Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 31.10.2009. / Foto: Stanislav Milojković

Znate onaj osećaj kada odete na neki koncert, svi u publici padnu u trans i počnu da se utrkuju u hvalospevima bendu, a vas obuzima potpuna ravnodušnost? Tako je vaš recenzent doživeo nastup ansambla Joe Lovana.

Ovaj iskusni saksofonista višestruko je nagrađivan i veoma cenjen kako među kolegama, tako i kod publike. Ne može mu se osporiti ni sviračka i aranžerska potkovanost. Ali moglo bi mu se zameriti na nedostatku smelosti i avanturističkog duha, naročito uzevši u obzir da s vremena na vreme nagoveštava da ima potencijala i za tako nešto (na mene su najjači utisak ostavili albumi Trio Fascination, Vol. 1 i 2).

Na beogradskom koncertu, Joe Lovano Nonet je izveo mahom materijal s albuma Streams Of Expression, koji je izdat pre tri godine. U brzom tempu Birth Of The Cool svite, bazirane na Miles Davisovim radovima s kraja četrdesetih, bend se još i dobro drži, maksimalno rabeći unisone duvačke deonice i dinamične aranžmane. Ali čim se nonet uljuljkao u srednjem tempu, usledilo je nizanje klišea i sola koja ni na koji način ne izmeštaju oldtajmersku muziku u savremeni kontekst.

Naravno, svako ima pravo da svira ono što želi, pa makar to bila puka reprodukcija već viđenog i odavanje počasti velikanima džeza. Ali ako na istom festivalu jednog dana odgledate veterane domaće scene, koji se ni za milimetar nisu pomakli od stila koji ih je pre mnogo godina proslavio, pa sutradan odveć dosledan omaž Dizzy Gillespiju, a na kraju i svirku koja se još jednom bez zadrške osvrće na pozne četrdesete, dozvolićete mogućnost da vam pukne film.

Najveći deo publike u dobro popunjenom Kolarcu i nije baš delio moja osećanja,  pa se po završetku koncerta prolomio veoma iskren i gromoglasan aplauz, a po hodnicima se naveliko komentarisala virtuoznost Lovana i ostalih muzičara u bendu. Ako mene pitate, savremeni džez diskurs nudi mnogo veće mogućnosti za muzičare od pukog ređanja tehnički besprekornih sola, a stilski pedantno izvedena muzika od pre 60 godina najčešće je tek slabašna senka slavnog originala.

Anat Cohen nema tih problema, budući da u svoj ionako moderni izraz inkorporira uticaje sa raznih meridijana, od rodnog Izraela do daleke Kube. Ako ste redovno posećivali beogradski festival poslednjih godina, možda ćete osetiti i blagi deja vu. Naime, jasno se uočava stilska doslednost kod muzičara izraelskog porekla koji gostuju u Beogradu, počev od Avishai Cohena, preko Yarona Hermana, sve do sinoćnje simpatične gošće Beograda. Svima njima je zajednička izrazita suptilnost i lirski senzibilitet, bilo da se radi o klasičnom soliranju ili međuigri instrumenata.

Cohenova svira klarinet sa velikom strašću i zanosom, obično prelazeći put od uvodnih, temperamentnih narodnih melodija, do džeziranja prve klase. Samo je nakratko posustala u pesmi Washington Square Park, kada je klarinet zamenila saksofonom priuštivši publici Candy Dulfer Was Here momenat. Sreća u nesreći je da je ovaj izlet trajao svega nekoliko minuta.

Anat Cohen pleni i veoma šarmantnim ponašanjem na bini. Ako je muzičar u ozbiljnim godinama i preturio je na hiljade koncerata, po završetku sola će, po svoj prilici, otići u neko ćoše ili sesti za stolicu. Oni koji su u naponu snage, verovatno će samo da stanu sa strane i gledaju u pod, a najmlađi bendlideri će pratiti sola svojih kolega sa osmehom i uživanjem. Anat Cohen ne samo što se neće pomeriti sa sredine bine, već će gotovo sve vreme zanosno igrati, poput šiparice na školskoj igranci.

Raskošna ritmička struktura pesama na momente će evocirati sećanja na koncert Avishai Cohena od pre dve godine na istom mestu, a pored šefice benda najviše će se istaći pijanista veoma istančanog senzibiliteta Jason Lindner. Vrhunac nastupa je bila interpretacija Fats Wallerove Jitterbug Waltz, koja je na koncertu trajala dobrih 20-ak minuta, uz pregršt nadahnutih sola svih članova benda.

Srčana svirka je nagrađena snažnim aplauzom, koji je ipak zaostajao za ovacijama upućenim Lovanovom bendu. Bisa nije bilo. Rezimirajmo koncertno veče pomirljivim zaključkom: za svakog se našlo ponešto, a za nekog čak i sve.