intervju

11.10.2013.

Peđa Milutinović: Sav taj gruv

"Nikad nisam imao svirku na kojoj bih pomislio 'e, sad ću ovo'. OK je da imaš neke smernice i da znaš otprilike šta ćeš, ali upravo je draž u tome da nemaš pojma kuda ide cela priča"

Foto: Ivana Čutura

 

Sa svega 23 godine, jedan bubnjar iz Kragujevca je pokorio beogradsku klupsku scenu i podsetio nas zašto volimo sešne. Ili makar, zašto smo voleli mitsku predstavu o zadimljenim njujorškim rupčagama i tavanima, u kojima šačica zaluđenika svira do ranih jutarnjih sati, pomerajući granice vlastitih mogućnosti i muzike koje sviraju. U Srbiji 21. veka sešn je, nažalost, često i sinonim za rutinersku tezgu na kojoj se ređaju jedne te iste fraze na hiljadu puta odsvirane standarde….

Nego, vratimo se našem junaku. To je naravno Peđa Milutinović – dobro nam poznat sa brojnih svirki najpre u Čekaonici, a potom i u drugim gradskim klubovima. Dok ga onako razdraganog i razmahanog gledate za setom bubnjeva, prvo što ćete primetiti je nesvakidašnje razumevanje baperskog zvuka iz šezdesetih, koje nadilazi školski izučen zanat. Peđa zvuči baš kao da svira zvuk svog doba, ili kao da se teleportovao sa nekog njujorškog sešna – zamislite kako vam je draže. U svakom slučaju, te ruke i palice se kreću sasvim prirodno, i još jednom nas podsećaju – hvala bogu! –  da džez nije muzejska rabota već živa muzika.

Pre pet godina je došao u Beograd, a danas je jedan od najtraženijih džez muzičara na sceni, stalni član Maks Kočetov Quarteta i Vasil Hadžimanov Banda, te saradnik mnogih drugih postava. Nisu mu strani ni izleti u fank i soul… dok razgovaramo o njegovoj dosadašnjoj karijeri, iz svake rečenice izbija entuzijazam i ljubav prema džezu i muzici uopšte – nešto najbliže predstavi o sviraču koji “živi muziku”. Budući da do sad nismo imali prilike podrobno se upoznati s njegovom radnom biografijom, krećemo od samog početka.

 

Kako si počeo da se baviš džezom?

Još dok sam bio klinac, ćale mi je puštao “Spectrum”, čuveni Cobhamov album. Slušao sam ga svaki dan! Imao sam 10-11 godina kad sam krenuo kod Duce Ivaniševića na časove. Svirao sam i pre toga – ćale mi je malo pokazivao, uglavnom po dobošu pošto nisam mogao da dohvatim pedale (smeh). Tek sa 14-15 godina sam skapirao šta sam ja to u stvari vežbao.

Negde u to vreme sam počeo da slušam akustični bend Chicka Coreae – električni nikako nisam zavoleo. Potom sam upoznao Acu Pejčića (pijanistu/klavijaturistu, op.a), koji se upravo bio preselio iz Kruševca u Kragujevac. On mi je puštao Johna Scofielda, sećam se da mi je dao “A go go” album i da sam ga slušao neprekidno. Našli smo još dvojicu muzičara i s njima smo svirali klupske sešne…

Aca mi je snimio jedan folder koji se zvao “Jazz standardi i drugi”, gde su se nalazili folderi s nazivima džez standarda, a unutra nekoliko verzija te pesme. Vremenom sam sve prečešljao i naučio tih 10-15 standarda, pa sam krenuo da istražujem dalje, ali se nikad nisam lepio za jednu verziju-  uvek sam tražio isti standard u 50 verzija. Sećam se da sam slušao Kennyja Barrona, “Stolen Moments”…to je možda prva stvar uz koju sam stavio slušalice i probao nešto da skinem. Tada sam osetio da me je nešto baš privuklo, i prvi put sam pomislio nešto u stilu „džez je strava, čoveče, ja hoću da se bavim ovim“.

