koncerti

12.11.2014.

Pančevački Jazz Festival 2014: Od Amerike do Indije

Tri dana glavnog programa Pančevačkog džez festivala donela su pet koncerata inostranih vedeta džeza

Mesto: Dvorana „Apolo“, Dvorana KC Pančeva / Datum: 5-8. novembar 2014. / Foto: Filip Filipović / Video: Zlatan Dimitrijević & Jazzin TV
pjf_1-1713

Mark Turner & Avishai Cohen

 

Glavni program 17. Pančevačkog džez festivala počeo je poklon koncertom izdvojenim i lokacijom i terminom od ostatka ponude. Naravno, to nije smetalo da upravo taj nastup, kako sam unapred i očekivao, bude najbolji i najuzbudljiviji tokom trajanja festivala. A sam festival se, na čelu sa novim organizacionim timom, mogao pohvaliti obimom i raznovrsnošću programa, netipičnim za prethodna izdanja.

Besplatnim koncertom u popularnoj dvorani Apolo, njujorški saksofonista Mark Turner je sa svojim kvartetom promovisao novo ECM izdanje “Lathe Of Heaven”. Komplimenti kojima njujorška muzička štampa obasipa Turnera – od onoga da je najuticajniji tenorista još od Coltranea, do toga da je najbolji džez muzičar kog još niste čuli, svakako su preterani i skromnom saksofonisti, siguran sam, ne prijaju.

Međutim, Turner je još od početka devedesetih bio veoma zahvalan sajdmen za saradnju i bendlider sa objavljenih odličnih pet albuma. Tako je i stekao reputaciju u muzičarskim krugovima, koja mu je dozvolila da, i nakon skoro 15-godišnje povučenosti iz muzičkih krugova, u Pančevo dovede neokrnjenu ekipu s kojom je u studiju ovekovečio jedan od najboljih albuma ove godine. A u toj su ekipi neki od najtraženijih muzičara s njujorške scene, od kojih  svaki raspolaže sopstvenim autentičnim džez vokabularom – trubač Avishai Cohen (i sam vlasnik ovosezonskog izvrsnog izdanja), bubnjar Marcus Gilmore i kontrabasista Joe Martin.

Kvartet bez harmonskog instrumenta (čitaj: klavira) mač je sa dve oštrice – kako iz vizure muzičara, tako i slušaoca. Rezultirajuća muzika zahteva dodatni napor, toleranciju i strpljenje, ali u okolnostima slobode harmonske nedorečenosti rezultat može biti, posebno kada su u igri majstori kao ovi, jako intrigantan i uzbudljiv. Muzika koju ovaj kvartet svira svakako nije prvoloptaška, te je od samog početka dvočasovnog koncerta jasno da će neupućeni slušalac morati da se naoruža dozom strpljenja i inicijalne tolerancije.

 

Mark Turner Quartet

Mark Turner Quartet

 

Preko dugih kontrapunktalnih melodijskih tema duvačkog dvojca savršene intonacije, valja se u bazični srednji tempo ritam sekcije, koja se na volšeban apstraktan način intuitivno poigrava s metrikom, tempom i nelogičnim akcentovanjima bitova. Turner, kao primarni solista, reklo bi se da prirodu svog karaktera preslikava i na svoju svirku, koja apsolutno isključuje ego-tripove i želju da po svaku cenu impresionira oprobanim trikovima. Očigledno pod uticajem Coltranea iz njegove srednje stvaralačke faze, te Colemana iz 60-ih, njegova je svirka inteligentna, promišljena unapred do krajnje iznijansiranosti. Bazirana na apstraktnim harmonskim razrešenjima koja jesu nerazmetljiva, ali ni za momenat njegovih dugačkih improvizacija ne prestaju da impresioniraju energijom i izborom pravih tonova.

Ostatak tima se besprekorno utapa u Turnerove zamisli prividne introvertnosti, tako da se Martin odriče bilo kakve pompeznosti na račun suptilnih sinkopiranih trzaja, dok  jedan od trenutno najtraženijih bubnjara na sceni, Marcus Gilmore, jako štedljivo prezentuje tehničku superiornost, bazirajući i svoje solo etape na metričkim igrarijama, gde su zadati tempo i ritmička figura od sekundarnog interesa.  Ovakav pristup omogućava trubaču Avishaiu Cohenu da u punom svetlu iskaže svoju raznovrsnost, i bez obzira da li ćemo u njegovom izrazu prepoznati Dona Cherryja, Hubbarda ili čak i Cheta Bakera, zvuči uvek autentično. Dva uzbudljiva sata, neuobičajeno podeljena u dva seta, protekli su prebrzo uz najfiniji koktel post bapa i slobodne improvizacije uvijenih u foliju kamernog iskustva.

