koncerti

13.11.2013.

Pančevački Jazz Festival 2013: Virtuozi u prvom planu

Lako je rezimirati ključne utiske - odlična poseta i organizacija, glavne zvezde opravdale očekivanja

Mesto: Kulturni centar Pančevo / Datum. 11-12. novembar 2013. / Foto: Filip Filipović

 

 

U izobilju jesenjih džez festivala u Srbiji, pančevački je u – organizacionom smislu – sigurno jedan od najboljih. Lepa i kompaktna dvorana Kulturnog centra s izvanrednim akustičkim svojstvima, uvek dobro podešen ton, ukusna scenografija bine, simbolična kašnjenja koncerata … dovoljno da se i najprobirljiviji džez putnici osete udobno i dostojanstveno. S programske strane to je već stvar ukusa, no selektoru programa, poznatom bubnjaru Duci Ivaniševiću, ne može se osporiti doslednost u predstavljanju američkih sviračkih velikana srednje generacije.

Nije retkost da neko u publici zavapi “a zašto ovoga nema na Beogradskom Jazz Festivalu?”, te u tom smislu pančevački organizator ume i bolje da pogodi ukus ovdašnjeg prosečnog ljubitelja džeza. Naravno, festivala je dovoljno na sve strane a i gradovi su blizu, pa je deplasirano bilo kome postavljati “obavezu” dovođenja nekog benda. Ko hoće Vijaya Iyera i Nika Bartscha može da svrati do Beograda, a za McBridea, Sterna i ekipu – tu je Pančevo.

(N.M)

 

 

Dan 1

 

Pančevački festival je otvorio američki kvartet Antonija Faraoa. Još jedno veliko ime italijanske džez scene koje se visoko kotira u svetu. Farao je ove jeseni okupio superstar postavu (Joe Lovano, Jack DeJohnette i Ira Coleman), koja čini originalni američki kvartet, i snimio album „Evan“. Iako nam je na promotivnoj turneji ovaj album predstavila potpuno druga postava, povoljan rezultat nije izostao.

Koncert je kao i album počeo numerom „Another way“ i već tada smo mogli videti u kom pravcu će se odvijati priča. Ton saksofona Chicoa Freemana je teži od Lovanovog a pristup agresivniji, i nije mu trebalo dugo da to i pokaže. Na momente je, krajnje uspešno, uspevao da ubaci i pomalo režećih efekata koji nisu baš karakteristični za muziku italijanskog pijaniste. Jedan od kvaliteta Faraoa kao kompozitora je i u tome da se muzičari lako prilagođavaju njegovim idejama, i samim tim imaju dosta prostora za svoj lični izraz, koji nikad ne zloupotrebljavaju.

 

 

Ako možemo reći da je Freeman ocrtao dinamični okvir u kom će proteći koncert, sigurno je da mu Farao nije ostao dužan. Rado je dočekivao svoje solo deonice kojima je prilazio dosta razigranije nego što je to činio na albumu, pa je uz više odsviranih nota na taj način nastup dobio na živosti, koja je uvek dobrodošla. Grubo bi se moglo reći da su se njih dvojica našla na pola puta.  Koliko je taj put dobar najbolje se videlo u izvedbi Coltraneove „Giant steps“, a poziv na davanje sopstvenog doprinosa je iskoristio i Darryl Hall, posebno se fokusirajući na sporiji tempo u baladi “Godi” – tu mu je bilo najjednostavnije da dođe do izražaja. Gene Calderazzo se, sa druge strane, zadovoljio praćenjem trase koju je na albumu zacrtao DeJohnette.

Zbog poštovanja satnice festivala ostali smo uskraćeni za bis, a nedugo zatim na scenu je stupila i Krystle Warren, koja u svom opusu gaji skoro svaki američki (vokalno-instrumentalni) stil. Muziku koju kritika najčešće poredi sa Tracy Chapman predstavila nam je svojim verovatno podjednako jakim altom. I sama je bila svesna da se džez u njenom nastupu može prepoznati eventualno u klavirskim deonicama koje su je pratile, pa je u jednom trenutku prokomentarisala: „Znate li šta upšte ne zvuči kao džez? – kantri. Sada ćemo vam odsvirati jednu kantri stvar“. Pošto se svakako radi o kvalitetnoj autorskoj muzici, publika je oberučke prihvatila ovu šarmantnu i neposrednu devojku, koja očevidno mnogo uživa u onome što radi.