Imali smo i neke svirke po Kragujevcu, ali sve je to bilo prilično amaterski. Uporedo sam svirao i narodnjake u nekom groznom bendu, da bih kupio opremu. Drugari iz benda su se užasno protivili tome, jer sam stalno svirao vikende…to je grozna istina, ali znam zašto sam to radio. Kad sam kupio to što mi treba, rekao sam im “ljudi, lepo je to što imamo ogromnu platu, ali ovo nije za mene”.

Negde pre pet godina pozvali su me somborci Rich Bitch da sa njima prašim fank; tad sam došao u Beograd i živeo kod njih. Nekako sam upoznao Branka Markovića i celu tu ekipu, a njima se svidelo to što sam mlad i zagrejan da živim od džeza i povremeno su me zvali na svirke u Ptici. Vremenom sam se sve više zaljubljivao u tu muziku…sada imam utisak kao da se sve desilo preko noći, ali u stvari sam prolivao mnogo znoja i dupe me je zabolelo od sedenja za bubnjevima. Stvarno sam beskrajno zahvalan mojim roditeljima, koji su trpeli tu moju svakodnevnu galamu.

 

 

Da li su te samo trpeli ili su i voleli to što radiš?

Naravno da su voleli – tata je isto bubnjar, mama je pevala, muzička je familija. Deda je svirao orgulje, pradeda je svirao bubanj u vojnom orkestru – ćale mi kaže da je svirao čak i trubu!

 

Gde si išao u srednju školu, kako si sve to uklapao s muzikom?

Upisao sam srednju tehničku školu u Kragujevcu.  To mi je bio prelazni momenat, kada nisam znao šta ću tačno da radim. Posle prve završene godine pomislio sam „šta ja radim ovde, čoveče!“.  Ispisao sam se i upisao nižu muzičku školu „Petar Konjović“ u Beogradu kod sjajnog profesora Dušana Vrbića. Kod njega sam učio doboš, timpane, ksilofone, vibrafone.

 

Da li si u nekom trenutku vežbao bubnjeve i kod Saleta Rankovića? (jedan od najpoznatijih kragujevačkih bubnjara, op. a)

Naše zajedničko sviranje nije bilo formalne prirode. On je super tip, i drago mu je bilo što neko toliko mlad želi da se bavi time. I meni se mnogo svidelo kako on svira, zaljubio sam se u ceo taj sound. Postojao je bend Heart Discount, u kome su bili i Maks Kočetov i njegova žena Ksenija, slušao sam ih i jako se ložio. Sa Saletom sam imao stvarno fenomenalan odnos –  kod njega nisam dolazio kao đak, već da se malo družimo i sviramo dva bubnja u podrumu Doma omladine. Dešavalo se da to traje i po sat, sat i po… super je bilo, stvarno to pamtim i dan danas.

Što se škole tiče, jedno vreme sam išao i u MŠ “Stanković” . Tu sam dosta okasnio, jedno pet godina. Krenuo sam s mlađim klincima, i ništa mi se tamo nije svidelo pa sam se lepo ispisao – u to vreme sam već krenuo da sviram po klubovima.

 

Ko te je najviše insipirisao po dolasku u Beograd, s kim si prvo počeo da sviraš?

Maks Kočetov me zna još iz Kragujevca, sve je krenulo preko njega. U to vreme je baš Sale (Ranković, op.a) svirao u Ptici, ali je morao da propusti jedan termin pa su pozvali mene. Odem ja kod Maksa, on mi da note i pusti snimke, a meni vilica do poda. “Maks, pa kako ću ja ovo!”… Skinuo sam repertoar koji su oni svirali, bilo je tu Hancocka, Milesa, svega živog, i to nekoliko malo težih pesama. Slušao sam ih po šest puta svaki dan, i kad je došla svirka imao sam ogromnu frku. Međutim, kada je krenula svirka, video sam da ja to mogu – onda sam stekao poverenje kod tih muzičara i upoznao se sa celom ekipom. To mi je bilo vatreno krštenje, ali Maks je definitivno bio taj koji me je pogurao i spojio s beogradskim muzičarima. Beskrajno sam mu zahvalan. On m je inspirisao i dao dosta muzike i nota, još uvek sviramo zajedno.