 (Z.D.)

 

Drugi svirački dan festivala, u Dvorani KC Pančeva, bio je rezervisan za Steve Kuhn Trio i Anat Cohen Quartet. Imajući u vidu koliko se Kuhn prijatno oseća u formaciji trija, i koliko je to donekle postao i njegov zaštitni znak, nije iznenađenje što se baš u toj formaciji predstavio publici. Billy Drummond za bubnjevima je provereno rešenje – sa Kuhnom je snimio preko 10 albuma, mada ih, imajući u vidu iskustvo, više i ne broje. Kada je reč o basisti, šansa je data “rezervisti” Davidu Wongu. Za ovog Juiliardovog alumnusa se s pravom kaže da je poznatiji muzičarima koji u njemu prepoznaju pouzdanog saradnika, negoli širem džez auditorijumu.

Od samog početka koncerta Kuhn otvara karte i opisuje repertoar koncerta kao spoj “Great American Songbook“ i par autorskih kompozicija. Sam izbor pesama koje slušamo na početku koncerta, poput “There Is No Greater Love“ i Mandelove „Emily“, jasno je ocrtao muziku i atmosferu koju smo mogli da očekujemo od ovog trija. Baperski, ali i nenametljiv pristup standardima, ovde ima za cilj da predstavi i podeli uživanje autora u njegovom životnom delu. Kako nema potrebe za dokazivanjem, nema ni potrebe da se publika zalepi za sedišta napetom svirkom. Drummond je najzaslužniji za unos živosti i pulsa, a Wong je čekao svoju priliku da se iskaže u modernijim Kuhnovim numerama “Trance” i “Oceans In The Sky” (za koju je rezervisao solo, koji bi se mogao okarakterisati kao numera unutar numere).

 

 

Svakako da je klarinet, kao vodeći instrument u džez postavama, izgubio tokom decenija nekadašnju visoku poziciju, ali je Anat Cohen definitivno uspela da ga učini koliko-toliko traženijom robom. Na koncertu je primat imao album koji je snimila 2012. godine – “Claroscuro”. Ukoliko izuzmeno specijalne goste sa pomenutog albuma, razlika u postavi se ogleda u basistkinji Lindi Oh, koja je zamenila Joeja Martina. Možemo slobodno reći da je Cohenova trenutno u latino fazi, ali me posebno raduje što pritom ne postoji prostor u kojem bi se ona prepustila ritmovima sambe ili salse.

Mejnstrim njujorške scene ostaje ipak dominantan, mada se mora priznati da na trenutke uplivava i u “smooth jazz” vode. Jasan i čist zvuk klarineta, koji po potrebi menja boju, ono je što se od Cohenove uvek očekuje. Naravno, to je ujedno i razlog zašto je teško ne pomisliti na Nju Orleans kada je slušate. Sve to je valjalo upakovati u virtuoznost koja ne podrazumeva prebrze pasaže. Pomenuti latino momenat najviše je vezan za Miltona Nascimenta i mogli smo čuti verzije njegove “Lilia”, “Tudo Que Voce Podia Ser” i “Cais” .  U potonjoj numeri čuli smo je na saksofonu, gde je njen zvuk bio neobično blizak onome koji izlazi i iz klarineta. Možda je i zato bila neka vrsta osveženja izvođenje choro standarda “Um A Zero” gde se rastrčala, a Freedman dobio priliku za nešto brži i odsečniji ritam, koji je, čini mi se, priželjkivao tokom veceg dela koncerta. I taman kad se osetio nedostatak uticaja izraelske muzike (tek u naznakama), za bis je ostavljena numera “Hofim”.

 (P.M.)

 

Najave jako dobrog programa ovogodišnjeg Pančevačkog džez festivala zaključene su otkrivanjem vrlo uzbudljivih imena za poslednje veče. Prvi nastup bio je rezervisan za “orguljaški trio” Johna Abercrombieja, koji sem čuvenog gitariste čine Adam Nussbaum na bubnjevima i Gary Versace na orguljama. Ova postava je zvučala vrlo kompaktno i sa ravnopravnom raspodelom uloga. Abercrombie je neretko znao da se povuče u drugi plan, ostavljajući tako više prostora drugoj dvojici muzičara, ili čak prepuštajući glavnu reč vidno zanesenom Versaceu.

