burkine Faso (a nastanjena u Belgiji) bila gotovo sasvim nezaposlena. Jer tada bi primat preuzela trojka koju čine Aleix Tobies na bubnjevima, Viktor Hárs na šestožičanom fretles basu i Jerzy Mazzoll na kontrabas klarinetu, prelazeći u punokrvni fjužn, pa čak i fri-džez ekskurzije. No Minata je iznenadila (i obradovala) auditorijum atraktivnim afričkim plesovima na sredini bine, dajući atraktivnu (i pritom nimalo vulgarnu) notu čitavom nastupu.
* * *.jpg "Youssef Haj, Minata Traore")
Blagodareći specifičnosti čitavog projekta i postavama prepunih malo nam poznatih muzičara, te nepostojanju imena bendova (mladi frulaš Brdarić je svoj kvintet predstavio kao „A3“, jer su tako označeni u zvaničnom programu), teško je i napraviti klasičan rezime festivalskih nastupa. Možda je bolje pomenuti pojedine instrumentaliste, a među najinteresantnijima su bili – po ukusu pisca ovih redova – perkusionista Yinnon Muallem, kontrabasista Nenad Vasilić, saksofonista Manuel Hermia i bubnjar Lav Kovač.
Organizatori i finansijeri kao da su previše doslovno shvatili ideju „sudara kultura“, a kombinacije muzičara koje smo mogli da vidimo neretko su delovale kao da su sklepane nasumično i bez jasne ideje o tome kako bi mogle da zvuče na bini. Politička i umetnička strana priče našle su se u koliziji, a kruti matematički princip EU birokratije odneo je blagu prevagu. Na nivou same svirke, insistiranje na promociji različitih etno varijeteta u okviru pojedinačnih bendova, usled kratkog roka za pripremu, mahom je rezultiralo generičkim i predvidivim melosom, dok je istinsko mešanje muzičkih tradicija izostalo.
No, nije sve bilo baš tako crno – među 45 učesnika bilo je dovoljno i iskusnih i talentovanih muzičara, sposobnih da i u ovim otežavajućim okolnostima iznesu svirku na krilima vlastitog umeća. Neki od njih su nam bili poznati od ranije, drugi su uspeli da skrenu pažnju na sebe, a učešće nekolicine domaćih muzičara koji se nalaze u medijskom zapećku, svakako je vredno pomena i hvale. Do sledeće godine, nadamo se da će se iz ovih susreta izroditi i neka dugoročna saradnja muzičara, sa opipljivijim rezultatima.