 

Primetio sam da se, u sviranju, najbolje osećaš u Blue Note zvuku iz šezdesetih. Jesi li do tog interesovanja došao sam, ili je to nešto što ti je Maks usadio?

Ne samo Maks već i pijanista Sava Miletić, pa i Aca Pejčić, svi su me dosta “otrovali” tim nekim starim zvukom, ali sam uglavnom sam tražio nešto što je meni super. Mislim da je šezdesetih bila neverovatna energija među muzičarima, oni su bili toliko posvećeni tome – što se čuje na tim starim pločama.

 

 

Kako treba  svirati “Blue Note muziku” da i danas zvuči sveže?

Za početak, treba slušati muziku barem po 3-4 sata dnevno minimum. Slušanje je najbitnije. Niko ne može da ti objasni kako se svira sving, ili kako da ta činela zvuči baš tako, jednostavno –  pustiš ploču. Ako uđeš malo dublje u muziku, vremenom možeš da čuješ svaki instrument odvojeno, pa pokušavaš da imitiraš. Znam taj osećaj, kad stavim slušalice i sednem da sviram bubnjeve, tačno možeš da osetiš taj puls i gruv koji oni sviraju. Kad odem na svirku uvek pokušavam da dostignem tu opuštenost. Jer čim si u grču – to je odmah raspad sistema. Kada je meni  i svima ostalima u bendu lepo, onda smo verovatno malo bliže tom zvuku. Tada je i slušaocima super!

 

Spominjao si tremu sa prve svirke. U kom trenutku si se opustio?

Jako je bitno da poznaješ muzičare, i svirački i privatno. Što ih bolje upoznaješ, sve je lakše i imaš manju tremu. Ako sam na pr. na nekom džem sešnu gde nikog ne znam, čekam i slušam, da vidim šta imaju da kažu. Ne želim nikog da ugrozim ili da namećem svoju svirku. Nije to trema, nego prilagođavanje ljudima s kojima sviraš.

Naravno da i sad imam tremu kad sviram neki veliki festival.  Letos smo u Kraljevu svirali pred dve hiljade ljudi, malo li  je… čoveče, ogroman stejdž, mnogo ljudi … Zavisi od mesta i od prostora, od tvog raspoloženja, ne znam.  Bilo je situacija da imam frku, ali uvek imam dobru samokontrolu – ako i ne znam previše, odsviraću najbolje što mogu i stojim iza toga. Ako i bude loše, biću makar čist pred sobom.

Mnogo zavisi i od ostalih članova benda – najviše od basiste, pa pijaniste i soliste, koji  treba nas da vodi i priča kako da ga pratimo. Sa nekim ljudima mi je mnogo lepo i nikad nemam tremu, već fenomenalan osećaj u stomaku.  Pogotovu kad sviram sa Filipom (Bulatovićem, op. a) ili Savom, imam predivan osećaj.  Sa Savom na primer, sviram totalno uvrnuto i otkačeno, on me inspiriše da iz sebe izvučem ono što možda nikad u životu nisam odsvirao. I onda pomislim „čoveče, šta ja ovo radim!”. Samog sebe iznenadim na momente, što je sjajno.

 

Kad ubacuješ nove elemente u svoju svirku, da li je to nešto što se dešava spontano ili kao plod ideje u glavi?

Uglavnom se sve dešava spontano. Nikad nisam imao svirku na kojoj bih pomislio “e, sad ću ovo”. OK je da imaš neke smernice i da znaš otprilike šta ćeš , ali upravo je draž u tome da nemaš pojma kuda ide cela priča.

 

Da li se, onda, trudiš da ponoviš nešto što si dobro uradio?

Ne, ne, baš naprotiv. Uvek se trudim da odsviram istu pesmu na neki drugačiji način.

 

OK. Hajde da te malo pitam za Vasilov bend…

Uuu…to je ludilo.