(P.M.)

 

 

Dan 2

 

Zanimljivo je i indikativno pogledati promotivni video klip izdavačke kuće Mack Avenue, povodom izlaska aktuelnog albuma Christian McBride Trija. U ležernom, neformalnom razgovoru sam McBride postavlja pitanja na koja bend odgovara, pa tako saznajemo da se mladi i supertalentovani pijanista Christian Sands prži na Vijaya Iyera i Jasona Morana – kao kontrast već stečenoj reputaciji tehnički potkovanog tradicionaliste. Par minuta kasnije, a da ga (valjda) niko nije vukao za jezik, McBride postavlja pitanje – zašto terati ove mladiće u najboljim godinama da sviraju straight-ahead tradicionalni džez? Pa onda svi odreda započinju apologiju sopstvenog muzičkog izbora…

O čemu se ovde radi, zašto superzvezda džeza u naponu snage, takoreći legenda, ima potrebu da se pravda bilo kome? Na kraju krajeva, ni sam McBride nije ogrezao u konzervativnom stilu, ima taj i raznih drugih aktivnih projekata. Biće da je svestan istorijskog trenutka u kome Iyer, Moran i njima slični postavljaju nove standarde i pomeraju granice ne samo modernog kreativnog džeza, već i percepcije mejnstrima u kome su godinama bezbrižno carevali „mladi lavovi“ iz devedesetih. Pa je onda izgleda teže „prodati“ projekat koji ne počiva na autorskoj kreaciji već na sviračkoj harizmi članova benda.

No, da polako privedemo kraju uvodnu digresiju. Pančevački Jazz Festival je poslednjih godina dosledno naklonjen „muzičarima za muzičare“, superiornim instrumentalistima za koje ćemo tokom koncerta pomisliti „vau, kako svira!“, „ala majstor prži!“ i slično. I taj koncept je savršeno legitiman, tim pre što se mahom radi o muzičarima koji su zaista u dobroj formi, s dobrim bendovima i svežim projektima (na pr. Roy Hargrove i Kenny Garrett prethodnih sezona). Dovođenje Christiana McBridea možda je i vrhunac konceptualne orijentacije festivala – muzičar koji je svirao na stotinama(!) albuma i sa svim mogućim zvezdama džeza, basista na koga će svaki kolega po instrumentu rezati vene, pa još s dvojicom supertalentovanih momaka, ovenčanih Gremi nagradama, ne starijih od 30 godina (uz Sandsa, na bubnjevima je Ulysses Owens, Jr.).

Još jedan momenat je naročito uzbudljiv u Pančevu. Zahvaljujući uslovno rečeno skromnom kapacitetu dvorane – barem za muzičare ovakvog renomea – atmosfera je uzavrela a u publici su zaista oni koji su se iscimali da dođu do karte, takoreći pravi fanovi. Sve pršti od pozitivnih vibracija i zdrave, kulturne džezerske atmosfere. Ovo  je do izražaja došlo i tokom McBrideovog koncerta, koji je zaista dočekan s dubokim poštovanjem, kako i dolikuje.

Svirka? Aktuelni album “Out here” je prošaran raznolikim standardima, te pokojim autorskim radom, pa je tako koncert otvoren McBride/Sandsovom “Ham Hocks and Cabbage” s ležernim bluz/gospel nabojem. Premda će repertoar biti dovoljno stilski šarolik, već u startu su postavljene osnove na kojima počiva muzika. Stabilan gruv i pouzdana ritmička sekcija, te ređanje dugačkih soloa, koncept je u kome se najbolje oseća sam McBride. Predviđeni užitak počiva na njegovom veoma fluidnom stilu sviranja, solističkoj inteligenciji i iskustvu.