Za razliku od tipične boljke mnogih džez gitarista, koji olako znaju da skrenu ka preteranoj demonstraciji veštine, Abercrombie svojim nabluziranim post-bap zvukom uspeva da zvuči vrlo jasno i određeno. Ovaj veteran, uz podršku dvojca, vešto niže i razvija jedan motiv za drugim, pa je zaista je bilo pravo uživanje prisustvovati ovom nastupu. Adam Nussbaum, dugogodišnji Abercrombiejev saputnik, uspeva da svira krajnje slobodno, ni jednog trenutka se previše ne zadržavajući na jednoj ideji, i stalno ukrašavajući ritam. No on to radi diskretno, tako da nijednog trenutka ne pređe u prvi plan.

Sem odličnog nastupa, bilo je vrlo prijatno uživati i u opuštenoj Abercrombiejevoj pojavi – osim razmene pošalica sa muzičarima na sceni, gitarista je imao u rukavu i par duhovitih zapažanja povodom naziva pesama, a i izvinjenje što ovom prilikom nastupa u patikama, jer je izgleda zaboravio spakovati neku prikladniju obuću za nastup.

 

 

Zatvaranje festivala pripalo je nastupu Joachima Kühna and Prabhu Edouarda. Kühn je već poznat domaćoj publici, pred kojom je sa svojim triom, pre tri godine, imao sjajan nastup na Beogradskom džez festivalu. Ovde smo ga slušali u znatno drugačijoj i svedenijoj varijanti, i verujem da mnogi od nas (pa ni dvojica muzičara) nisu znali šta da očekuju. Naime, ovo im je bio prvi zajednički nastup, koji je pritom bio u dobroj meri zasnovan na improvizacijskim komadima. Već sama postavka na bini delovala je krajnje egzotično, možda čak u neku ruku i bizarno. S jedne strane smo imali starog i (u zapadnjačkom smislu) elegantno odevenog Kühna za klavirom. Nasuprot njemu, na posebnom platou sa setom indijskih perkusivnih instrumenata, prekrštenih nogu je sedeo 25 godina mlađi Prabhu Edouard. Neobičan spoj koji je, bar po reakcijama publike, to veče funkcionisao odlično.

Kako set nije bio unapred pripremljen, Kühn i Eduard su se u vodećim ulogama smenjivali naizmenično od pesme do pesme. Eduardove numere očekivano bile bazirane na ritmičnosti i perkusivnosti i tada se i Kühn sa dosta gestova trudio da isprati Eduarda. Sa druge strane, u numerama koje je on vodio, Kühn je bio vrlo liričan i ekspresivan, dok je Indijac u tim slučajevima pružao podlogu Kühnovom sviranju stvarajući adekvatne zvučne zastore.

Iako je nemački pijanista veće i slavnije ime, zvezda ovog nastupa je ipak bio vrlo simpatični Eduard. Ne samo što mu je Kühn prepustio da vodi veći deo nastupa, već je uglavnom Eduard  bio taj koji se obraćao publici. A i uspeo je da je animira, tražeći da ga prati tapšući u ritmu, pucketajući prstima i pevajući sa njim. Kao epilog smo doživeli nastup za pamćenje, pa je publika dvojac čak dva puta vraćala na bis. Imajući u vidu da niko nije znao šta da očekuje, moglo bi se reći ovaj koncert bio vrlo prijatno iznenađenje, i odlična završnica festivala.

(M.L.)

 

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Komentara 2 : "Pančevački Jazz Festival 2014: Od Amerike do Indije"

  1. Pedja.O каже:

    Koncert Marka Turnera je bio fenomenalan! Posle visegodisnjeg slusalackog iskustva naucio sam nekako da se fokusiram iskljucivo na muziku i da me ne pogodi sto od xxx koji uprkos mnogobrojnim opomenama glasno caskaju neminovno necu cuti bas solo kako treba… Samo mi nije jasno zasto organizatori kada su se vec potrudili i pruzili nam tako kvalitetan BESPLATAN program nisu lepo dali instrukcije Voji Panticu kada se vec penje na binu da nam barem saopsti da ce koncert biti iz dva dela umesto da xxx neke gluposti koje ionako niko ne slusa.

  2. Dragan каже:

    Anat Cohen, odličan koncert! A i Steve Kuhn-a ne treba zaboraviti sasvim pristojna svirka. Sve u svemu za 300 dinara bilo je to fantastično veče. Zaista Pančevački festival postaje jedno od mojih omiljenih mesta. Pre tri godine gledao sam Mike Stern-a, bio je to jedan od mojih najboljih koncerta u životu, a tome u jazzinu nije bilo ni jedne reči….? Još jednom hvala organizatorima ovog festivala, i nadam se da će oni sledeće godine dovesti recimo Hiromi Uehara…verujem da će se to pre desiti nego u Beogradu.

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.