 

Publike te najviše poznaje kao muzičara sa sešna, a VH Band je ipak nešto drugačije.

To je prva liga.

 

Kako si počeo s da sviraš s Vasilom?

Preko Dragana Ivanovića, basiste iz Kotora koji je svirao u OUR Baru, upoznao sam Vasila i Hanu Vučičević i sa njima svirao Jill Scott, Erykah Badu i tako neke stvari. Uglavnom, jednom prilikom Džoni Dunkić nije mogao da dođe na svirku, pa me je Vasil pozvao da sviram kao zamena umesto njega.

Pravo da ti kažem, isekao sam se malo (smeh). Poslao mi je 10-12 pesama, napravili smo dve probe i odsvirali koncert. Bilo je tu par ispadanja, ali niko nije primetio i vikao „Ua“, hvala bogu (smeh). Nešto kasnije je usledilo i pitanje da li bih svirao s njima… „Čoveče, šta postavljaš ta sumanuta pitanja, naravno da hoću!“. I evo, to već traje godinu i nešto dana. Tek sad sam se malo bolje upoznao s muzičarima i otklonio strah, pa mi je lakše da dam maksimum.

 

Koliko ti je ovo iskustvo različito od ostalih stvari koje radiš?

Nisam odustao od svog zvuka, koji sam vremenom izgradio. Svirajući malo tiše i sa tanjim činelama, trudim se da sve to prebacim i u VH Band. Naravno, to je fjužn i ipak nema previše dodirnih tačaka sa standardnom džez svirkom…

 

Meni tvoja svirka generalno zvuči dosta drugačije od one u Vasilovom bendu.

Jeste… ja bih mnogo voleo da spojim ta dva načina sviranja. Poslednjih par godina dosta radim na svom zvuku, koji mi je jako bitan. Ne bih voleo tek tako da pređem na veće činele i tvrde palice, da razbijem sve. Rekli su mi da im se sviđa ta promena, moj malo mekši sound. Ja sam to verovatno nesvesno radio, a oni su se valjda prilagodili. Ali i prijatelji mi kažu da je dosta velika razlika kada me vide u Čekaonici na sešnu, gde sviram kao kod kuće – kažu mi da sam mnogo slobodniji i sviram brže i lepše, ali to je sve  verovatno u glavi. Možda i u muzici, ali nisam razmišljao previše o tome.

 

 

Svirao si i u OUR Baru s fanki postavom Late Night 7? Mislim da sam te tamo prvi put slušao, s Banovićem, Mlačkom i ekipom…

Tamo je bilo ludo! Bili smo jako glasni, mnogo brzi i prolivali mnogo znoja – ja sam uvek nosio po tri majice i dva peškira, i vezivao sam bubanj konopcem da mi ne bi bežao. Svirali smo covere, tu sam se stvarno zbližio s muzičarima i oslobodio. Tu sam baš dobro upoznao basistu Dragana Ivanovića i Strahinju Banovića, Kristijana Mlačka, i Pecu Kozomaru… čak je i Filip Bulatović svirao sa nama. Menjali su se razni muzičari pošto svako ima druge projekte. To nam je bilo čisto za našu dušu, i bilo je fenomenalno! Odsviramo 1150 nota u jednoj pesmi, ali nema veze, super!

 

Pretpostavljam i da privatno slušaš fank i soul?

Slušam, naravno.  Jamesa Browna … toliko je čovek snimio albuma i pesama, pa možeš i samo njega da slušaš. George Clinton takođe, Tower of Power, volim soul – Roya Ayersa, Otisa Redinga, pa hip-hop, volim svašta zanimljivo da čujem .

 

Da li razmišljaš možda o nekom svom budućem bendu i projektu, ili je rano za tako nešto?

“This and That” kvartet iz Kragujevca, s kojim sam svojevremeno počeo da sviram, baš ovog leta se ponovo skupio –  oni vredno rade već duže od pola godine. Tu je Aca Pejčić , Bratislav Vučković gitarista, i Nemanja Ristić na basu. Svi su napravili po par svojih kompozicija, pa su mi rekli “Peđa, ajde, mora i tvoja pesma”. Baš su mi dali povoda da malo sednem, pustim metronom, pevušim neku melodiju i da sviram preko toga. I onda sam snimio 25 sekundi neke teme, isfalširao sam ga ljudski al nema veze, ja znam šta je!