 

 

U praksi – to bi značilo da njegovi soloi ne zvuče kao klasične virtuozne improvizacije u kojima brzina “jede” melodiju, već upravo suprotno. Veoma često McBride deluje kao da svira raspisane partiture, brze i kompleksne, ali smisleno povezane nizove tonova koji tvoje harmonski i melodijski zaokružene celine. Budući da je ton na koncertu bio perfektno podešen, svaki zvuk kontrabasa se jasno čuo, pa je i bendliderov svirački stil na pravi način došao do izražaja. Lepo je bilo slušati i preostalu dvojicu muzičara, oseća se ta mladalačka energija koja konzervativni repertoar čini dovoljno svežim i uzbudljivim u koncertnom izvođenju.

No tek nova verzija klasika “My Favorite Things” nagoveštava znatno veće potencijale ovog benda, od dotadašnje revije sviračkih mogućnosti. Veoma suptilna i maštovita poigravanja s dinamikom i tempom, variranje poznate melodije skoro do neprepoznavanja, soloi bazirani na interakcijama umesto na sviraču-zvezdi i njegovoj pratnji, sve ovo dodaje novu dimenziju muzici i talentima McBridea, Sandsa i Owensa. Ovaj potonji diskretno ali maestralno diktira tempo i na bis u standardu “Cherokee”, gurajući preostalu dvojicu do maksimuma njihovih mogućnosti – a čuli smo i McBrideov odličan solo s gudalom.

Tek da ne ostanemo uskraćeni za revijalni momenat, dobili smo i malo fanka/soula s ritmom koji jednostavno zove na pljeskanje šakama. I McBride je zapevao ubacujući Srbiju u tekst, naravno na sveopštu radost prisutnih… sveukupno, trio je odsvirao pravi festivalski, šarolik set, zasnovan na fundamentima džez improvizacije.

 

 

Vasil Hadžimanov je bio svestan da je teško svirati posle McBridea, što je spomenuo na samom početku svog koncerta. S druge strane, kao da je čitav bend bio i nadahnut situacijom, te je odsvirao svežu i dinamičnu verziju naslovne numere s aktuelnog albuma VH Banda, “Can you dig it?”. Za razliku od ranijih festivalskih nastupa grupe, ovde je Vasil rešio da (makar na kratko) zasvira i akustični klavir, što je u pomenutoj pesmi ispalo veoma ubedljivo – toliko da još jednom zažalimo što se ovaj kreativni instrumentalista ne bavi znatno više svojom pijanističkom personom. Povratak na singl “Taka i taka stvar” polako vraća VHB u ustaljene tokove o kojima smo već nekolicinu puta pisali, pa nećemo previše detaljisati.

Pomenimo još par momenata –  Hadžimanov je ostavio prostora da svako od muzičara u bendu odsvira intro solo na počecima numera, tek da razbije ustaljeni tok svirke. Publika je, pak,  možda bila i prezasićena nakon prethodna tri festivalska koncerta, pa smo po prvi put videli pokoju praznu stolicu. Za razliku od nekih drugih nastupa, naročito onih u Vršcu i Kraljevu koji su bili krcati publikom, izgleda da VH Band u Pančevu ne uživa baš toliki kultni status. Naposletku, to je i pitanje dugogodišnjeg obrazovanja pančevačke džez publike u određenom ključu, ali i objektivnog hendikepa nastupa posle McBride trija. Na pr. ekipa pored vašeg izveštača se grozila na Ivkovićeve snažne udarce po perkusijama, a lako mi je zamisliti da nekom njegova svirka zvuči previše grubo posle suptilnog Owensovog pristupa. Ljudi-ćudi, ukusi su različiti, znate već.

Tekst o Pančevačkom Jazz Festivalu je lako rezimirati – odlična poseta i organizacija, glavne zvezde opravdale očekivanja. Nema se ni bogzna šta sugerisati selektoru programa, koji sigurno korača utabanim stazama i ima pristojan budžet za svoje zamisli. Svaka eventualna zamerka mogla bi se zasnivati jedino na afinitetima/animozitetima prema konkretnim muzičarima i njihovoj stilskoj orijentaciji, no kao što rekosmo ranije – pančevački je jedan od petnaestak džez festivala u zemlji i za svakoga će se naći ponešto. Ostadoše nam još Kikinda i drugi deo subotičkog Jazzire festivala, pa da polako zatvaramo koncertnu sezonu pre dubokog zimskog sna.

 (N.M.)

 

Tagovi: , , , ,



Оставите одговор

*


*