Naravno da imam u planu – moji heroji Jeff Tain Waits i Brian Blade imaju svoju predivnu muziku i bave se time – aranžiranjem, komponovanjem. Dosta je veliki zadatak i na tuđu pesmu smisliti neki svoj gruv, patern. Ali maštam od tome da jednog dana imam… barem jednu svoju stvar! (smeh). Imam oko sebe stvarno dobre pijaniste koji me teraju da  istražujem i učim, da znam harmoniju i note. Kada to budem malo usavršio – sviranje klavira za početak – moći ću da se pozabavim i svojom muzikom. Za sad mi se sviđa uloga sajdmena.

 

Gledao si Bladea sa Wayneom Shorterom, pre tri godine u Sava Centru?

Bilo je fenomenalno! Shorter je stvarno živa legenda. Meni je taj koncert promenio život. Gledao sam ih sat i kusur vremena, nisam beknuo, nisam mogao da verujem šta se dešava. Pomislio sam –  to je to, čoveče! Ne pokušavaju da sviraju ono što se sviralo pre 50 i više godina, nego su išli korak dalje, napravili nešto novo.  I sviđa mi se sama ta ideja, da se stalno apgrejduješ. Oni nisu u fazonu da nađu formulu i nastave da izdaju deset istih ploča. Taj ceo bend, čoveče, tako su se našli, tako lepo funkcionišu, i Shorter piše predivnu muziku… Stvarno ga mnogo volim. Staviću ga u sledeći podcast!

 

Hajde da rezimiramo tvoje trenutke aktivnosti. Snimio si album s Maksom Kočetovim?

Tako je.  Milan Nikolić je svirao kontrabas, Sava Miletić klavir, Maks Kočetov saksofon. To je moje prvo studijsko iskustvo snimanja džeza. Pozajmio sam od prijatelja starog Gretscha, to je taj sound 50-ih i 60-ih. Imali smo tonsku probu uveče i snimili jednu baladu, a sutradan smo za dva-tri sata snimili još sedam pesama! Sve pesme su Maksove autorske, čućete, sigurno ćete pisati i recenziju. Divno iskustvo. Voleo bih to da radim do kraja života. Da snimam pesme, tuđe i svoje. I taj osećaj, kad slušaš posle sebe na traci je… verovatno nikad neću biti zadovoljan nijednom trakom koju sam snimio, ali nema veze! (smeh)

 

Onda te to motiviše da vežbaš dalje…

Naravno, naravno…želim da budem nezadovoljan uvek (smeh).

 

S kojim muzičarima još radiš?

Tu je Space Shift Impact sa Strahinjom, Filipom i Draganom. Snimio sam i album sa Lenom Kovačević, neki pop-džez, pa soul album Ivane Vukmirović , etno-dzež album sa Nenad Gajin trijom. Član sam soul benda Maraquya, koji je super skupina – snimili smo jedno 4-5 pesama i par spotova… Pa sa DJ-em MKDSL …ja sviram „elektronca“, Srđan Zdravković svira gitaru i čačka po nekim spravama, to bi trebalo da bude neka mešavina svega i svačega. Pošto živimo u 21. veku i treba da zabatalimo malo te akustične varijante barem na dva dana nedeljno, i da probamo nešto drugo. Sviram u Čekaonici, Iguani…

 

Famozno pitanje –  možeš li da živiš od sviranja džeza?

Naravno, i to srećno i zadovoljno. Čak sam i bio na moru. Imam i nove patike! (smeh) Ali najviše mi znači taj osećaj kad se vratim kući posle svirke i super se osećam jer sam uradio nešto korisno, svirao ono što volim, družio se s ljudima koji mi prijaju. Stvarno sam zadovoljan, i nadam se da će biti još bolje.

 

 

Tagovi: ,



Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.